Dana 24. Septembra 1786, ponovo je zaplovio ka
Americi, želeći pritom da se zaustavi i u Halifaksu (u Novoj Škotskoj), kako bi
i u tom gradu osnovao misiju. Ovo putovanje je bilo obeleženo mnogim
opasnostima i nesrećama, tako da nije ni došao do Halifaksa. Prvih pet dana
plovidbe nisu zabeležili skoro nikakav napredak, zbog jakih čeonih vetrova. 28.
Septembra ih je skoro oborila druga lađa. 30. Istog meseca su morali da se
usidre u luci Sejnt Helena, kde su bili prinuđeni da ostanu dve nedelje, dok se
oluja ne stiša. Kada su konačno uspeli da krenu dalje na put, nakon tri dana su
otkrili da je brod procurio; ispostavilo se da se ta pukotina nalazila u delu
broda koji nije bio dostupan a da stvari budu još gore, digla se jaka oluja,
koja je još više dovela sve ljude na brodu u opasnost. Oni su, međutim,
nastavili svoje putovanje, ali je mesec dana kasnije jedan od jarbola popustio
u toku strašne oluje i činilo se da je lađa na kraju. Tada je kapetanova žena
došla za Koukom i uzviknula panično „Molite se za nas, doktore, molite se; samo
što ne izginusmo!“ Doktor Kouk i njegovi prijatelji su se pomolili i ubrzo se
brod ispravio, a da nisu morali da odseku jarbol.
U toku noći, 4. Decembra su doživeli još jednu strašnu
oluju. Pukotina na brodu se uvećala i jedra su bila pokidana. Sledećeg jutra je
kapetan zajedno sa posadom odlučio da pokušaju da pristanu na jedno od
karipskih ostrva, ukoliko to bude moguće. Dok je oluja još divljala, dr Kouk je
sa svojim prijateljima odlučio da se pomole, a kapetan je umesto da se
priključi, bio isprovociran zbog svog sujeverja. Bio je ispunjen neopisivim
besom, te je nakon nervoznog šetanja
po palubi sišao u Koukovu kabinu, uzeo sve njegove papire i knjige i bacio ih
preko palube. Nakon toga je pristupio Kouku, uhvatio ga za kragnu i želeo da i
njega baci preko palube, vičući mnoštvo najgorih kletvi i psovki, nazvavši ga
među ostalim i „Jona“, verujući da je baš on kriv za lošu sudbinu njegovog
broda. Tada mu je pripretio da će, ukoliko se bude još jednom molio na brodu, i
on završiti poput njegovih papira. Nakon što se oluja stišala i kapetan se
vratio u svoje normalno raspoloženje do kraja putovanja.
Dana 25. Decembra, brod je konačno došao do ostrva
Antigva gde je stupio u kontakt sa gospodinom Baksterom koji je bio član
metodističkog udruženja. To udruženje je na Antigvi osnovao izvesni gospodin
Gilbert, nekih trideset godina ranije. Nakon njegove smrti je službu lokalnog
propovednika udruženja preuzeo Bakster i u toku njegove službe je udruženje
naraslo na dve hiljade članova a svega tri godine pre dolaska Kouka (1783) su
izgradili prekrasnu crkvu. Pošto je Kouk bio primoran da čeka da vreme bude
pogodno za plovidbu, kako bi nastavio svoje putovanje za Ameriku, odlučio je da
to vreme provede putujući i propovedajući na Antigvi i okolnim ostrvima. Za to
vreme koje je proveo na Antigvi, ljudi su ga jako zavoleli, te su mu ponudili
lepu svotu kao platu, ne bi li odlučio da ostane među njima.
Kad je jednom prilikom posetio ostrvo svetog Eustahija
(takođe na Karibima), čuo je priču o jednom siromašnom crncu po imenu Hari,
čije je zalaganje za spasenje duša zaslužilo da i danas možemo o njemu
govoriti. Hari je bio rob u SAD-u, odakle je bio prodat na Antigvu. On je bio
član metodističkog udruženja i u Americi, te je po dolasku na ovo ostrvo, vođen
željom da spasava ljudske duše, javno svedočio o Hristu drugim robovima. Ova
novotarija da jedan rob crnac propoveda je mnoge privuklo – i belce i crnce.
Najpre je guverner ostrva odobravao njegovo delovanje, ali je nakon kratkog
delovanja među tamošnjim robovima zabranio da propoveda, pošto su njegove reči
uznemirile robovlasnike. Hari je poslušao guvernera, ali sve do vremena dok
nije smatrao da je prošla oluja i da ponovo može početi da propoveda. Okupio je
oko sebe nekoliko saradnika na molitveni sastanak. Međutim, neko ih je prijavio
guverneru, koji ga je osudio na javno bičevanje, zatvor i na kraju je bio
prognan sa ostrva. Desetak godina kasnije je Kouk imao mogućnost da upozna
Harija, za koga su svi mislili da je umro, koji je živeo u Americi i služio i
dalje Bogu.
Februara 1787. godine, Kouk je napustio karipska
ostrva, nakon što je za metodističko udruženje obezbedio propovednike i
misionare i osamnaest dana kasnije stigao u Čarlston u Južnu Karolinu. Tokom
njegove druge posete Americi, mnogi su ga dočekali sa radošću i poštovanjem,
dok su drugi bili protiv njega, zbog njegovog neslaganja sa robovlasništvom
(koje je u južnom delu SAD-a bilo goruće pitanje). Ljudi koji su u to vreme
rekli nešto protiv robovlasništva nisu prolazili dobro. Kouk je tokom svojih
poseta Americi osećao dužnost da govori otvoreno o svom protivljenju svakom
obliku robovlasništva, što je prouzrokovalo da su u jednom gradu izdali nalog
za njegovo hapšenje i devedesetorica muškaraca je bilo poslato u poteru za
njim! Nisu ga pronašli, pošto je Kouk već u to vreme iz Filadelfije krenuo
brodom prema Dablinu (Irska), gde se održala Irska konferencija. Nakon
konferencije je sa Veslijem produžio sa Englesku, posetivši tamo mnogo
udruženja i zajedno sa Veslijem radeći na polju Gospodnjem.
Nakon Engleske konferencije 1788. god., Kouk je sa
trojicom misionara zaplovio ka Karibima, gde je posećivao ostrvo po ostrvo,
osnivajući udruženja i u februaru 1789. godine je zaplovio ka Americi. Nakon
što je došao u Čarlston, krenuo je na sever, kako bi se susreo sa episkopom
Ezberijem i prisustvovao konferenciji. Njegova treća poseta Americi je bila
kratka, svega pet meseci, ali je sve vreme proveo putujući, tako da je to bila
veoma aktivna poseta, posetivši skoro sve savezne države (kojih je u to vreme
bilo 13). Nakon toga je krenuo nazad za Englesku, tačnije za Liverpul, u kome je bila održana godišnja konferencija,
na kojoj je predstavio problem crnaca u Americi i Karibima i molio da
konferencija tamo pošalje misionare.
Konferencija ga je imenovala da bude posrednik pri
sakupljanju novca za misionare; šesnaest meseci je radio na tome i ne samo što
je uspeo da sakupi dovoljno novca za tadašnje potrebe, već je među engleskim
metodistima probudio revnost za misiju, koja do današnjeg vremena ne posustaje.
Oktobra 1790. god. je ponovo zaplovio ka Karibima u
društvu nekolicine misionara. Nakon što je stigao, video je da se delo Božje
nastavilo i u njegovoj odsutnosti. Tom prilikom je posetio nekoliko ostrva i
dok je u nekim mestima propovedao pred punim prostorijama, u drugima je njegovo
prisustvo izazivalo nemir među lokalnim stanovništvom. Na jednom od ostrva ga
je pratila priča da je pobegao iz Engleske, kako bi izbegao zatvor zbog krađe
konja.
Februara sledeće godine je ponovo došao u Čarlston,
kako bi prisustvovao zasedanju Godišnje konferencije, nakon koje je nekoliko
meseci proveo posećujući zajednice. U maju je primio tužnu vest da je Džon
Vesli preminuo, nakon čega se ponovo uputio kući, za Englesku.
Na narednoj Engleskoj konferenciji, Kouk je bio
izabran za sekretara, čime su njegove kolege pokazale koliko su ga cenile.
Ubrzo nakon toga je otputovao za Francusku, ne bi li i tamo odneo metodizam.
Njegovim putovanjima se nije nazirao kraj, te je po povratku kući, ponovo zaplovio
ka SAD-u i Karibima, gde su metodisti u međuvremenu postali veoma progonjeni!
Uprkos progonstvima, Božja milost je bila izlivena na ova ostrva, pa je u ovom
periodu bilo skoro sedam hiljada članova.
Posetio je i ostrvo Sveti Vinsent, sreo je gospodina
Lamba, misionara sa tog ostrva, koji je bio u zatvoru, zbog toga što je
propovedao Jevanđelje bez dozvole od strane vlasti. A tu dozvolu su mogli
dobiti samo oni koji su bar 12 meseci boravili na ostrvu. Kazna za prvi
prekršaj je bio zatvor od 1 do 3 meseca, drugi prekršaj bičevanje i progonstvo;
a ukoliko je prognanik hteo da se vrati, bio bi usmrćen! Kouk je pokušao da ga
oslobodi, ali je kaucija koju bi morao da plati bila previsoka, tako da je
nakon povratka u Englesku pokušao preko kolonijalne kancelarije da nešto uradi
i ubrzo nakon toga je dobio odgovor, da je zakon zbog koga je Lamb bio u
zatvoru srušen od strane vrhovnih vlasti. Pošto su mnoga ostrva u Karibima
pripadala Holandiji, obratio se i njihovim vlastima ne bi li i oni dozvolili
metodističkim misionarima da neometano rade svoj posao. Nisu mu izašli u
susret.
Nakon što se vratio u Englesku, nastavio je sa svojim
uobičajenih službama – propovedanjem, pisanjem i nabavljanjem sredstava za
misiju. Takođe, napravio je plan da u jednoj siromašnoj oblasti u Irskoj, ljude
upozna sa protestantizmom. Takođe, uspeo je da ukinu jedan zakon koji je važio
na dva ostrva u Lamanšu – Džerzi i Gernzi, gde su stanovnici bili primorani da
i nedeljom prisustvuju vojnim vežbama – kazna za nepoštovanje ovog je bilo
proterivanje sa ostrva.
Godine 1800, Kouk je po osmi put zaplovio ka Americi
gde je proveo nekoliko meseci vršeći svoju uobičajenu službu. Posetio je i
Karibe, na putu kući. Nakon povratka u Englesku, napravio je plan da Velšanima
prenese veslijanski metodizam (do tada je u Velsu bio prisutan samo
kalvinistički metodizam). Iako je ova ideja za mnoge bila nedostižan plan,
Kouka to nije obeshrabrilo i nakon deset godina, kao dokaz njegove istrajnosti,
postojalo je 60 metodističkih zajednica, trideset i šest putujućih propovednika
i pet hiljada članova!
Godine 1801. je Kouk izdao Starozavetni komentar, delo
koje je devet godina pre toga Engleska konferencija zatražila od njega da
pripremi. Ljudi su to delo prihvatili sa radošću, te je nakon toga krenuo sa pripremom
i Novog zaveta, što je i završio 1807. godine.
Godine 1803, po deveti, poslednji put je otputovao za
SAD, gde je proveo skoro godinu dana putujući i posećujući zajednice. Nakon
povratka, godine 1805. se oženio sa gospođicom Smit iz Bradforda. Prvi put je
upoznao gospođicu Smit dok je sakupljao sredstva za misiju. Nju je Kouku
preporučio jedan njegov prijatelj, da pokuša kod nje da potraži novac, što je
on i uradio. Ona je ponudila pozamašnu sumu. Pošto se radilo o povećoj sumi,
Kouk je lično želeo da ode i preuzme novac. Kad je došao kod nje kući,
gospođica je još udvostručila ponuđenu sumu! Kouk se nije mogao načuduti njenoj
predanosti misiji i potpuno očaran njenim dobročinstvom, zaprosio je. Nažalost,
nakon svega šest godina braka je umrla, ali je u međuvremenu, veliki deo svog
bogatstva posvetila širenju Svetog Pisma u svetu.
I tokom svog braka, Kouk je nastavio da posvećuje svoj
život dobrobiti čovečanstva, pišući, propovedajući, tražeći sredstva za misiju
i tražeći načine da poboljša zategnute odnose između metodističkih udruženja i
vlasti, kao i poboljšanje situacije propovednika na Karibima koju je pokušao da
popravi preko kolonijalne kancelarije. Njegov uticaj je zaista bio veliki i
puno puta je pomogao mnogim ljudima. Doktor je takođe dao iz svog džepa za
misiju u Sijera Leoneu.
Nakon smrti svoje voljene supruge, ponovo se oženio,
sa gospođicom En Loksdejl iz Liverpula koja je godinama bila cenjeni član
metodističkog udruženja u tom gradu. Ali, nažalost, i ona je nakon svega godinu
dana braka umrla i bila je sahranjena u Koukovoj porodičnoj grobnici u Velsu.
Godine 1813, Kouk je napravio plan da poseti Indiju i
da lično nadgleda osnivanje misije u toj dalekoj zemlji. Pronašao je sedam
propovednika dobrovoljaca koji su pristali da odu na ovo daleko polje. Jedina
prepreka osnivanja ove misije je bila cena ovog poduhvata koja je zaista bila
jako visoka. Kako bi odstranio ovu prepreku, izjavio je da će celu sumu
potrebnu za ovaj podvig podneti sam! Te iste godine, 31. Oktobra su zaplovili
ka Indiji a put je trajao čitavih šest meseci. Plovidba je dobro prošla, osim
jednog tužnog slučaja kad je jedna od žena misionara preminula. Dva dana pre
pristizanja u Indiju, Kouk se požalio da se ne oseća dobro, te je uzevši neki
lek otišao da prilegne. Sutradan se opet nije osećao najbolje, ali je ipak
šetao po palubi. Poslednjeg dana plovidbe, kad je njegov sluga došao da ga
probudi, pošto nije čuo odgovor, ušao je unutra i na svoje čuđenje našao Kouka
kako leži na podu, mrtav. Njegovu smrt je bez sumnje prouzrokovao moždani udar
i pošto nije bilo moguće da se njegovo telo sačuva i pošalje za Englesku,
stavili su ga u težak kovčeg i ispustili u vode Indijskog okeana.
Tako je umro Episkop Kouk, 3. Maja 1814. u šezdeset i
šestoj godini života – čovek koji je svoje vreme, talente, bogatstvo, čast i
slavu žrtvovao u službu čovečanstvu a slavu Božju. Čovek koji je osamnaest puta
preplovio Atlantski okean i proputovao stotine hiljada kilometara ne bi li
svedočio o Gospodu Isusu Hristu. Dugo nakon njegove smrti je ceo metodizam
plakao zbog gubitka takvog čoveka. Dugo nakon njegove smrti je njegovo delo za
Boga bila vidljiva na svim mestima koje je posetio i gde je propovedao da je
još sto godina nakon njegove smrti jedan čovek izjavio „On iako mrtav, ipak
govori“.
Pripremio Daniel Sjanta
Danas je bilo jako lepo vreme, pa smo izneli sto i klupe i bili smo napolju. Veoma se radujemo što je prošla zima i što ćemo polako i mnoge druge aktivnosti moće da imamo napolju. Drago nam je bilo što su nas posetili i naši gosti iz Padine, tako da smo mogli puuuuno pevati a između pesama smo se mogli zasladiti. :) Kao i prethodnih nekoliko nedelja, nakon Mozaika smo ostali još trenutak na bogosluženju i Alenka je odglumila Varavu i otpevali smo pesm "Ovo je dan".
Dnes bolo pekné počasie vonku, tak sme vyniesli stôl a lavičky a boli sme vonku. Veľmi sme sa tešili z toho, že zima už prešla a už pomaly budeme môcť aj iné aktivity robiť vonku. Boli sme radi, že sme mohli privítať aj hostí z Padiny, tak sme spolu mohli veeeľa spievať a pomedzi piesne sme sa mohli zasladiť. :) Ako aj predchádzajúcich niekoľko týždňov, po skončení Mozaiku sme zostali chvíľu na bohoslužbách a Alenka nám zahrala Barabbáša a všetci spolu sme odspievali pieseň "Toto je deň".
Today was a very nice weather, so we took the table and the chairs outside and we had our club there. We were so happy that the winter has passed and that we will be able to have other activities outside. We were also happy to welcome our guests from Padina, and we sang a loooot and between songs, we sweetened our teeth. :) Just as we did the previous Sundays, after Mozaik we stayed for a while on the Worship service and Alenka played Barabbas and we sang a song "This is the day".
