Velikani Metodizma (4): Tomas Kouk

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 1/2012 i 2/2012)


(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)


(this article is a loose translation of the following material)

Četvrti velikan metodizma o kome ćemo govoriti je Tomas Kouk (eng. Thomas Coke). Rodio se u Brekonu, u Velsu, 9. Septembra 1747. Njegov otac je bio renomirani hirurg i sudija u Brekonu. Svom sinu, Tomasu je obezbedio najbolje moguće školovanje koje je trebalo da mu pomogne kasnije u životu. Njegova majka je bila članica metodističkog udruženja do kraja svog života. Nakon završenog školovanja u svom rodnom gradiću, bio je poslat da studira u Oksford.

Dok se nalazio u Oksfordu, njegov um je bio zatrovan mislima a kasnije i principima nevere. Ovi principi su vrlo lako bili utisnuti u njegov mladalački um od strane svojih kolega, od kojih su neki otvoreno ispovedali ateizam. Vrlo brzo je njegov um ali i način život imao tendenciju da pogazi njegovo vaspitanje u hrišćanskoj veri.

Mladi Kouk uprkos tome nije bio srećan. Vrlo brzo nakon što je žrtvovao svoje principe više nije mogao biti zadovoljan ovim načinom ponašanja, zbog čega ga je njegova savest mučila. U ovom nesrećnom stanju je odlučio da poseti svog prijatelja, jednog popularnog sveštenika u Velsu. Prilikom nedeljnog bogosluženja je taj sveštenik propovedao izvanrednu propoved na temu nekih od najvažnijih doktrina Jevanđelja, što je Kouka nateralo na razmišljanje i na osnovu tih reči je bio ubeđen u svoju lažnost i skeptične principe i istinitost vere koju je prethodno odbacio. Do kraja propovedi je bio odlučio da odbaci neveru i ponovo se vrati na put istine. Pri odlasku iz crkve je zajedno sa svojim prijateljem razgovarao o tome šta je doživeo u toku propovedi, na šta je njegov prijatelj sa posmešnim izrazom lica odgovorio da on sam nije hrišćanin i da ne veruje ni jednoj reči koju je propovedao!

Kao što možemo i pretpostaviti, mladi Kouk je bio zaprepašćen zbog takve izjave sluge Isusa Hrista. Doživeo ga je kao vuka u ovčijem krznu, kao sotonu koji se prikazuje kao anđeo svetlosti. Nakon što se vratio u Oksford, rešio je da i sam odluči šta će uraditi u svom životu – ili će potpuno odbacili hrišćansku veru, ili će se potpuno posvetiti Bogu i traženju istine – nije dolazilo u obzir da kao njegov prijatelj „sedi na dve stolice“. Pošto je Oksford imao bogatu biblioteku, čitao je mnoge tekstove raznih sveštenika, episkopa, teologa i nakon dugog razmišljanja, odlučio je svim srcem i razumom da se okrene ka Bogu. U tom periodu je Kouk još uvek bio hrišćanin u teoriji, dok se u praktičnom pogledu njegovo obraćenje ogledalo u činjenici da je potpuno odbacio sve svoje neverne prijatelje, kako bi se udaljio od njihovih loših navika.

Sa svojih dvadeset i jednu godinu, Kouka su izabrali da postane odbornik u Brekonu a četiri godine kasnije je postao gradonačelnik u svom gradu, a ovu dužnost je punio sa velikom odgovornošću. Pozicija na kojoj se nalazio mu je pomogla da stupi u kontakt sa mnogim ljudima od autoriteta – kako u civilnom svetu, tako i među sveštenicima. U ovom periodu je Kouk bio rešen da stupi u svešteničku službu, u čemu su ga i njegovi prijatelji ohrabrivali.

U junu 1775. godine je postao doktor nauka i nakon što je bio ordiniran, preuzeo je zajednicu u Saut Petertonu, u Somersetširu. Iako je još uvek bio stranac živoj pobožnosti, ušao je u novu oblast rada sa jarkom željom da bude od koristi svojim članovima. Ovo njegovo oduševljenje se najviše pokazalo u njegovim propovedima. Njegovo propovedanje je vrlo brzo donelo i konkretne rezultate - u crkvi više nije bilo mesta da ugosti sve služaoce reči Božje.

Tada je podneo zahtev upravnom odboru njegove zajednice da se izgradi balkon na trošak zajednice. Njegov zahtev nije bio odobren, tako da je odlučio da to uradi na svoj trošak. Ova sloboda sa njegove strane je bilo iznenađenje za ljude u njegovoj zajednici, koji nikad nisu doživeli da se stvari rade na „takav način“ a oni koji su bili malo učeniji, sumnjičili su ga da je Metodista.

Sve do ovog vremena nije imao nikakav kontakt sa Metodistima, niti sa pojedincima, ni sa udruženjima. Međutim, ubrzo nakon toga je dr Kouka posetio gospodin Meksfild, jedan od Veslijevih propovednika. Predmet njihovog prvog razgovora je bila priroda i nužnost Nanovorođenja, svedočenja Duha, itd, koje su za Kouka bila slabo poznate, ali su u njemu probudile interesovanje. Nakon nekoliko razgovora je dr Koukova sumnja postajala sve slabija i postao je pobornik ličnog spasenja. Počeo je da čita knjige raznih autora, čime je došao u krug preziranih Metodista.

U ovom periodu se desila još jedna stvar koja je još više utvrdila njegovu veru. Izvesni gospodin Hal koji je bio pobožan kalvinistički sveštenik, koji je napustio Anglikansku crkvu, nakon što je čuo neke izjave Kouka, želeo je da se i sam susretne sa njim, kako bi porazgovarao više o određenim temama. Kouk u početku nije želeo ni da čuje o tome, zbog svojih predrasuda prema svima koji su istupili iz Crkve. Kasnije su se susreli i Kouk je bio ubeđen da pobožnost ipak može postojati i izvan Anglikanske crkve. Ispostavilo se da je Hal bio željan da upozna istinu, poput samog Kouka. Kad je jednom prilikom propovedao iz Dela apostola 10:34: „Tada Petar otvori usta i reče: zaista uviđam da Bog ne gleda ko je ko“, gde je želeo da pokaže harmoniju između Pisma i doktrine kalvinizma (predodređenje), ali je na svoje žaljenje i čuđenje otkrio da umesto te harmonije postoji neslaganje. Raspustio je svoju zajednicu ne završivši propoved. Sledećih dana je razmišljao, molio se, studirao Reč Božju i sledeće nedelje se pred zajednicom odrekao kalvinizma i propovedao o Božjoj ljubavi koja nije pristrasna ni prema kome! A Bog je zapečatio njegovu službu, tako što mu je dao veliki uspeh među ljudima.

Dok je bio u poseti jednoj porodici u Devonširu, Kouk je saznao da je jedan od njihovih radnika metodista a pritom još i vođa malog udruženja. Kouk ga je upoznao i razgovarao sa njim i provodio vreme na molitvi. Među njima je bilo takvo jedinstvo, da je Kouk želeo još više da sazna o Metodistima. Ubrzo nakon ovog susreta je jedne nedelje propovedao o velikoj ljubavi Božjoj, te je njegovo srce bilo „ispunjeno slavom i Bogom“, kako je to on jednom prilikom zapisao. Nedugo zatim je i pred svojom zajednicom govorio o svom nanovorođenju i po prvi put propovedao bez svojih beležaka koje je pripremio. Ovakvo ponašanje, koje je za ljude bilo dosta neobično, je počelo da ih vređa, da je u zajednici nastala pometnja – pometanja koju bi neko očekivao da je njihov sveštenik počinio ubistvo, ili pijanstvo ili neki drugi sličan zločin. Ne samo što su se ljudi u njegovoj zajednici zaverili protiv njega, već su nahuškali i sveštenike iz okolnih mesta kojima se nije svidelo njegovo oduševljenje sa kojim je pristupao svojim dužnostima. Uzbrzo nakon toga su njegovom episkopu poslali tužbu sa svim stavkama optužbe, što je episkop odignorisao.

Slična žalba je podneta još jednom episkopu, bez uspeha, dok nisu došli do nadzornog sveštenika oblasti u kojoj je služio, ne bi li ga uklonili iz te službe. I tako je jedne nedelje (na Uskrs 1775 god.), bez ikakvog prethodnog upozorenja, na radost njegovih neprijatelja, javno bio otpušten iz svešteničke službe. Ne bi li Kouka osramotili još više, zvonima su ga ispratili do izlaza crkve. Ovaj sramni događaj ga nije toliko ljutio koliko ga je rastužilo što ga je ovakav odlazak sprečio da se valjano pozdravi sa zajednicom.

Njegovi prijatelji su ga savetovali da stane ispred crkve i dok ljudi budu izlazili na vrata, da propoveda onima koji žele da slušaju. To je i uradio i niko se tome nije bunio. Međutim, kad je završio i najavio da će i sledeće nedelje učiniti isto, njegovi protivnici su mi zapretili da će ga kamenovati, ukoliko to učini. On je to naravno ponovo učinio a mnogi ljudi su sa sobom poneli kamenje. Kad je počeo da propoveda, njegovi prijatelji su jedan po jedan napravili živi zid oko njega, ne bi li zabranili zlomišljenicima da mu učine nešto nažao.

Pošto je dr Kouk bio otpušten iz svoje službe zbog metodizma, mogao je slobodno da se poveže sa gospodinom Veslijem, što je i učinio godine 1776. Odlukom Godišnje konferencije održane 1778. god., bio je postavljen u London, gde je postao relativno popularan i njegova zajednica postala poprilično velika. Dve godine kasnije je odlukom Godišnje konferencije dobio zaduženje da putuje po svim udruženjima, po preporuci Veslija. U toku ovih putovanja je posetio i svoju bivšu zajednicu. Razmišljanje i ponašanje ljudi u tom mestu se toliko promenilo u međuvremenu, da su ti isti ljudi koji su ga svega nekoliko godina ranije izbacili na ulicu uz gromki jek zvona, sada su tim istim zvonima priredili veličanstven doček, čime su delimično izrazili svoje žaljenje za njihove prestupe.

Godine 1783 ga je Vesli poverio da predsedava prvom Godišnjom konferencijom u Irskoj, što je on činio sa velikom odgovornošću skoro trideset godina, što je dokaz visokog mišljenja koji su Vesli, Godišnja konferencija u Engleskoj i irski propovednici o njemu imali.

Godine 1784 je Vesli – sa roditeljskim odnosom prema udruženjima u Americi – odlučio da opunomoći Kouka da poseti ovo daleko polje rada i da organizuje ova udruženja u nezavisnu Metodističku crkvu. Metodizam je u Ameriku doneo Filip Emberi (eng. Philip Embury), irski emigrant, još 1766. god. Metodizam se vrlo brzo širio i stalno su bili potrebni propovednici koji bi se brinuli za novoosnovana udruženja. Vesli je s vremena na vreme slao propovednike kao misionare. Godine 1776. su SAD proglasile nezavisnost, čime je i bila prekinuta veza među Crkvom i državom. Sve do ovog trenutka je Vesli ova američka udruženja smatrao kao udruženja unutar Anglikanske crkve (koja je u Americi bila nazvana Episkopalna crkva). Tokom Američkog rata za nezavisnost (trajao je od 1775 do 1783 – bio je to rat između Kraljevine Velike Britanije i trinaest „Ujedinjenih kolonija“, koje su postale osnova za novoosnovane Sjedinjene Američke Države), anglikanski sveštenici su bili primorani da obećaju vernost engleskom kralju, što ih je učinilo neželjenim osobama, zbog čega su mnogi napustili svoje zajednice i vratili se u Englesku. To je značilo da su i članovi metodističkih udruženja ostali bez nadzora i bez sakramenata, što su do tada dobijali od sveštenika Episkopalne crkve, budući da metodistički propovednici nisu bili rukopoloženi. Ovakvo stanje je trajalo nekih sedam ili osam godina, tokom kojih su ljudi iz Amerike mnogo puta pisali Vesliju da im pomogne, pa je i on uvideo nužnost da se pobrine za svoje „ovce u divljini“.

Nakon dugog razmišljanja i razgovora sa mnogim saradnicima, dana 2. Septembra 1784., položivši ruke na njega, Vesli je Kouka imenovao za superintendenta američkih udruženja. Poverio mu je zadatak da organizuje udruženja u jedinstvenu crkvu. Takođe je trebalo da uz sebe na mesto superintendenta postavi i Frensisa Ezberija (eng. Francis Asbury). Dana 25. Decembra, te iste godine je u Baltimoru sazvana vanredna sednica Godišnje konferencije, na kojoj je bila osnovana Metodistička episkopalna crkva. Iako je Vesli rukopoložio Kouka za superintendenta (odnosno episkopa – prvih nekoliko godina su se ova dva izraza podjednako koristila), on je izjavio da tu službu neće vršiti, osim ako ga sama konferencija ne izabere u tu službu. Konferencija mu je poverila ovu službu, nakon čega je za drugog superintendenta rukopoložio Ezberija. Od prisutnih propovednika su tom prilikom mnogi bili rukopoloženi, neki na đakone a neki na starešine i dobili su punomoć da krštavaju, venčavaju, sahranjuju i služe Večeru Gospodnju.

Odmah nakon konferencije je episkop Kouk krenuo na proputovanje kroz SAD i posetio mnoga udruženja. Zajedno sa episkopom Ezberijem je sakupio sredstva i osnovao metodistički fakultet (1787) u gradiću Abingdonu, kraj Baltimora i ovaj fakultet je dobio ime Kouksberi (eng. Cokesbury – nastalo spajanjem prezimena prva dva episkopa Coke i Asbury). Ova zgrada je, nažalost, nakon svega osam godina izgorela, nakon čega je bila preseljena u Baltimor, da bi i ta zgrada nakon godinu dana bila uništena u požaru.

Nakon što se pobrinuo da rad u Americi teče manje-više neometano, odlučio je da u tom trenutku nije više potreban tamo, te se pola godine nakon konferencije vratio nazad za Englesku. Tu je opet svoj boravak proveo putujući po Engleskoj, Škotskoj, Irskoj i drugim delovima Velike Britanije, ne bi li zainteresovao ljude za podršku crkve u Americi i Novoj Škotskoj (tada je to bila kolonija Velike Britanije, sada je to provincija Kanade).

Dana 24. Septembra 1786, ponovo je zaplovio ka Americi, želeći pritom da se zaustavi i u Halifaksu (u Novoj Škotskoj), kako bi i u tom gradu osnovao misiju. Ovo putovanje je bilo obeleženo mnogim opasnostima i nesrećama, tako da nije ni došao do Halifaksa. Prvih pet dana plovidbe nisu zabeležili skoro nikakav napredak, zbog jakih čeonih vetrova. 28. Septembra ih je skoro oborila druga lađa. 30. Istog meseca su morali da se usidre u luci Sejnt Helena, kde su bili prinuđeni da ostanu dve nedelje, dok se oluja ne stiša. Kada su konačno uspeli da krenu dalje na put, nakon tri dana su otkrili da je brod procurio; ispostavilo se da se ta pukotina nalazila u delu broda koji nije bio dostupan a da stvari budu još gore, digla se jaka oluja, koja je još više dovela sve ljude na brodu u opasnost. Oni su, međutim, nastavili svoje putovanje, ali je mesec dana kasnije jedan od jarbola popustio u toku strašne oluje i činilo se da je lađa na kraju. Tada je kapetanova žena došla za Koukom i uzviknula panično „Molite se za nas, doktore, molite se; samo što ne izginusmo!“ Doktor Kouk i njegovi prijatelji su se pomolili i ubrzo se brod ispravio, a da nisu morali da odseku jarbol.

U toku noći, 4. Decembra su doživeli još jednu strašnu oluju. Pukotina na brodu se uvećala i jedra su bila pokidana. Sledećeg jutra je kapetan zajedno sa posadom odlučio da pokušaju da pristanu na jedno od karipskih ostrva, ukoliko to bude moguće. Dok je oluja još divljala, dr Kouk je sa svojim prijateljima odlučio da se pomole, a kapetan je umesto da se priključi, bio isprovociran zbog svog sujeverja. Bio je ispunjen neopisivim besom, te je nakon nervoznog šetanja po palubi sišao u Koukovu kabinu, uzeo sve njegove papire i knjige i bacio ih preko palube. Nakon toga je pristupio Kouku, uhvatio ga za kragnu i želeo da i njega baci preko palube, vičući mnoštvo najgorih kletvi i psovki, nazvavši ga među ostalim i „Jona“, verujući da je baš on kriv za lošu sudbinu njegovog broda. Tada mu je pripretio da će, ukoliko se bude još jednom molio na brodu, i on završiti poput njegovih papira. Nakon što se oluja stišala i kapetan se vratio u svoje normalno raspoloženje do kraja putovanja.

Dana 25. Decembra, brod je konačno došao do ostrva Antigva gde je stupio u kontakt sa gospodinom Baksterom koji je bio član metodističkog udruženja. To udruženje je na Antigvi osnovao izvesni gospodin Gilbert, nekih trideset godina ranije. Nakon njegove smrti je službu lokalnog propovednika udruženja preuzeo Bakster i u toku njegove službe je udruženje naraslo na dve hiljade članova a svega tri godine pre dolaska Kouka (1783) su izgradili prekrasnu crkvu. Pošto je Kouk bio primoran da čeka da vreme bude pogodno za plovidbu, kako bi nastavio svoje putovanje za Ameriku, odlučio je da to vreme provede putujući i propovedajući na Antigvi i okolnim ostrvima. Za to vreme koje je proveo na Antigvi, ljudi su ga jako zavoleli, te su mu ponudili lepu svotu kao platu, ne bi li odlučio da ostane među njima.

Kad je jednom prilikom posetio ostrvo svetog Eustahija (takođe na Karibima), čuo je priču o jednom siromašnom crncu po imenu Hari, čije je zalaganje za spasenje duša zaslužilo da i danas možemo o njemu govoriti. Hari je bio rob u SAD-u, odakle je bio prodat na Antigvu. On je bio član metodističkog udruženja i u Americi, te je po dolasku na ovo ostrvo, vođen željom da spasava ljudske duše, javno svedočio o Hristu drugim robovima. Ova novotarija da jedan rob crnac propoveda je mnoge privuklo – i belce i crnce. Najpre je guverner ostrva odobravao njegovo delovanje, ali je nakon kratkog delovanja među tamošnjim robovima zabranio da propoveda, pošto su njegove reči uznemirile robovlasnike. Hari je poslušao guvernera, ali sve do vremena dok nije smatrao da je prošla oluja i da ponovo može početi da propoveda. Okupio je oko sebe nekoliko saradnika na molitveni sastanak. Međutim, neko ih je prijavio guverneru, koji ga je osudio na javno bičevanje, zatvor i na kraju je bio prognan sa ostrva. Desetak godina kasnije je Kouk imao mogućnost da upozna Harija, za koga su svi mislili da je umro, koji je živeo u Americi i služio i dalje Bogu.

Februara 1787. godine, Kouk je napustio karipska ostrva, nakon što je za metodističko udruženje obezbedio propovednike i misionare i osamnaest dana kasnije stigao u Čarlston u Južnu Karolinu. Tokom njegove druge posete Americi, mnogi su ga dočekali sa radošću i poštovanjem, dok su drugi bili protiv njega, zbog njegovog neslaganja sa robovlasništvom (koje je u južnom delu SAD-a bilo goruće pitanje). Ljudi koji su u to vreme rekli nešto protiv robovlasništva nisu prolazili dobro. Kouk je tokom svojih poseta Americi osećao dužnost da govori otvoreno o svom protivljenju svakom obliku robovlasništva, što je prouzrokovalo da su u jednom gradu izdali nalog za njegovo hapšenje i devedesetorica muškaraca je bilo poslato u poteru za njim! Nisu ga pronašli, pošto je Kouk već u to vreme iz Filadelfije krenuo brodom prema Dablinu (Irska), gde se održala Irska konferencija. Nakon konferencije je sa Veslijem produžio sa Englesku, posetivši tamo mnogo udruženja i zajedno sa Veslijem radeći na polju Gospodnjem.

Nakon Engleske konferencije 1788. god., Kouk je sa trojicom misionara zaplovio ka Karibima, gde je posećivao ostrvo po ostrvo, osnivajući udruženja i u februaru 1789. godine je zaplovio ka Americi. Nakon što je došao u Čarlston, krenuo je na sever, kako bi se susreo sa episkopom Ezberijem i prisustvovao konferenciji. Njegova treća poseta Americi je bila kratka, svega pet meseci, ali je sve vreme proveo putujući, tako da je to bila veoma aktivna poseta, posetivši skoro sve savezne države (kojih je u to vreme bilo 13). Nakon toga je krenuo nazad za Englesku, tačnije za Liverpul, u  kome je bila održana godišnja konferencija, na kojoj je predstavio problem crnaca u Americi i Karibima i molio da konferencija tamo pošalje misionare.

Konferencija ga je imenovala da bude posrednik pri sakupljanju novca za misionare; šesnaest meseci je radio na tome i ne samo što je uspeo da sakupi dovoljno novca za tadašnje potrebe, već je među engleskim metodistima probudio revnost za misiju, koja do današnjeg vremena ne posustaje.

Oktobra 1790. god. je ponovo zaplovio ka Karibima u društvu nekolicine misionara. Nakon što je stigao, video je da se delo Božje nastavilo i u njegovoj odsutnosti. Tom prilikom je posetio nekoliko ostrva i dok je u nekim mestima propovedao pred punim prostorijama, u drugima je njegovo prisustvo izazivalo nemir među lokalnim stanovništvom. Na jednom od ostrva ga je pratila priča da je pobegao iz Engleske, kako bi izbegao zatvor zbog krađe konja.

Februara sledeće godine je ponovo došao u Čarlston, kako bi prisustvovao zasedanju Godišnje konferencije, nakon koje je nekoliko meseci proveo posećujući zajednice. U maju je primio tužnu vest da je Džon Vesli preminuo, nakon čega se ponovo uputio kući, za Englesku.

Na narednoj Engleskoj konferenciji, Kouk je bio izabran za sekretara, čime su njegove kolege pokazale koliko su ga cenile. Ubrzo nakon toga je otputovao za Francusku, ne bi li i tamo odneo metodizam. Njegovim putovanjima se nije nazirao kraj, te je po povratku kući, ponovo zaplovio ka SAD-u i Karibima, gde su metodisti u međuvremenu postali veoma progonjeni! Uprkos progonstvima, Božja milost je bila izlivena na ova ostrva, pa je u ovom periodu bilo skoro sedam hiljada članova.

Posetio je i ostrvo Sveti Vinsent, sreo je gospodina Lamba, misionara sa tog ostrva, koji je bio u zatvoru, zbog toga što je propovedao Jevanđelje bez dozvole od strane vlasti. A tu dozvolu su mogli dobiti samo oni koji su bar 12 meseci boravili na ostrvu. Kazna za prvi prekršaj je bio zatvor od 1 do 3 meseca, drugi prekršaj bičevanje i progonstvo; a ukoliko je prognanik hteo da se vrati, bio bi usmrćen! Kouk je pokušao da ga oslobodi, ali je kaucija koju bi morao da plati bila previsoka, tako da je nakon povratka u Englesku pokušao preko kolonijalne kancelarije da nešto uradi i ubrzo nakon toga je dobio odgovor, da je zakon zbog koga je Lamb bio u zatvoru srušen od strane vrhovnih vlasti. Pošto su mnoga ostrva u Karibima pripadala Holandiji, obratio se i njihovim vlastima ne bi li i oni dozvolili metodističkim misionarima da neometano rade svoj posao. Nisu mu izašli u susret.

Nakon što se vratio u Englesku, nastavio je sa svojim uobičajenih službama – propovedanjem, pisanjem i nabavljanjem sredstava za misiju. Takođe, napravio je plan da u jednoj siromašnoj oblasti u Irskoj, ljude upozna sa protestantizmom. Takođe, uspeo je da ukinu jedan zakon koji je važio na dva ostrva u Lamanšu – Džerzi i Gernzi, gde su stanovnici bili primorani da i nedeljom prisustvuju vojnim vežbama – kazna za nepoštovanje ovog je bilo proterivanje sa ostrva.

Godine 1800, Kouk je po osmi put zaplovio ka Americi gde je proveo nekoliko meseci vršeći svoju uobičajenu službu. Posetio je i Karibe, na putu kući. Nakon povratka u Englesku, napravio je plan da Velšanima prenese veslijanski metodizam (do tada je u Velsu bio prisutan samo kalvinistički metodizam). Iako je ova ideja za mnoge bila nedostižan plan, Kouka to nije obeshrabrilo i nakon deset godina, kao dokaz njegove istrajnosti, postojalo je 60 metodističkih zajednica, trideset i šest putujućih propovednika i pet hiljada članova!

Godine 1801. je Kouk izdao Starozavetni komentar, delo koje je devet godina pre toga Engleska konferencija zatražila od njega da pripremi. Ljudi su to delo prihvatili sa radošću, te je nakon toga krenuo sa pripremom i Novog zaveta, što je i završio 1807. godine.

Godine 1803, po deveti, poslednji put je otputovao za SAD, gde je proveo skoro godinu dana putujući i posećujući zajednice. Nakon povratka, godine 1805. se oženio sa gospođicom Smit iz Bradforda. Prvi put je upoznao gospođicu Smit dok je sakupljao sredstva za misiju. Nju je Kouku preporučio jedan njegov prijatelj, da pokuša kod nje da potraži novac, što je on i uradio. Ona je ponudila pozamašnu sumu. Pošto se radilo o povećoj sumi, Kouk je lično želeo da ode i preuzme novac. Kad je došao kod nje kući, gospođica je još udvostručila ponuđenu sumu! Kouk se nije mogao načuduti njenoj predanosti misiji i potpuno očaran njenim dobročinstvom, zaprosio je. Nažalost, nakon svega šest godina braka je umrla, ali je u međuvremenu, veliki deo svog bogatstva posvetila širenju Svetog Pisma u svetu.

I tokom svog braka, Kouk je nastavio da posvećuje svoj život dobrobiti čovečanstva, pišući, propovedajući, tražeći sredstva za misiju i tražeći načine da poboljša zategnute odnose između metodističkih udruženja i vlasti, kao i poboljšanje situacije propovednika na Karibima koju je pokušao da popravi preko kolonijalne kancelarije. Njegov uticaj je zaista bio veliki i puno puta je pomogao mnogim ljudima. Doktor je takođe dao iz svog džepa za misiju u Sijera Leoneu.

Nakon smrti svoje voljene supruge, ponovo se oženio, sa gospođicom En Loksdejl iz Liverpula koja je godinama bila cenjeni član metodističkog udruženja u tom gradu. Ali, nažalost, i ona je nakon svega godinu dana braka umrla i bila je sahranjena u Koukovoj porodičnoj grobnici u Velsu.

Godine 1813, Kouk je napravio plan da poseti Indiju i da lično nadgleda osnivanje misije u toj dalekoj zemlji. Pronašao je sedam propovednika dobrovoljaca koji su pristali da odu na ovo daleko polje. Jedina prepreka osnivanja ove misije je bila cena ovog poduhvata koja je zaista bila jako visoka. Kako bi odstranio ovu prepreku, izjavio je da će celu sumu potrebnu za ovaj podvig podneti sam! Te iste godine, 31. Oktobra su zaplovili ka Indiji a put je trajao čitavih šest meseci. Plovidba je dobro prošla, osim jednog tužnog slučaja kad je jedna od žena misionara preminula. Dva dana pre pristizanja u Indiju, Kouk se požalio da se ne oseća dobro, te je uzevši neki lek otišao da prilegne. Sutradan se opet nije osećao najbolje, ali je ipak šetao po palubi. Poslednjeg dana plovidbe, kad je njegov sluga došao da ga probudi, pošto nije čuo odgovor, ušao je unutra i na svoje čuđenje našao Kouka kako leži na podu, mrtav. Njegovu smrt je bez sumnje prouzrokovao moždani udar i pošto nije bilo moguće da se njegovo telo sačuva i pošalje za Englesku, stavili su ga u težak kovčeg i ispustili u vode Indijskog okeana.

Tako je umro Episkop Kouk, 3. Maja 1814. u šezdeset i šestoj godini života – čovek koji je svoje vreme, talente, bogatstvo, čast i slavu žrtvovao u službu čovečanstvu a slavu Božju. Čovek koji je osamnaest puta preplovio Atlantski okean i proputovao stotine hiljada kilometara ne bi li svedočio o Gospodu Isusu Hristu. Dugo nakon njegove smrti je ceo metodizam plakao zbog gubitka takvog čoveka. Dugo nakon njegove smrti je njegovo delo za Boga bila vidljiva na svim mestima koje je posetio i gde je propovedao da je još sto godina nakon njegove smrti jedan čovek izjavio „On iako mrtav, ipak govori“.

Pripremio Daniel Sjanta