Jonáš beží od Boha (Jonáš 1)

VÝKLAD KNIHY PROROKA JONÁŠA

ČASŤ PRVÁ, JONÁŠ 1,1-3

KÁZANÉ DŇA 26.8.2010 V KOVAČICI

(nahrávku nájdete tu)

1. Raz zaznelo slovo Hospodina Jonášovi, synovi Amittajovmu: 2. Vstaň, choď do Ninive, do veľkého mesta, a volaj proti nemu, lebo jeho zloba vystúpila predo mňa. 3. Jonáš vstal, aby ušiel spred tváre Hospodinovej do Taršíša. Zišiel do jafy a našiel loď, ktorá práve odchádzala do Taršíša. Zaplatil cestovné a zišiel do nej, aby s nimi odišiel spred tváre Hospodinovej do Taršíša.

(Podľa Slovenského ekumenického prekladu)

  

Na začiatku by som chcel len povedať zopár základných informácii o knihe proroka Jonáša, ktoré by sme potrebovali vedieť, aby sme správnejšie a lepšie pochopili samotný dej, o ktorom čítame.

Hneď na začiatku zisťujeme aspoň základné informácie o Jonášovi, že jeho Otec sa volá Amittaj. Jonášovo meno v hebrejčine znamená holubica, ktorá vlastne dodnes je používaná ako symbol nádeje, pokoja, obzvlášť holubica s olivovou haluzkou v zobáku.

Na rozdiel od niektorých iných Biblických kníh, vôbec tu nenachádzame žiadne iné mená, ani roky, ale sa z iných zápisov zisťuje, že Jonáš sa narodil v mestečku Gát-Héfera, na severovýchod od Nazareta, čo bolo v Izraelskom kráľovstve. Vtedy vládol Járobeám II, syn Joášov. A v 2 Kráľov 14,24 o ňom čítame: Robil Hospodinovi naprotiveň. Nevzdal sa žiadneho z hriechov Nebatovho syna Járobeáma, ktorý zviedol na hriech Izrael.

Aj keď Asýrsky kráľľ nie je pomenovaný, predpokladá sa, že to bol Adad-Nirari III, ktorý do Asýrskeho náboženstva zavádzal monoteistické element, čo nie je nemožné vysvetliť vplyvom Jonášovho kázania.

Slová, ktoré nachádzame v Biblii su pre nás veľakrát nezrozumiteľne. Je to kvôli jazyku, v ktorom bola písaná – Hebrejčina, ktorá je úplne iná ako slovenčina, alebo srbčina. Je to úplne iný spôsob rozmýšľania. Tieto naše dva jazyky (slovenský a srbský) sú predsa veľmi podobné a koľkokrát sme sa dostali do nedorozumenia?! A čo povedať o jazyku, ktorým sa hovorilo pred viac než 2000 rokmi! Vtedy keď pochopíme čo tie slová znamenali vtedy, môžeme začať chápať čo tie slová nám dnes hovoria.

Od ako viem za seba, Jonáš bola postava, ktorá sa týkala len hodín nedeľnej školy pre deti. Je to taký celkom dramatický príbeh a zaujímavý a veľakrát sa zdá, že pre dospelých je táto kniha nezujímavá. Zdá sa že tu nie je nič, čo by nás mohlo osloviť, lebo – ako som povedal – je to príbeh pre deti. Ale, to vôbec nie je pravda. Zvesť, ktorú nachádzame u Jonáša ešte ako môže aj nás osloviť – nás, ktorí sme už dospelí, ktorí už „všetko vieme“.

Kniha proroka Jonáša, ktorého máme pred sebou je kniha, ktorá sa častokrát zaraďuje medzi tzv. “malých prorokov”. Ale, práve tu nastáva chyba, že si niektorí myslia, že “malý prorok” sa nazýva preto, že je to nedôležitá kniha v Biblii. Ale, skutočnosť je taká, že keď si zoberieme všetkých 12 malých prorokov a prirovnáme ich k Izaiášovi, Jeremiášovi a Ezechielovi, tak zistíme prečo sa tak volajú – že sú omnoho kratšie knihy. Takže keď sa povie, že Jonáš je malý prorok, v žiadnom prípade tu nejde o význam jeho zvesti.

Mohli by sme povedať, že spomedzi prorokov je on jeden z najvýznamnejších. Prečo to hovorím? Ostatní proroci dostavali slovo o Judsku, alebo o Izraeli (teda južné a severné kráľovstvo), ale s Jonášom je to iné. Bol poslaný do Asýrie, do jej hlavného mesta Ninive, v ktorom mal zvestovať slovo od Hospodina. Keď sa na to pozrieme lepšie, bola to predzvesť Novej Zmluvy. Že to Božie posolstvo už nie je rezervované len pre Izrael, ale aj pohania majú podiel v Božom kráľovstve.

Z toho pohľadu je posolstvo tejto knihy pre nás ešte ako dôležité, lebo aj my patríme medzi tie ostatné národy. A cez tohto proroka, Boh zvestuje celému svetu, že má miesto pripravené aj pre ostatných. Jonáš bol predchodca Ježišových učeníkov, že išiel medzi pohanov aby tam zvestoval o Hospodinovi.

Aj keď to znie naozaj dobre a také zaujímavé, ako vieme, príbeh vôbec nebol ľahký ani sa to všetko jednoducho neskončilo. Všetko to vyšlo z toho, že Jonáš Boží plán nepovažoval za dobrý, tak vec vzal do svojich rúk. Chcel to urobiť na svoj spôsob, lebo si myslel, že to vie lepšie od Boha. Bol poslaný do Ninive, ktoré pre ňho nebolo vôbec príťažlivé. Možno si v rozhovore s Bohom aj prial, aby ho poslal na nejaké iné, lepšie mesto, lebo sa mu toto nepáčilo.

Dôvodov mohlo byť veľa, ale jedno bolo takmer isté – Ninivčania boli pohania a tým pádom u všetkých Židov pohania vyvolávali odpor. Možno aj Jonáš sa pýtal – Bože, naozaj ma chceš tam poslať, veď tam sú sami hriešnici, nečistí pohania.

A už je to tu. Zrazu sa z tohto „detského príbehu“, ktorý hovorí o prorokovi, ktorý bol zázračne zachránený, stal „príbeh pre dospelých“. A prichádza hneď aj prvá otázka. Keď Boh ku mne hovorí, čo ja s tým robím? Jonáš vidíme čo urobil. Povedal: „Nie. Ja tam nejdem!“ Kúpil si cestovný lístok, vyhľadal si tú najďalšiu destináciu v opačnom smere a tam chcel újsť. Toto mesto Taršíš bolo v dnešnom Španielsku, takže cez celé Stredozemné more – veľmi ďaleko od Izraela. Jonáš na Božie pozvanie reagoval odmietnutím. A ako sa ja k tomu postavujem? Ako ja reagujem keď Boh ku mne hovorí? Vypočujem si Ho a urobím to, čo viem, že odomňa žiada, alebo jednoducho mávnem rukou a poviem si – nie je to už za mňa; ja to neviem urobiť; ja som už starý; nie som dosť schopný; nemám čas atď.

Lenže musíme si uvedomiť, že keď nás Boh do niečoho pozýva, tak to nerobí tak náhodou, že keď treba niečo urobiť, tak si naše meno vytiahne z klobúka a čo nám zapadne, to bude naša zodpovednosť. Nie! Boh nás veľmi dobre pozná a vie aké máme schopnosti a možnosti! A podľa toho nás do niečoho posiela. Boh od nás nebude žiadať nemožné! A ak by aj žiadal niečo, čo sa nám zdá ťažké a náročné, to znamená, že bude s nami nás podopierať a posilňovať.

Vlastne, pred tým ešte sa môže objaviť ešte jeden problem, ešte jedna otázka. Hovorí vôbec ku mne Boh? Počujem Boží hlas? Ako to vyzerá v mojom živote? Ak sa snažíme o správny vzťah s Bohom, vtedy musíme byť v neustálom spojení s Pánom. Hneď tento prvý verš v knihe Jonášovej zneje nasledovne: Raz zaznelo slovo Hospodina Jonášovi, synovi Amittajovmu. Boh hovoril so svojimi prorokmi. A Boh chce hovoriť ku nám aj dnes. Možno nie takým zvučným hlasom, ako to robil v dávnej minulosti, ale niekedy je potrebné aj stíšiť sa pred Pánom, žeby naše modlitby neboli len jednosmerná ulica kde len mi hovoríme a keď je rad na Pána aby hovoril, my nechceme počúvať. Zostávajme v tichosti pred Pánom, nechajme mu priestor, aby ku nám hovoril.

Na západe (ale pomaly to prichádza aj ku nám) je veľmi populárne slovo „meditácia“ namiesto modlitby. Mne sa osobne vôbec nepáči toto slovo, lebo mi to pripomína všetky východné náboženstvá. Meditácia, ako sa chápe vo východných náboženstvách je spôsob ľudského „povýšenia“ na nejakú vyššiu úroveň tým, že sa stíši a úplne vypne z celého sveta, zbaví sa všetkých pocitov, vášní, všetkého rozmýšľania atď.

Stíšenie pred Pánom v tom chápaní nemôže v žiadnom prípade sa nazvať meditáciou, lebo my sa rozprávame s našim Stvoriteľom, našim Spasiteľom. Aktívny vzťah vzniká medzi nami a modlitba je veľmi dôležitá súčasť toho.

Veľa vecí o Jonášovi nezisťujeme z tejto knihy. Nemáme o ňom ani len tie najzákladnejšie údaje, ale nám to v žiadnom prípadne nemá robiť problém v prijímaní tohto posolstva.

Z týchto prvých troch veršov sa nám zdá, že sa nedočítame veľa, ale nachádzame tu jednu z hlavných tém tejto knihy, ktorá hovorí, že Hospodin je Bohom všetkých ľudí! Nech aj nám je toto k povzbudeniu a požehnaniu.

pripravil Daniel Sjanta

Výklad knihy proroka Jonáša, časť prvá

Táto kázeň bola kázaná dňa 26.8.2010 a nahrávku tejto kázne nájdete tu.

(Tiež bola publikovaná v Ceste Života, časopise Evanjelickej metodistickej cirkvi v Srbskej republike, v čísle 1/2011).

MOZAIK (22.4.2012)

Danas smo imali neobično vreme na našem sastanku. :) Pošto sada učimo iz poslanice Jakovljeve da treba da budemo tvorci reči, odlučili smo da želimo da uradimo nešto i praktično. Pošto nas Jakov 1:27 poziva da posećujemo udovice i siročad, odlučili smo da posetimo jednu sestru iz zajednice koja jeste udovica i zbog slabosti može jako retko da poseti bogosluženja. Tamo smo pevali i molili se za sestru i za njeno zdravlje, da joj Gospod pomogne da može sama da uradi stvari koje su joj potrebne. Ona se jako obradovala, ali i mi smo bili srećni - svi smo imali osmeh na licu: sestra, zato što smo je posetili a mi smo mogli imati zajedništvo i ispuniti Reč Božju. Tako smo današnji Mozaik proveli praktično. :)

Dnes sme mali nezvyčajný čas na našom stretnutí. :) Preto, že sa učíme z lista Jakuba, že máme byť činiteľmi slova, rozhodli sme sa, že chceme urobiť niečo praktické. Keďže nás Jakub 1:27 vyzýva, aby sme navštevovali siroty a vdovy, rozhodli sme sa, že pôjdeme navštíviť jednu sestru zo zboru, ktorá je vdova a pre svoju nemoc sa môže len veľmi zriedkavo zúčastniť bohoslužieb. Tam sme spievali a modlili sa pre sestru a jej zdravie, aby jej Pán pomáhal, aby si mohla urobiť veci sama, ktoré potrebuje. Bola to veľmi veľká radosť pre ňu a samozrejme aj pre nás, všetci spolu sme mali úsmev na tvári - sestra, že sme prišli a my, že sme ju boli vidieť a že sme mohli naplniť Božie slovo. Takže dnešný Mozaik sme trávili prakticky. :)

Today we had an unusual time at our meeting. :) Since the epistle of James teaches us to be the doers of the Word, we decided to do something practical. Since James 1:27 calls us to visit the orphans and widows, we decided to visit one older sister from the church who is a widow and because of her weakness she can attend the Worship very rarely. We sang there and prayed for her and for her health, so that the Lord would help her be able do the things she needs to do around the house. It was a joyous occasion - our sister was joyful because we came to visit her and we were glad because of the fellowship and that we were able to fulfill the Word of God. So, today's Mozaik was spent doing something practical. :)

Maria Čapo

Velikani Metodizma (5): Adam Klark

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 3/2012 i 4/2012)


(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)


(this article is a loose translation of the following material)

Peti velikan metodizma o kome ćemo govoriti je Adam Klark (eng. Adam Clarke).

Ovaj neobični čovek se rodio u selu Mojbeg, u blizini grada Londonderi u Severnoj Irskoj. Tačan datum njegovog rođenja nije poznat, ali se pretpostavlja da je rođen u proleće 1760. god. Adam je bio drugi sin Džona Klarka. Njegov otac je završio visoku školu u Dablinu i imao je velike planove za sebe, u Americi. Zbog određenih okolnosti, ipak je ostao u Irskoj i povukao se u malo selo, u kome se kasnije i Adam rodio, u kome je radio kao učitelj.

Kad je imao svega pet godina, oboleo je od malih boginja, čiji je ishod u to vreme najčešće bila smrt. Međutim, milošću Božjom je preživeo, nakon čega su ga roditelji poslali u lokalnu školu, ne bi li naučio da čita i piše. Imao je u tome malo problema, zbog čega ga je njegov učitelj nazvao „veliki glupan“. Jedan drugi učitelj je ipak ohrabrio njegovog oca, da će ipak možda biti nešto od njega, zbog čega ga je pustio da se dalje školuje. Učio je latinski, što je njemu predstavljalo veoma veliki problem, želeći da napusti taj čas. Njegov učitelj mu je tad rekao da, ukoliko ne nauči tu lekciju, uši će mu razvući kao kod bigla (vrsta psa sa dugim ušima) i da će do kraja života biti prosjak. Nakon što ga je jedan od drugova iz razreda nazvao magarcem, zato što nije sposoban da nauči običnu lekciju, odlučio je da svima pokaže da to ipak može da savlada. Odrecitovao je to što je učitelj od njega tražio bez greške, ostavivši sve bez teksta. U tom trenutku se u Adamu počinjala nazirati njegova buduća veličina. Takođe, tada se rodila njegova ljubav ka čitanju i sav novac koji je dobio na poklon je potrošio na kupovinu knjiga.

Adamov otac je bio član Anglikanske crkve a njegova majka je bila članica Presviterijanske crkve i od malih nogu se trudila da im pokaže koliko je vera važna u životu čoveka; međutim Adam je bio više zauzet učenjem kao i uživanjem u mladalačkim zabavama, nego da vodi moralan život. Kad je imao oko sedamnaest godina, jedan mladić ga je pozvao da prisustvuje sastanku metodističkog udruženja. Nikada ranije nije imao mogućnost da prisustvuje takvom sastanku, pa je najviše iz radoznalosti pošao, ali je toliko bio dotaknut porukom gospodina Bretela da je i sledeće nedelje došao da ga sasluša.

Nakon premeštaja gdina Bretela, okružni propovednik je postao gospodin Barber. U tom periodu su i Adam i njegova majka postale veoma aktivni u metodističkom udruženju. Ubrzo nakon toga je Adam postao deo male klase (kućna grupa) u kojoj je mogao zajedno sa ostalim članovima klase da ispituje i studira Sveto Pismo, dok i sam nije dobio sigurnost da je postao dete Božje! Tada je i sam počeo drugima da govori o tome što je doživeo. Nekoliko njegovih školskih drugova su takođe predali svoj život Hristu! Postao je revnostan radnik u Božjem vinogradu. Često je posećivao susedna sela i posećivao sastanke udruženja u tim mestima i svedočio. Čak je u time selima išao od kuće do kuće i pri ulasku bi rekao: „Neka mir Božji bude u ovoj kući“. Nakon toga je zamolio domaćine da pozovu i svoje komšije. Ukoliko su pristali, pomolio se za njih, održao kratku propoved i nastavio svoj put. Tako je Adam Klark postao putujući propovednik uprkos svojoj mladosti, zbog koje su ga ljudi u stvari uvek veoma rado slušali.

Pošto je došlo vreme da se Adam zaposli, ne bi li ostvario finansijsku nezavisnost, roditelji su ga dali na zanat kod jednog prodavca platna, gospodina Beneta, kod koga je ostao godinu dana. Njegovi prijatelji su mu predložili da razmisli o pozivu propovednika, da to bude njegovo zanimanje. On to nije sasvim prihvatao, jer nije osetio poziv za tu službu. Nakon godinu dana se, dakle, pozdravio sa gdinom Benetom i proveo jedno vreme tražeći i čekajući na Božji odgovor u vezi sa njegovim zanimanjem.

Ubrzo nakon toga ga je gospodin Bredin, okružni propovednik, zamolio da ga poseti i pomogne mu u službi. Odmah, drugog dana njegove posete, Bredin ga je zamolio da ga zameni, pa je tako 10. Juna 1782 godine, Adam imao svoju prvu pravu propoved na tekst iz Jovana 5:19. U međuvremenu je Bredin pisao Vesliju za Adama i istraživao je mogućnost da ga pošalje u Kingsvud školu.

Adam je to preneo svojim roditeljima koji su bili jako nezadovoljni ovim predlogom. Njegov otac je bio besan a njegova majka mu je pretila Božjim gnevom i da će od svojih roditelja dobiti samo prokletstvo, a ne blagoslov. Za ovih okolnosti, ne želeći da napusti roditeljski dom bez majčinog blagoslova, pristupio je revnosnoj molitvi i bio je iznenađen što je nakon svega nekoliko dana njegova majka promenila mišljenje u vezi sa ovim i oba roditelja su bili spremni da se prepuste Božjem vođstvu u ovoj stvari.

U roku od nekoliko dana je krenuo na put za Liverpul. Na ovaj dvodnevno putovanje je sa sobom uzeo samo veknu hleba i pola kile sira. Nakon dolaska u Liverpul, dok su išli uz reku Mersi, na brod se ukrcala grupa koji su regrutovali u mornaricu i nasilno odveli jednog momka. Nakon što je stigao u Liverpul, nekoliko dana je proveo u porodici kapetana, gospodina Kaninghama. Kako bi izrazio zahvalnost za njihovo gostoprimstvo, želeo je i u duhovnom smislu da im se zahvali, te je mnoge sate sa domaćinima proveo u razgovoru o Bogu. Nakon odlaska je očekivao da će, poput ostalih gostiju u kući kapetana, morati da plati za boravak, na šta mu je gospođa Kaninghem odgovorila: „Ništa niste dužni. Kapetan, ja i cela naša porodica smo dužni vama. Bili ste blagoslov u našem domu.“

Od Liverpula je Bristol, u čijoj blizini se nalazio Kingsvud, bio udaljen oko 350 km. Adam je odlučio da ovaj put prođe peške, pošto je imao vrlo malo novca. Jedan njegov prijatelj ga je ipak nagovorio da ne putuje peške, već na spoljašnjem sedištu teretne kočije. Iako je putovanje na ovakav način bilo mnogo jeftinije nego putovanje pravom kočijom, novca kojeg je imao malo je sada ostalo još manje.

Nakon nekoliko dana putovanja je dospeo u Kingsvud. Pronašao je gospodina Simpsona, direktora škole, pokazao mu je pismo od Veslija – preporuku da bude primljen kao učenik. Simpson mu je rekao da u školi nema mesta za njega i da mora da se vrati u Bristol i bude tamo dve nedelje, dok Vesli ne dođe. Naravno, ovo nije bilo moguće, pošto Adamu više nije ostalo novca, te je nakon dugog razgovora Simpson dozvolio Adamu da ostane u jednoj maloj sobi sasvim iza škole i da ne može da za to vreme da poseti zgradu škole. Hranu mu je svakodnevno donosio jedan od slugu. Osećao se dosta loše zbog toga kako su se prema njemu poneli, ali je osećao još veće razočarenje kad je saznao da je glavni razlog njegove izolacije bio strah domaćina da je imao svrab, pošto je bio Irac. Klark je Simpsonu pokazao grudi na kojima nije bilo vidljivih znakova infekcije, ali to Simpsonu nije bilo dovoljno, već je insistirao na tome da se Adam premaže sa nekom specijalnom mašću protiv te infekcije.

Trebalo bi napomenuti da je škola Kingsvud u ovo vreme bila vođena potpuno pogrešnim osobama. Gospodin Simpson i njegova supruga su bili veoma konzervativni, tiranski nastrojeni i škrti. Iako su se često žalili Vesliju na njihovo ponašanje prema studentima, Vesli je tada već bio u devetoj deceniji života i odlučio je da veruje samo dobro o ljudima i Simpson je i dalje ostao na toj poziciji. Kako bismo bolje shvatili kako se Adam osećao, uvodim par reči iz njegovog dnevnika: „Samo moje uporište u Bogu mi je pomoglo. A kome sam i mogao da se požalim? Zaklon na zemlji nisam imao. Potpuno je nemoguće da opišem kako sam se osećao, odnosno agoniju mog razuma. Razgledao sam svoj stan – tamo se nalazio samo jedan stari pisaći sto, vrlo jednostavan i vrlo jeftin krevet sa posteljinom, no najgore je bilo što su bile vrlo oskudne a bilo je vrlo hladno i vlažno napolju. Bila je tamo još jedna vrlo jednostavna stolica i osim ovog, niti tepih na podu niti bilo kakav drugi nameštaj. Nije bilo ni jedne knjige, čak ni Biblije u toj sobi. Još dosta mojih stvari, moja odeća i nekoliko knjiga su ostali u Bristolu, (u gostionici u kojoj je prespavao pre nego što je došao u Kingsvud). Nisam imao čak ni da promenim posteljinu. O tome sam obavestio direktora i zamolio sam ga da kaže njihovom dostavljaču da ode po njih, pošto je i onako odlazio za Bristol tri puta nedeljno. Nekoliko puta sam dobio potvrdan odgovor, ali moje stvari nisu došle. Doneli su mi mast kojom sam morao da se namažem ispred velike vatre (prva i poslednja koju sam na tom mestu video) koju su zbog mene i upalili. Smrdeo sam kao tvor a moje oči su od silnog smrada suzile i takav sam otišao u krevet. Sledećeg jutra, moja posteljina je potpuno upila mast sa mog tela i cela soba je sada nepodnošljivo smrdela. Zamolio sam ženu, koja mi je donosila jelo u toku dana, da mi donese i čistu posteljinu, ali uzalud. Tri nedelje niko ništa nije učinio za mene. I pošto nisu uopšte ni preneli molbu čoveku da donese moje stvari iz Bristola, nakon deset dana mog „zatvora“ su mi dozvolili da izađem napolje i sam odem do Bristola i uzmem svoje stvari.

Pošto su i dani i noći bile veoma hladne za to doba godine, molio sam da dobijem malo uglja, ne bih li upalio vatru. Nisu mi ni to dozvolili, iako je ugalj bio vrlo jeftin. A čak i da nije bio, gospodin Simpson nije kupovao ugalj iz svojih para, već je za potrebe cele škole bio ugalj kupovan iz javnog fonda u koji su uplaćivali donatori iz raznih krajeva zemlje, od kojih je nekoliko mojih prijatelja redovno, svake godine, slalo novac.

Jednog dana dok je gospodin Simpson bio u bašti, prišao sam mu i pokazao svoje prste koji su poplavili od hladnoće! Pokazao mi je u jednom hodniku jedno uže koje je bilo zakačeno za plafon i preporučio mi je da se zakačim na njega i da će mi to pomoći sa cirkulacijom. To sam i učinio, ali nakon svega nekoliko minuta je njegova supruga doletela i obojicu nas najurila, vičući kako ćemo isprljati pod. Od ove žene nisam dobio ni trunku ljubaznosti! Kad sam već bio skoro paralizovan od bolesti, došao sam na trenutak do kuhinje, kako bih se bar malo ogrejao, kad sam čuo njen glas, istrčao sam napolje kao da me je jurio bengalski tigar. Osim uglja, ova žena je bila škrta i sa svećama. Ukoliko moja sveća nije bila ugašena do devet sati, bio sam pozvan na odgovornost. Moj krevet je bio jako neudoban, pa sam ga izbegavao koliko god sam mogao. Morao sam stoga da sakrivam svetlo sveće u samom uglu sobe, ispod svog kaputa, kako se ne bi videlo kroz prozor da još uvek čitam, dok sam sedeo na zemlji!“

Mogli bismo još dugo govoriti o tome šta je sve tamo doživeo, ali ćemo stati ovde za sada. Ukoliko biste se zapitali, zašto je uopšte dozvolio da se tako prema njemu ophode i zašto nije otišao, odgovor je vrlo jednostavan. Bio je mladi stranac, bez novca i bez prijatelja; i sve vreme je u stvari očekivao da će Džon Vesli doći i da će se njegov položaj poboljšati. Bio je spreman makar i malo potrpeti, kako ne bi izgubio šansu da se obrazuje u ovoj školi. Vrlo brzo se upoznao sa superintendentom okruga, gospodinom Rankinom, u kojoj se škola nalazila i postali su prijatelji. Rankin ga je pozvao da propoveda u jednoj zajednici i njegova situacija se donekle poboljšala nakon toga.

Kako bi malo i fizički radio, Adam je zamolio da može da radi u školskoj bašti. Dok je jednom prilikom tamo radio, pronašao je vredan novčić, zaglavljen u zemlji koji je odneo gospodinu Simpsonu, misleći da ga je on zaboravio. On ga je uputio na gospodina Bejlija, da je moguće njemu ispao novac, rekavši da ukoliko se ne nađe vlasnik, može novčić zadržati za sebe. Pošto se i nakon dužeg traženja vlasnik nije pronašao, Adam je bio srećan što se njegovom praznom novčaniku dodalo omanje bogatstvo.

Nakon što je proveo pet sedmica u Kingsvudu, gospodin Vesli je stigao u Bristol i Adam se susreo sa njim. Džon ga je primio ljubazno i upitao da li želi da posveti svoj život radu za Gospoda, na šta je Adam odgovorio: „Gospodine, ja to želim da uradim i da radim ono što Gospod od mene želi.“ Vesli ga je zamolio da stoga pođe u okrug u Bredford, u kome u tom trenutku nije bilo propovednika. Položio je ruke na njega i blagoslovio ga je u ime Gospoda.

Dana 27. Septembra 1782 godine, Adam je započeo svoj posao kao putujući metodistički propovednik. Kad je došao da propoveda u jedno mesto, pošto se pročulo da dolazi mladi propovednik, mnogi su se okupili da ga saslušaju. Nakon svoje propovedi je zadao jednu vrlo poznatu pesmu, nakon čega je sve prisutne upitao da li su svesni šta su pevali i da li su spremni da ispune obećanje koje su kroz pevanje ove pesme učinili. Ovo je izazvalo takav efekat da je trinaest mladih osoba prišlo Adamu i pitalo ga kako mogu biti spaseni? To je bio početak probuđenja u ovom selu i od tog trenutka je metodističko udruženje bilo osnovano.

Nakon što je putovao i propovedao skoro godinu dana, bio je primljen u pun odnos u Englesku konferenciju, na zasedanju iste u Bristolu, 1783. godine. Jedna interesantna situacija je nastala kad se našao pred komisijom koja je odobrila njegovo primanje u pun odnos ka konferenciji. Prvo što su ga pitali je bilo „Da li ste nekomo nešto dužni?“ Dan pre toga je Adam pozajmio novčić od pola penija od jednog drugog propovednika. Pošto je taj njegov prijatelj otputovao kući pre nego što je uspeo da mu Adam vrati novčić, našao se u dilemi, pošto je znao da će ga pitati ovo. Ukoliko bi rekao da nije, slagao bi. A da je rekao da je dužan pola penija, ismejali bi ga, jer se radilo o vrlo maloj vrednosti. Tako je domišljato odgovorio „Niti jedan peni.“

Tokom jedanaest meseci koje je proveo u okrugu u Bredfordu, propovedao je čak 500 puta, ne računajući sve dodatne razgovore koje je imao sa ljudima, što pokazuje naporan rad ranih metodističkih propovednika. Na konferenciji u Bristolu je Klark bio postavljen u Norič u kome je nadzorni propovednik bio Ričard Votkoat (koji je kasnije postao episkop). Ovaj okrug je bio siromašan i nisu mogli da priušte konja za Klarka, zbog čega je morao svugde ići peške i nositi sam sve stvari sa sobom. Sledeće godine je dobio još jedan premeštaj, u Sejnt Ostel u oblast Kornvol, skoro 700 km udaljen od Noriča. Imao je vrlo malo novca za troškove selidbe, ali je ponovo i ovu situaciju predao Gospdodu u ruke, za šta se On zaista i pobrinuo. Na putu do svoje destinacije je zastao u jednom mestu i otišao je u kuću jednog čoveka. Kod kuće je našao samo njegovu suprugu, koja mu je pripremila večeru. Nakon jela je otišao do štale, kako bi očistio konja i čekao da se domaćin vrati kući. Međutim, domaćin uopšte nije bio oduševljen njegovom posetom i nije mu dozvolio da prenoći niti da propoveda. Adam ga je upitao – „Zar nije loše da ne dozvolite svojim ukućanima, susedima i prijateljima da čuju propovedanje Reči Božje?“ Domaćin je odgovorio: „Ovde nećeš ostati niti propovedati ni ti, niti bilo koji drugi metodistički propovednik!“ Adam ga je zamolio da mu ipak dozvoli da prenoći, a da će sledećeg dana krenuti svojim putem, na šta mu je domaćin ponovo odgovorio: „Već sam ti rekao da ti ovde prespavati nećeš!“ Nakon toga ga je zamolio da mu bar pokaže gde bi drugde mogao da prenoći, pošto ne poznaje taj region, a već je počelo da se smrkava. Domaćin mu je predložio da se vrati tamo gde je bio veče pre toga ili da nastavi do grada u koji se uputio, ali u oba ova mesta ne bi uspeo da stigne pre mraka. Ali, domaćin je bio odlučan i nije popuštao. Pošto mu nije dozvoljeno da prenoći u toj kući, Adam se spakovao, osedlao konja i popeo se na njega – sve vreme je domaćin njega posmatrao i nije uopšte ponudio da mu pomogne. Nakon toga je Adam rekao: „Gospodine, ja sam stranac i odbili ste da me ugostite, prema običajima gostoprimstva; ja sam poslanik Gospoda Isusa koji sam došao kod vas i vaše porodice i suseda da vam govorim o Jevanđelju i spasenju po Isusu Hristu i vi ste me odbili: zbog ovog ćete morati da odgovarate pred Bogom. U međuvremenu, ja ću raditi ono što mi Gospod nalaže. Upamtite da je poslanik mira došao u vaš dom, sa Jevanđeljem i vi ste odbili njega i njegovu poruku!“ Kad je ovo rekao, otresao je prašinu sa svojih cipela, kao simbol negostoprimstva ovog čoveka. Nakon ovoga su se iz ove oblasti povukli metodistički propovednici.

Klark je jednom prilikom, dok je služio u ovom okrugu, skoro poginuo kad ga je konj zbacio sa leđa, a posledice toga je trpeo još mnogo godina, mada je milošću Božjom mogao i dalje da služi Gospodu neometano. Na konferenciji u Londonu, 1785. god. Klark je bio postavljen u okrug Plimut. U ovoj zajednici se desilo da je grupa od oko 50 ljudi napustila zajednicu, ali se pod uticajem Klarka većina ovih ljudi vratila u zajednicu. Svaki slobodni trenutak je u ovom periodu iskoristio kako bi nastavio sa svojim obrazovanjem. U tome su mu pomogli i neki prijatelji koji su mu obezbedili neophodne knjige koje on sam nije mogao sebi da priušti. Zbog njegovog znanja francuskog jezika ga je godinu dana kasnije na konferenciji Vesli postavio na ostrvo Džerzi, u kanalu Lamanš. Na ovom ostrvu je ostao sve do 1789. godine kad je premešten u Bristol. U međuvremenu, tačnije 1788. Godine, Adam Klark se oženio sa gospođicom Meri Kuk iz Troubridža. Meri je bila vrlo verna i mudra devojka koja je se velikom odgovornošću odlučila da stupi u brak sa propovednikom.

Godine 1790. je Klark bio postavljen u Dablin, u Irsku. Ovo je bilo jako važno postavljenje, pošto je propovednik u Dablinu bio od strane Veslija smatran kao predstavnik metodističkih udruženja u Irskoj a ujedno je služio kao nadzorni sveštenik za iste. Tu su ga zastigle vesti o smrti Džona Veslija. Opet nakon jedne godine je bio postavljen u okrug Mančester.

Gospodin Klark je u Mančesteru ostao dve godine, nakon čega je 1793. godine bio postavljen u Liverpul. Dok se jedno veče vraćao iz obližnjeg sela, napalo ga je nekoliko huligana – katolika koji su bili sakriveni i dok je prolazio putem, gađali su ga kamenom, pogodili ga u glavu i jako ga povredili. Njegov brat je tada bio sa njim i odmah ga je odneo do prve kuće i odmah se vratio na mesto gde su bili napadnuti i pronašavši napadače, dao je da ih uhapse i vratio se da se pobrine za svog brata. Nakon što su domaćini čuli da je Klark metodistički propovednik a da su napadači bili katolici, pošto su i sami bili katolici, izjavili su da je dobio šta je zaslužio i izrazili su svoje žaljenje što je uopšte i ostao živ. Kad je njegov brat video kako stvari stoje, odneo je Adama kući, zajedno sa još jednim njihovim prijateljem, gde je oko mesec dana ležao zbog rane. Nakon što se Klark povratio, tražio je da njegovi napadači budu oslobođeni iz zatvora i odlučio je da ih ne tuži.

Klark je 1795. Godine bio postavljen u okrug London gde je proveo sledeće tri godine. Ovde je započeo sa pisanjem njegovog biblijskog komentara koji je u stvari i započeo njegovu karijeru u pisanju. Iako je proveo puno vremena pišući, nije zapostavljao svoje propovedničke dužnosti. Neko je izračunao da je tokom tri godina koje je u Londonu proveo prepešačio najmanje deset hiljada kilometra! Nakon Londona je bio premešten u Bristol i dok je služio u ovom gradu, zastigla ga je tužna vest o smrti njegovog oca.

Nakon što je tri godine proveo u Bristolu, Klark je bio ponovo premešten u Liverpul. Zbog sveg svog zalaganja u službi, njegovo zdravlje je bilo ozbiljno narušeno, te je bio primoran da poseti London radi konsultacije sa doktorom specijalistom. Doktor mu je jasno rekao da ukoliko bude i dalje toliko čitao, pisao, propovedao i dr., neće preživeti ni godinu dana. U svemu tome je Bog bio jedina Adamova podrška tokom ovog perioda i po milosti Božjoj je Adam doživeo duboku starost.

Godine 1804. je iz Mančestera ponovo bio premešten u London a dve godine kasnije su ga izabrali za predsednika Britanske konferencije metodističkih udruženja. Takođe, Britansko i inostrano biblijsko društvo ga je pozvalo da postane član njihovog izvršnog odbora, zbog njegovog poznavanja biblijskih jezika.

Tokom njegove godine predsedavanja konferencije, posetio je okrug u kome je prvo boravio i u kome je propovedao svoju prvu propoved, dvadeset i četiri godine ranije. Prisetio se svega što se tada desilo, kao i reči koje je jedan čovek rekao kad se predstavio pred zajednicom: „Svašta! šta će nam još gospodin Vesli poslati?“

U ovom periodu je dobio poziv od britanske vlade da im pomogne sa određenim projektima. Dok su neki smatrali da je to zamka od đavola, da mu oduzme vreme, kako se ne bi mogao posvetiti svojoj službi, većina je smatrala da je ovo mogućnost za Adama da kao predstavnik metodističkih udruženja proširi granicu svog delovanja. Uprkos ovim novim zaduženjima, sve svoje propovedničke dužnosti je vršio savesno. Još je usput uspeo da završi svoj bilijski komentar, kao i neke druge knjige koje su izazvale razne reakcije u javnosti. Njegova služba državi je ukupno trajala deset godina.

Godine 1815, Klarkovo zdravlje je zahtevalo da napusti London, te je odlučio da se povuče u Liverpul, gde je kupio imanje koje je nazvao Milbruk. Na tom mestu je sagradio metodističku crkvu o svom trošku. Sledeća zima je bila jako hladna, zbog čega su stotine mornara u Liverpulu bukvalno ostali na ulici, bez ikakvih sredstava za život. Klark je, odmah nakon što je čuo o ovome, pripremio nekoliko koliba na svom imanju i obezbedio boravak za dvadesetak mornara tokom zime.

Tokom leta 1816. Godine, Adam je ponovo posetio Irsku i Škotsku. Nakon povratka je pod svoje krilo uzeo dvojicu mladih propovednika iz Šri Lanke. Mnogi događaji su se desili dok je ova dvojica bila u Klarkovoj brizi. Uvešćemo jednu od njih.

Pre prve zime, Adam im je objasnio da će tokom zime, zemlja biti prekrivena snegom i da će voda biti zamrznuta, da je moguće hodati po njoj. Oni, naravno, nisu verovali da je tako nešto moguće. Kad su jednog jutra ustali, videli su da je zemlja izgledala stravično – kao da ju je progutalo nešto belo, otrčali su do Adama prepuni straha. Kako bi ih uverio da je sve u redu, izašao je s njima do bašte, uzeo sneg u svoje ruke i objasnio im o čemu se radi. Ubrzo nakon prvog snega se obližnje jezerce smrzlo. Adam ih je odveo i na njihovo čuđenje, počeo da hoda po ledu. Ovo je bilo neverovatno otkriće za njih.

U međuvremenu je prodao svoje imanje u Milbruku i kupio drugo u okolini Londona, koje je nazvao Hejdon Hol. Ovde je godine 1826 završio svoj biblijski komentar, nakon četrdeset godina rada! Ovo delo je imalo ukupno šest tomova a svaki je imao oko 1000 strana! Poslednju rečenicu ovog dela je napisao na kolenima, nakon čega je zahvalio Bogu što mu je omogućio da se u svom životu posveti ovakvom delu. Juna 1826 godine, zajedno sa jednim od svojih sinova je krenuo da poseti Šetlandska ostrva, na samom severu Velike Britanije, ne bi li i tamo preneo metodizam. Na putu su doživeli dosta jaku oluju i da stvari budu još gore, bili su optuženi da švercuju neku robu. Nakon što su prispeli u luku, problem je bio rešen. Nakon što je neko vreme proveo na ostrvu, sagledao je potrebe stanovnika i nakon što se vratio u Englesku, odlučio je da zainteresuje druge propovednike da zajedno sa njim krenu na misijski put na ova udaljena ostrva. Sledećeg leta se to i ostvarilo i tada je postavljen kamen temeljac za novu metodističku crkvu.

Na proleće 1832. godine, Klark je ponovo posetio Irsku, želeći da poseti mnoga mesta. Tokom ove posete se njegovo zdravlje dosta pogoršalo. Nakon što ga je reumatizam malo popustio, nastavio je svoju posetu, ali je do njega došla vest da je njegov sin doživeo veliku nesreću, zbog čega je krenuo nazad za Englesku. Te godine je Godišnja konferencija trebalo da se održi u Liverpulu, ali pošto je u to vreme tim gradom harala epidemija kolere, njegov lekar i cela njegova porodica su se zbog njegovog oslabljenog zdravlja jako protivili da bude prisutan na zasedanju konferencije. Međutim, njegovo ubeđenje je bilo da mora biti prisutan na konferenciji, na kojoj se otkrio da su mnogi njegovi prijatelji i saradnici bili žrtva ove epidemije.

Na toj konferenciji mu je bio dodeljen okrug Vindzor, uz napomenu da ne mora ostati samo u ovom okrugu, već da može posećivati celu Britaniju, koliko mu to obaveze i zdravlje dozvole.

Jedne avgustovske nedelje te godine je obećao da će propovedati u mestu zvanom Bejzvoter, nedaleko od Hejdon Hola. Dan pre toga je tamo otputovao sa svojim prijateljem gospodinom Hobsom. Putovanje je prošlo bez ikakvih poteškoća, ali se nakon dolaska osećao dosta umorno. Te noći je jako loše spavao i sledeć jutro se probudio, želeći da se vrati kući, pošto nije bio u stanju da propoveda. Dok je njegov domaćin pokušavao da pronađe kočiju koja bi ga odvezla kući, njemu je opet pozlilo i morao je odmah da legne. Pozvali su doktora koji je dijagnozirao koleru.

Poslali su i po njegovu suprugu, ali je još tog dana, nešto pre ponoći 26. Avgusta 1832. god. preminuo. Tako se završio život Adama Klarka u njegovoj sedamdeset drugoj godini života i pedesetoj godini službe kao metodističkog propovednika. Sahranjen je pored Džon Veslija, u Londonu. Njegov najstariji sin je u okviru sahrane izjavio sledeće: „Bože moj, blagosiljam Tvoje ime, zato što si mi dao takvog oca.“

pripremio Daniel Sjanta

MOZAIK (15.4.2012)

Po dlhom čase sme sa znovu mohli vrátiť k nášmu Jakubovi. Dnes sme skončili lekciu pod názvom "Božie slovo". Dnes nám prvý žalm bol aktuálny, kde sme sa rozprávali o blahoslavenstve. Každý z nás mal príležitosť napísať ako prežil prvý žalm. To znelo asi takto: "Ja som blahoslavená, lebo nechodím podľa rady bezbožných, na stolici posmievačov nesedím ale rozjímam o zákone Hospodinovom dňom i nocou. Budem zasadená pri vodných tokoch a budem donášať ovocie a všetko čokoľvek budem robiť, bude sa mi dariť." Keďže nás Jakub povoláva k tomu, aby sme boli činiteľmi slova, rozhodli sme sa, že to v nasledujúcom období budeme vyhľadávať príležitosť kedy to môžeme primeniť do praxe.

Po dužem vremenu smo se ponovo mogli vratiti na Jakova. Danas smo završili lekciju sa imenom "Božja reč". Danas nam je i prvi psalam bio aktuelan i razgovarali smo o blagoslovima. Svako od nas je imao priliku da napiše kako je doživeo prvi psalam. Zvučalo je to otprilike ovako: "Blago meni jer ne idem na veće bezbožničko i na putu grešničkom ne stojim i u društvu nevaljalih ljudi ne sedim. Nego mi je omileo zakon Gospodnji i o zakonu Njegovom mislim dan i noć. Biću kao drvo usađeno kraj potoka i donosiću rod u svoje vreme i šta god budem radio, u svemu ću napredovati." Pošto nas Jakov poziva da budemo tvorci reči, odlučili smo da u sledećem periodu tražimo priliku da to primenimo u praksu.

After some time we were able to come back to James. Today we finished with the lesson called "God's word". The first psalm was also a part of our study today and we talked about the benedictions. Everyone had the opportunity to rewrite the first psalm, how they experienced it. It sounded something like this: "Blessed am I who do no walk in step with the wicked or stand in the way that sinners take or sit in the company of mockers. My delight in in the law of the Lord and I meditate on his law day and night. I am like a tree planted by streams of water which yields its fruit in season and whatever I do prospers." Since James calls us to be the doers of the word, we decided to look for an opportunity to do something about it.

Záver veľkonočnej série

Aj keď sa v mnohých ohľadoch Veľká noc vníma ako koniec, je to len začiatok - slávny začiatok nového života, ktorý sme v Ježišovi mohli získať! Dnešným dňom sme skončili náš veľkonočný príbeh a sériu kázní, ktoré sme počas tohto obdobia mali. Dnešná kázeň mala názov "Týždeň neskôr: Peter - vykúpený a povolaný" a pozerali sme sa na rozhovorom medzi Ježišom a Petrom, kedy sa ho pýta či ho miluje a Peter odpovedá - áno, Pane, vieš že ťa milujem. To je Petrov príbeh, ale sa veľmi ľahko môže stať aj naším príbehom a otázka, ktorú sa Ježiš pýta Petra ako by aj aj na nás čakala, aby sme odpovedali. Aká je naša odpoveď?

Dnešnú kázeň si môžete vypočuť tu:

poobede: Ján 21,15-17 - Týždeň neskôr: Peter - vykúpený a povolaný

vypočuť kázeň

pieseň Ku komu pôjdem

Subota u Padini

Dnešný deň (sobota, 14.4.2012) bol novým požehnaním pre nás. Mali sme príležitosť ísť do Padiny, kde sme sa stretli s inými deťmi z Padiny a Alibunaru. Stretnutie sa konalo v Baptistickej cirkvi v Padine a okrem nášho zboru, boli tam aj deti z Baptistickej cirkvi v Alibunari. Spolu nás bolo asi 30 detí, kde sme veselo a s radosťou spievali, modlili sa a učili o našom Pánovi. Téma nášho stretnutia bolo uzdravenie chromého a aby sme si to lepšie predstavili, deti účinkovali v programe a zahrali chromého človeka a štyroch priateľov, ktorí mu pomohli, aby prišiel pred Pána Ježiša. Otázka zaznela, či aj my máme takých priateľov, ktorí by také niečo pre nás urobili, alebo či sme my takí priatelia, aby sme také urobili pre niekoho iného. Učili sme sa verš (Lukáš 5,24 "Aby ste však vedeli, že Syn Človeka má na zemi mod odpúšťať hriechy"), mali sme kvíz a ručnú prácu, ako obvykle. Na konci sme hrali hry a samozrejme to najsladšie sme se nechali na koniec a to boli sladkosti, kedy sme mohli ešte trochu tráviť spolu čas. Domov sme odišli šťastní a spokojní a plní dojmov z toho čo sme sa o Ježišovi mohli naučiť.

Današnji dan (subota, 14.4.2012) je bio novi blagoslov za nas. Imali smo priliku da odemo u Padinu gde smo se susreli sa drugom decom iz Padine i Alibunara. Susret je održan u Baptističkoj crkvi u Padini a osim naše zajednice su bila prisutna i deca iz Baptističke crkve u Alibunaru. Zajedno nas je bilo 30 dece. Pevali smo veselo i sa radošću, molili se i učili o našem Gospodu. Tema našeg susreta je bilo isceljenje paralizovanog čoveka i kako bismo to još bolje zamislili, deca su takođe učestvovala u programui i odglumili su paralizovanog čoveka i četvoricu prijatelja koji su mu pomogli da dođe pred Gospoda Isusa. Zapitali smo se, da li i mi imamo prijatelje kao ovaj čovek koji bi bili spremni da urade takvo nešto za nas ili da li smo mi takvi prijatelji koji smo spremni za druge da činimo takve stvari. Učili smo i stih (Luka 5:24 "Ali da znate da Sin Čovečji ima vlast na zemlji da oprašta grehe"), imali kviz i ručni rad, kao i obično. Na kraju smo igrali igre i naravno, to najslađe smo ostavili za kraj - kolači uz koje smo mogli još koji tren da zajedno provedemo. Kući smo išli srećni i zadovoljno i puni utisaka o tome što smo o Isusu mogli da naučimo.

Today (Saturday, April 14th 2012) was another blessing for us. We had the opportunity to go to Padina where we met with other children from Padina and Alibunar. The meeting the held at the Padina Baptist Church and besides the children from our church, there were other from Alibunar Baptist Church. There were about 30 children. We sang joyfully and we prayed and learned about our Lord. The topic of today's meeting was the story of the paralyzed man and in order to picture it better, the children took part in the program and they did a little skit of the paralyzed man and his four friends who helped him to come to Lord Jesus. We asked ourselves if we had such friends, who would be willing to do such a thing for us or if we are a friend like that to someone else who needs our help. We learned a Bible verse (Luke 5:24 "But that you may know that the Son of Man has authority on earth to forgive sins"), had a quiz, we did some crafts, as we normally do. We left the best for last - the cookies :) and we used this also as a few more minutes to spend together. We went home happy and satisfied and full of impressions of what we have learned about Jesus.

više slika ovde / viac fotiek tu / more photos here: