Špilmobil 2014

Velikani Metodizma (10): episkop Enoh Džordž

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u broju 6/2013)

(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)

(this article is a loose translation of the following material)

Naš deseti velikan metodizma je episkop Enoh Džordž (eng. Enoch George). Enoh Džordž se rodio u okolini mesta Lankaster u državi Virdžiniji, 1767. godine. Njegova majka je umrla dok je još bio vrlo mlad, kada mu je nega i pažnja majke možda bila najpotrebnija, ali je u tim trenucima mladi Enoch shvatio istinu koju psalmista izjavljuje kada kaže: „I da me otac i mati ostavi, Gospod će me primiti“. Budući da je izgubio majku, na njegovu stariju sestru je pala odgovornost da preuzme odgovornosti njihove majke. Nakon smrti njegove majke, iz Virdžinije se njegova porodica preselila u Severnu Karolinu. Kada je imao osamnaest godina, prilikom posete bogosluženja metodističkog udruženja, doživeo je obraćenje i shvatio je da je grešan i da mu je neophodno potrebna blagodat Gospoda Isusa Hrista, bez koje je izgubljen.

Nakon Enohovog obraćenja, vrlo brzo je bio pozvan da „govori svim grešnicima u naokolo kakvog divnog Spasitelja je pronašao“ ali i da se moli za one koji su još uvek izgubljeni, kako bi se izmirili sa Gospodom. Međutim, trudio se da suzbije glas Duha koji ga je zvao da ide i da propoveda i nije odmah pristupio radu u Božjem carstvu, ali se na kraju predao da ga Bog vodi, iako je bio pod jakim utiskom da uopšte nije spreman za takvu službu, ali je od Gospoda znao da očekuje snagu i milost da ga vodi u njegovom pozivu, na način koji je Bogu prihvatljiv i koji će njegovoj braći i sestrama biti koristan.

Nakon što je prihvatio poziv od Boga da služi kao propovednik i nakon što je dobio ovlašćenje od Metodističke crkve da služi u svojstvu propovednika, u početku je bio uključen u okrugu u kome je nadzorni propovednik bio Filip Koks (eng. Philip Cox). Nakon toga ga je episkop Ezberi poverio da služi u nekoliko okruga, kao pomoćnik ordiniranim sveštenicima i tokom ovog perioda je i sam bio primljen, najpre na probu a kasnije i u pun odnos Godišnje konferencije, kad je 1794. godine bio rukopoložen na starešinu u Metodističkoj crkvi. U periodu od 1791. do 1798. godine je svake godine bio postavljen u nekom drugom okrugu, te je za tih osam godina proputovao mnogo kilometara, što je u velikoj meri i narušilo njegovo zdravlje.

Godine 1798, kako bi pokušao da popravi svoje zdravlje, otputovao je na sever, misleći da će mu severnija klima pomoći. Nakon što je dve godine proveo u državi Njujork, njegovo zdravlje se znatno poboljšalo, nakon čega se vratio u južniji deo zemlje. Godine 1800. je bio postavljen za superintendenta distrikta Potomak u Baltimorskoj godišnjoj konferenciji, ali se do kraja godine njegovo zdravlje ponovo narušilo, te je konferenciju zamolio da ga oslobode dužnosti putujućeg propovednika, jer je mislio da će tako moći bolje da služi u crkvi. Dve godine kasnije, nakon što se njegovo zdravlje ponovo poboljšalo, ponovo je postao putujući propovednik i bio je postavljen u okrug Frederik. U toku sledeće decenije, Enoh je služio u čak osam različitih okruga i distrikta, što u svojstvu nadzornog propovednika, odgovornog za okrug, što u svojstvu superintendenta, odgovornog za ceo distrikt.

Zaista je za žaljenje što u periodu do 1816. godine ne znamo mnogo toga o ovom čoveku i o njegovoj službi. Čak i nakon toga, nije se situacija mnogo popravila u tome, ali je mnogo više podataka, događaja i biografija bilo zapisivano u crkvenu arhivu, najviše zahvaljujući tome da je Enoh Džordž postao episkop. Iako je dakle malo zapisano o ovom velikom slugi Gospodnjem, smatram da je vrlo dobro da bar tako sagledamo njegov život i službu, kako bismo mogli videti velika dela koja je Bog kroz njega činio u Americi.

Enoh Džordž je 1816. godine bio izabran za delegata Baltimorske godišnje konferencije na Generalnu konferenciju, koja je te godine bila održana upravo u Baltimoru. Prva stvar koju je svako prisutan na Generalnoj konferenciji uočio je bilo odsustvo dragog episkopa Ezberija, koji je kratko vreme pre konferencije bio otišao kod Gospoda. Cela konferencija je odisala tugom i setom upravo zbog toga što su svi bili ubeđeni da niko drugi neće moći da popuni mesto koje je Ezberi ostavio prazno. Episkop Mekendri (eng. McKendree) je ostao kao jedini episkop i na samom početku konferencije je postalo neophodno da izaberu dvojicu dodatnih episkopa koji bi vodili rad crkve, pošto ni zdravlje episkopa Mekendrija nije bilo u najboljem stanju. Komisija sastavljena povodom tog pitanja je predložila dvojicu kandidata i konferencija je obojicu izglasala. Bili su to Enoh Džordž i Robert Roberts koje je episkop Mekendri rukopoložio za ovu službu.

Nakon konferencije, episkop Džordž je vršio poverenu mu službu savesno i sa revnošću, koja je bila karakteristična za metodiste. Celokupan rad su trojica episkopa podelili među sobom tako da je svako od njih u periodu između dveju Generalnih konferencija trebalo da poseti sve Godišnje konferencije u Americi bar jednom, ne bi li se izbegao scenario u kome neko svojata neku konferenciju, već su sva trojica sebe smatrala da su episkopi celokupne crkve, a ne samo jednog njenog dela. Kuda god je episkop Džordž išao, svuda je širio duha pobožnosti među ljudima i podsticao revnost i vernost među propovednicima i članovima.

Na Generalnoj konferenciji 1820. godine, sva tri episkopa su bili prisutni, ali su zbog zdravlja episkopa Mekendrija, Džordž i Roberts uglavnom predsedavali radnim delom konferencije. U svom uvodnom pozdravu, svim prisutnim su pokušali da skrenu pažnju na važne stvari koje su se dešavale u tom vremenu i periodu a pogotovo su hteli da skrenu pažnju na stanje naše crkve u Kanadi, koja je u ratu od 1812-1815. pretrpela velike materijalne štete. Budući da su odnosi između SAD-a i Kanade tokom ovog rata bili skoro potpuno prekinuti, samo delimično su propovednici mogli vernicima u Kanadi da služe. Tada je Britanska konferencija ustupila nekoliko propovednika koji su bili voljni da služe u ovim zajednicama. Međutim, većina metodista u Kanadi su bili privrženi Metodističkoj episkopalnoj crkvi u SAD-u i uopšte nisu bili srećni sa potavljanjem britanskih misionara u njihove zajednice, dok su drugi insistirali da upravo britanski metodistički misionari zamene američke metodističke propovednike. Ovo stanje je izazvalo uzajamno nepoverenje i ljubomoru među članovima u Kanadi i cela ova situacija je iznesena pred delegate Generalne konferencije, ne bi li se našlo zajedničko rešenje koje bi dovelo do izmirenja dveju strana. Nakon dugog razmatranja, konferencija je donela jednoglasnu odluku da je to dužnost episkopâ Metodističke episkopalne crkve da sprovedu svoje dužnosti i nadzor nad svim udruženjima u Kanadi. Nakon konferencije, episkop Džordž je poslao dopis u Kanadu i Veliku Britaniju, u kome je objasnio celokupnu situaciju i odluke donesene na konferenciji. Kako bi se osigurali da dođe do razrešenja te situacije, sveštenik Džon Emori (eng. John Emory) – kasnije episkop Emori je bio poslat kao delegat Britanskoj konferenciji pokuša da ispravi sve postojeće poteškoće između ova dva ogranka metodističkog pokreta, u čemu je zaista i imao uspeha, na opšte zadovoljstvo obeju strana.

U periodu nakon Generalne konferencije 1820. godine, episkop Džordž je nastavio u obavljanju svojih dužnosti i tokom te četiri godine, do sledeće Generalne konferencije, Metodistička crkva se u toj meri proširila da je 1824. godine bilo nužno izabrati dodatna dva episkopa, kao ispomoć postojećoj trojici. Za službu episkopa su bili posvećeni Džošua Soul (eng. Joshua Soule) i Ilajdža Heding (eng. Elijah Hedding).

Nakon završetka sednice, episkop Džordž, u društvu episkopa Hedinga je posetio braću i sestre u Kanadi, predvodeći Kanadsku godišnju konferenciju koja se održala u Halovelu u Ontariju. Par godina pre toga, neki od kanadskih propovednika, na čelu sa članom Kanadske godišnje konferencije po imenu Rajan, izrazili su želju da osnuju samostalnu crkvenu organizaciju u Kanadi, koja bi imala pravo da sama postavlja episkope koji će i poticati iz Kanade. Peticiju koju je potpisala većina kanadskih propovednika su podneli Generalnoj konferenciji 1824. godine, ali je zbog određenih pravnih regulativa bilo odlučeno da se u Kanadi uspostavi samostalna konferencija koja bi bila pod nadzorom episkopa Metodističke episkopalne crkve. Ova odluka Generalne konferencije nikako nije odgovarala ambicijama Rajana i njegovih saradnika koji su na svoju ruku pre ove odluke već bili organizovali svoju Konferenciju, u kojoj su većinu tvorili lokalni propovednici. Za takvih okolnosti su episkopi Džordž i Heding okupili Kanadsku konferenciju na njeno prvo zasedanje, na kojoj je mir među braćom ponovo bio uspostavljen i stvari su se mogli vratiti u normalnije stanje. Na sledećoj Generalnoj konferenciji 1828. godine, kanadskoj braći je bilo ponuđeno da mogu, ukoliko žele, da se preorganizuju u nezavisno telo, što su oni i iskoristili.

Episkop Džordž je u jednom dopisu braći u Engleskoj među ostalim napisao: „Od našeg poslednjeg zasedanja, iskusili smo sa radošću i zahvalnošću neobično delovanje Duha svetoga. Imali smo brojna probuđenja u skoro svim delovima naše zemlje. U protekle četiri godine, čak 69.000 članova je pristupilo Metodističkoj episkopalnoj crkvi. Širenje naših granica delovanja širom našeg ogromnog kontinenta iziskuje veliko požrtvovanje, ali ujedno i svaka služba donosi mnogostruki blagoslov. Trudimo se da se međusobno podržimo i ohrabrujemo a među uspehe u našem radu spadaju svi ljudi koje smo dosegli Jevanđeljem, od kojih nam je najviše drago što smo i među raznim indijanskim plemenima mogli da uspostavimo metodistička udruženja, jer nam je to pokazatelj Božje potvrde.“

Na Generalnoj konferenciji 1828. Godine, za koju je ovaj dokument bio pripremljen, episkop Enoh Džordž je bio prisutan, kako se kasnije pokazalo, poslednji put, budući da je te iste godine, 23. avgusta preminuo u Stontonu u Virdžiniji u šezdeset i prvoj godini života i trideset i osmoj godini službe. Njegove poslednje reči su bile: „Slava Bogu!“

Episkopa Enoha Džordža su zavoleli svi koji su ga upoznali i kao što možemo pretpostaviti, svi su oplakivali njegovu smrt. To što je episkopa Džordža razlikovalo od ostalih je bilo njegovo srce koje je gorelo za Gospoda, što je nesumnjivo proizilazilo iz njegove duboke pobožnosti. Zaista je izgledalo da živi i hoda sa Bogom. Bio je ljubazan prema svakome – od dugogodišnjih prijatelja pa sve do mnoštva nepoznatih ljudi koje je na svojim putovanjima i u svojoj službi svakodnevno sretao. Svakog dana se trudio da ustane vrlo rano i jutro provede u molitvi šetajući napolju. Njegove propovedi su bile prožete Duhom i pune reči istine koje su ohrabrivale svakoga ko ih je slušao.

Njegova smrt je bila nagla i neočekivana, međutim njega smrt nije dočekala nespremnog. Susreo je svog „poslednjeg neprijatelja“ sa nadom u večni život. Kako je često tokom njegovih propovedi sa propovedaonice bilo moguće čuti reči: „Slava Bogu!“, tako je i u poslednjim trenucima svog života uzviknuo te reči i njegova je sumnja nestala.

Velikani Metodizma (9): episkop Ričard Votkout

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u broju 5/2013)

(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)

(this article is a loose translation of the following material)

Naš deveti velikan Metodizma je episkop Ričard Votkout (eng. Richard Whatcoat). Relativno malo znamo o ovom čoveku, pošto detaljan zapis njegovog života i dela nikad nije urađen. To je zaista za žaljenje, budući da je njegova služba puno doprinela organizaciji Metodističke episkopalne crkve u SAD-u. Međutim, to je slučaj i sa mnogim drugim ličnostima iz istorije.

Ričard Votkout se rodio u Engleskoj, 1736. godine i odrastao je u porodici u kojoj je mogao da nauči da se boji Boga. Sa dvadeset i dve godine se obratio i u njegovom životu su zaista bili vidljivi plodovi Duha. Ubrzo nakon obraćenja se priključio metodistima i jedno vreme je usko sarađivao sa Džonom Veslijem, kao lokalni propovednik i njegov pomoćnik. Od 1769. godine, čak petnaest godina je bio putujući propovednik u okviru metodističkog pokreta i svojom vernom službom je zaista pokazao svoju iskrenu veru u Gospoda Isusa Hrista.

Godine 1784, metodisti iz SAD-a su Vesliju uputili molbu da pošalje nekoga (propovednika) ko bi im mogao pomoći. Tamo je, dakle, situacija bila dosta alarmantna, zbog novonastale političke situacije (godinu dana pre toga se završila osmogodišnja revolucija, koja je otpočela zbog proglašenja nezavisnosti SAD-a od Engleske imperije), što je u svakom slučaju uticalo i na rad crkve. Naime, do tada su metodisti bili smatrani za članove Anglikanske crkve, ali je postalo neophodno da steknu svoju organizacionu strukture, naročito zbog toga što je veza između Anglikanske crkve u Engleskoj i Americi bila presečena i u Americi Anglikanska crkva još uvek nije bila obezbedila svoju samostalnost. Takođe, u Episkopalnoj crkvi (ime koje je Anglikanska crkva u Americi usvojila) je ostalo vrlo malo rukopoloženih sveštenika, a i većina onih koji su ostali, nisu bili kompetentni (bilo zbog toga što nisu bili nanovo rođeni, ili je njihovo ponašanje bilo nemoralno) da obavljaju svoju službu, a pogotovo ne da služe sakramente metodistima. Budući da među metodističkim propovednicima nije bilo niti jednog ordinisanog sveštenika koji bi mogao da služi sakramente, Vesli je nakon puno molitve i razgovora, poslao nekoliko propovednika, među kojima su bili Tomas Kouk i Ričard Votkout. Iako je već bio u godinama, Ričard je bio pun vatre i oduševljenja i vrlo spremno je prihvatio ovaj poziv, iako je to značilo da mora da ostavi svoju domovinu i sve svoje prijatelje i rodbinu. Takođe, Tomasa Kouka je odlučio da postavi za episkopa i opunomoćio ga je da ode u Ameriku i osnuje nezavisnu Metodističku episkopalnu crkvu, što se i desilo na tzv. „Božićnoj konferenciji“, održanoj 25. decembra 1784. godine u Baltimoru.

Pre nego što je otputovao septembra 1784. godine, Vesli, Kouk i Krejton, koji su bili sveštenici Anglikanske crkve, ordinisali su Votkouta na starešinu. Nakon što su došli u Njujork novembra iste godine, Votkout i Kouk su nastavili prema Filadelfiji i nakon toga u Delaver, gde je Votkout upoznao Ezberija. U svom dnevniku za taj dan Ezberi piše da mu je bilo vrlo drago da upozna Kouka i Votkouta. Budući da nisu imali vremena pre zajedničkog bogosluženja da popričaju, Ezberi kaže, da je doživeo šok kad je video da je nakon propovedi, Votkout uzeo čašu sa vinom prilikom posluživanja Večere Gospodnje i počeo da ga podaje ljudima, jer je o Votkoutu čuo da je „običan“ propovednik (odnosno, da nije rukopoložen); međutim, kasnije mu je bilo rečeno da je Votkouta sam Džon Vesli ordinisao pre dolaska u „Novi svet“ (često ime za Ameriku u tom vremenu). Drugi šok je doživeo kada je saznao za Veslijevo ovlašćenje Kouka da organizuje nezavisnu Metodističku crkvu, jer je na prvi mah pomislio da Vesli nije bio zadovoljan njegovom službom, te je stoga poslao njegovog zamenika. Međutim, i ta situacija je bila vrlo brzo razjašnjena i Ezberi je u dolasku ove dvojice braće video Božji odgovor na njihove molitve. Sama ideja o osnivanju nezavisne crkve je predstavljeno prisutnim propovednicima i bilo je dogovoreno da se sazove Generalna konferencija, koja bi se održala za Božić iste godine; brat Geretson je stoga otputovao u Virdžiniju, kao i u druge države, kako bi svima javio o predstojećoj konferenciji. Od osamdeset i tri propovednika koji su služili u Americi, šezdeset je bilo prisutno, što je uprkos kratkom vremenu za koje je sazvana konferencija bio dobar odziv i pokazalo je jednoumlje među tamošnjim propovednicima u Veslijevom predlogu.

Na toj, takozvanoj „Božićnoj konferenciji“ je bio prisutan i Votkout, koga su njegove američke kolege srdačno prihvatile i nakon ove konferencije je služio u svojstvu nadzornog propovednika još mnogo godina. Biti nadzorni propovednik je u tom vremenu značilo biti nadzoran za zajednice sa velikim razdaljinama među sobom. On je svakoj svojoj dužnosti koja mu je od strane Godišnje konferencije, ili episkopâ bila dodeljena, obavio sa ozbiljnošću i odgovornošću. Odgovornosti je bilo puno, ali čak ni relativno niska plata ga nije obeshrabrila u tome, da sve svoje dužnosti obavlja svesno. Istoričari koji su zapisivali biografiju njegovog života su se često pitali kako je bilo moguće da su se metodistički propovednici uprkos niskim primanjima uopšte odlučili za službu. Razni autori su izrazili svoje divljenje, ali su ujedno i ponudili objašnjenje za taj fenomen. Naime, u to vreme su propovednici, kao i svi ljudi bili potpuno zadovoljni time što su bili obučeni na vrlo jednostavan i skroman način, dok se ljudi danas oblače u mnogo kvalitetnije i bolje materijale a to isto očekuju i od samih propovednika. Da se danas propovednik obuče kao što su se oblačili tada, bio bi smatran za eksentrika i njegovoj službi bi to bez sumnje veoma naškodilo.

Osim toga, potrebni troškovi i izdaci u ranim danima metodizma se ne mogu ni uporediti sa današnjima; recimo samo pitanje knjiga, na primer; tada, ukoliko je metodistički propovednika posedovao Bibliju, pesmaricu, Crkvenu disciplinu, primerak Veslijevih propovedi i nekoliko drugih knjiga, bio je u potpunosti spreman za duhovni boj; ali sada, ukoliko bi se propovednik Metodističke crkve ograničio samo na ove knjige, mogli bismo ga smatrati neznalicom. Od propovednika se očekuje da ide u korak sa vremenom u kome živi i ne treba samo da  zaroni u istraživanje i poznavanje Svetog pisma, već mora biti upoznat i sa ostalim dešavanjima i istraživanjima u drugim disciplinama – napr. književnost ili nauka. No, kako bi to mogao da uradi, potrebne su mu knjige, časopisi itd, što nije moguće postići bez novca. Druga stvar koju moramo uzeti u obzir jeste da je većina tadašnjih propovednika, uključujući episkope, bila neoženjena. Budući da je njihova služba iziskivala od njih puno odricanja, i puno putovanja, poput episkopa Ezberija koji je smatrao da nije moralno ispravno da stupi u brak, znajući da će moći biti sa svojom suprugom svega nekoliko nedelja godišnje. Osim toga, smatrali su da su se mogli više posvetiti svom radu i službi, ukoliko ne bi morali da se brinu o porodici: stoga, njihovi troškovi su bili drastično manji. Služba je bila zaista vrlo teška, i bez ljudske slave ili aplauza, ali su i uprkos tome, u svom srcu sa najčistijim i najplemenitijim motivima služili i predstavljali ljudima milost i ljubav Božju, zato što je njihov cilj bio da spasu ljude od Božjeg gneva, kako bi i uprkos teškom i žalosnom životu, mogli bar imati srećan kraj, u prisutnosti i službi Gospoda Isusa, svedočeći o jevanđelju milosti Božje.“

Na Generalnoj konferenciji 1800. godine, postalo je neophodno da se Kouk delimično oslobodi odgovornosti prema Crkvi u Americi, na urgentnu molbu Britanske konferencije, koja je želela da ga upotrebi kao superintendenta u različitim misijama i kao predsednika Irske konferencije. S obzirom na Koukovo oslobođenje i nestabilno zdravlje episkopa Ezberija, postalo je jasno da postoji potreba da se izabere još jedan episkop. Pre samih izbora, puno se diskutovalo o dužnostima i ovlašćenjima novog episkopa, smatrajući da bi on trebalo da bude više kao pomoćnik episkopu Ezberiju. Međutim, bilo je odlučeno većinom, da novi episkop koji bude izabran treba da ima jednako ovlašćenje i autoritet poput episkopa koji je već bio u službi.

Nakon što je to pitanje bilo rešeno, na svestrano zadovoljstvo, sledeće važno pitanje je bilo pitanje ko treba da bude izabran za tu službu?!. Bila su dva kandidata – Ričard Votkout i Džesi Li (eng. Jesse Lee) i obojica su imali svojstva koja su ih kvalifikovala da postanu episkop. Votkout je bio Englez, stariji, no visoko cenjen propovednik, koga je tri godine ranije sam Vesli poverio da bude izabran u službu episkopa i koji je čak i sam zatražio da bude postavljen u ovu službu.

S druge strane, Li je bio Amerikanac po rođenju, dvadeset godina mlađi i favorit među samim propovednicima; njegovi talenti su bili popularnijeg karaktera i svako ko ga je upoznao ga je zbog toga poštovao i cenio.

Prilikom samog većanja, već nakon prvog glasanja se otkrilo da su oba kandidata dobila isti broj glasova. Glasali su stoga i drugi put, kada je Votkout dobio pedeset i devet a Li pedeset i pet glasova, nakon čega je Votkout oficijalno proglašen za novog episkopa. Maja te godine su ga episkopi Kouk i Ezberi polaganjem ruku ordinisali za službu episkopa.

Nakon Generalne konferencije 1800. godine, episkop Votkout je efikasno i uspešno služio kao episkop u crkvi i u potpunosti se dokazao u svojoj novoj i tako važnoj službi. Pomagao je starijem kolegi – episkopu Ezberiju – u njegovim teškim zadacima i sve dok mu je to zdravlje dozvoljavalo, putovao je uzduž i popreko celom zemljom. Na sledećoj Generalnoj konferenciji 1804. godine, bio je prisutan i pomagao episkopima Kouku i Ezberiju u vođenju diskusija i donošenju odluka, ali je njegovo zdravlje bilo veoma narušeno, te je 1806. godine nastala potreba da se sazove vanredna Generalna konferencija u maju 1807. godine, kako bi se služba episkopâ učvrstila, budući da se pretpostavljalo da je Votkout bio pred krajem svog života. Međutim, budući da je za saziv vanredne sednice Generalne konferencije bilo nužno da taj saziv preporuči i svaka Godišnja konferencija, sve GK su to i učinile, osim Virdžinije, u kojoj je Džesi Li bio uticajan propovednik i koji je to odbio.

U međuvremenu, episkop Votkout se nalazio u Delaveru, na imanju bivšeg guvernera Baseta, gde je 5. Jula 1806. godine, preminuo nakon trinaest sedmica teške bolesti i nesnosnih bolova.

Usred svega toga, njegova duša je preživljavala potpuni mir i strpljenje, ispovedajući s vremena na vreme svoju veru i poverenje u Isusa Hrista svog Spasitelja, čak i usred agonije koju je proživljavao, postavši ne samo pobednik, već više nego pobednik u Isusu, koji ga je voleo.“ Tako je umro episkop Votkout u sedamdeset i prvoj godini života i trideset i sedmoj godini službe i šestoj godini u službi episkopa.

Ubrzo nakon smrti, episkop Ezberi je posetio njegov grob u Doveru u Delaveru i propovedao je prema rečima „Ali ti si pošao za mojom naukom, načinom života, nastojanjem, verom, strpljivošću, ljubavlju, strpljenjem.“ (2 Timoteju 3:10). U propovedi, episkop Ezberi je izjavio sledeće reči: „Poznavao sam Ričarda Votkouta od svoje četrnaeste godine i mnogo puta sam ispitivao njegovu veru, postavljajući mu pitanja o Božjoj milosti, ljudskoj grešnosti, izmirenju koje je Isus Hristos na krstu izvojevao, nedovoljnosti ljudske pravednosti radi opravdanja, već potrebe za Isusovom pravednošću, kao i mnoge druge. Poznavao sam njegov život i način na koji ga je živeo na svakom mestu i vremenu, pred svim ljudima; bio je čovek velikog stradanja, ali je i uprkos teškoj bolesti služio verno i požrtvovano.“ Ezberi je izjavio da je takva bila njegova veliko dobročinstvo, njegova strasna ljubav prema Bogu i čoveku, njegovo strpljenje i predanost usred neizbežnih životnih teškoća, kada je uvek bio primer u ponašanju kao najverniji sluga Božji i primeran hrišćanski propovednik.

Sledeća opažanja nalazimo da je zapisao izvesni dr Bengs: „Pošto je živeo samo za Boga i marljivo je posvetio sve svoje vreme i snagu službi Crkvi, tako nije imao niti vremena, niti želje da „sabira blago na zemlji“. To je i učinilo da kad je umro, sve njegovo imanje nije bilo dovoljno da se podmire troškovi njegove sahrane. Mogao je dakle reći iskrenije od većine tobožnjih naslednika Petra, za koga mnogi tvrde da je bio prvi u episkopskoj sukcesiji: „Srebra i zlata nemam, ali ono što imam“ – moju dušu i snagu rado posvećujem službi Bogu i čoveku.“ Ove reči su dovoljne da dobijemo bolji uvid u karakter Ričarda Votkouta. Možemo, doduše, još dodati činjenicu da iako možda nije bio toliko obrazovan u pitanjima nauke, Sveto pismo je veoma dobro poznavao i bio je temeljno upoznat sa veslijanskom teologijom i hrišćanskim učenjem.

Jednom prilikom, dok je putovao sa episkopom Ezberijem, koji se glasno požalio na izvesne ljude koji su stalno nešto zahtevali od njega, episkop Votkout je veoma staloženo i blago odgovorio: „Ah, dragi brate, kako bismo se mi osećali da nas neko tako zapostavi“. Ezberi, iako prekoren, bio je zahvalan svom bratu i kolegi za pravovremeni prekor i za način na koji je to uradio.

Svako ko je slušao njegove propovedi, o njegovim rečima je mogao da kaže slično. Njegove reči, iako jake i često neprijatne, bile su slušaocima prihvatane sa najvećom pažnjom i ozbiljnošću. Sam Votkout je ljudima davao osećaj svečanosti Božje prisutnosti. Blagost njegovih reči je osvojila srca njegovih slušalaca.

Takav je bio episkop Votkout. I upravo zbog njegove skromnosti i krotkosti, tako malo i znamo o njemu. Nije pisao dnevnik, poput mnogih svojih kolega, inače bismo mogli da saznamo mnogo više interesantnih stvari i događaja iz njegovog života. Ali, nadamo se da je i uprkos tome ovaj zapis dovoljan da možemo Bogu biti zahvalni za njegov život, koji je svetlo Jevanđelja doneo mnogim ljudima.

Pripremio Daniel Sjanta