Velikani Metodizma (10): episkop Enoh Džordž

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u broju 6/2013)

(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)

(this article is a loose translation of the following material)

Naš deseti velikan metodizma je episkop Enoh Džordž (eng. Enoch George). Enoh Džordž se rodio u okolini mesta Lankaster u državi Virdžiniji, 1767. godine. Njegova majka je umrla dok je još bio vrlo mlad, kada mu je nega i pažnja majke možda bila najpotrebnija, ali je u tim trenucima mladi Enoch shvatio istinu koju psalmista izjavljuje kada kaže: „I da me otac i mati ostavi, Gospod će me primiti“. Budući da je izgubio majku, na njegovu stariju sestru je pala odgovornost da preuzme odgovornosti njihove majke. Nakon smrti njegove majke, iz Virdžinije se njegova porodica preselila u Severnu Karolinu. Kada je imao osamnaest godina, prilikom posete bogosluženja metodističkog udruženja, doživeo je obraćenje i shvatio je da je grešan i da mu je neophodno potrebna blagodat Gospoda Isusa Hrista, bez koje je izgubljen.

Nakon Enohovog obraćenja, vrlo brzo je bio pozvan da „govori svim grešnicima u naokolo kakvog divnog Spasitelja je pronašao“ ali i da se moli za one koji su još uvek izgubljeni, kako bi se izmirili sa Gospodom. Međutim, trudio se da suzbije glas Duha koji ga je zvao da ide i da propoveda i nije odmah pristupio radu u Božjem carstvu, ali se na kraju predao da ga Bog vodi, iako je bio pod jakim utiskom da uopšte nije spreman za takvu službu, ali je od Gospoda znao da očekuje snagu i milost da ga vodi u njegovom pozivu, na način koji je Bogu prihvatljiv i koji će njegovoj braći i sestrama biti koristan.

Nakon što je prihvatio poziv od Boga da služi kao propovednik i nakon što je dobio ovlašćenje od Metodističke crkve da služi u svojstvu propovednika, u početku je bio uključen u okrugu u kome je nadzorni propovednik bio Filip Koks (eng. Philip Cox). Nakon toga ga je episkop Ezberi poverio da služi u nekoliko okruga, kao pomoćnik ordiniranim sveštenicima i tokom ovog perioda je i sam bio primljen, najpre na probu a kasnije i u pun odnos Godišnje konferencije, kad je 1794. godine bio rukopoložen na starešinu u Metodističkoj crkvi. U periodu od 1791. do 1798. godine je svake godine bio postavljen u nekom drugom okrugu, te je za tih osam godina proputovao mnogo kilometara, što je u velikoj meri i narušilo njegovo zdravlje.

Godine 1798, kako bi pokušao da popravi svoje zdravlje, otputovao je na sever, misleći da će mu severnija klima pomoći. Nakon što je dve godine proveo u državi Njujork, njegovo zdravlje se znatno poboljšalo, nakon čega se vratio u južniji deo zemlje. Godine 1800. je bio postavljen za superintendenta distrikta Potomak u Baltimorskoj godišnjoj konferenciji, ali se do kraja godine njegovo zdravlje ponovo narušilo, te je konferenciju zamolio da ga oslobode dužnosti putujućeg propovednika, jer je mislio da će tako moći bolje da služi u crkvi. Dve godine kasnije, nakon što se njegovo zdravlje ponovo poboljšalo, ponovo je postao putujući propovednik i bio je postavljen u okrug Frederik. U toku sledeće decenije, Enoh je služio u čak osam različitih okruga i distrikta, što u svojstvu nadzornog propovednika, odgovornog za okrug, što u svojstvu superintendenta, odgovornog za ceo distrikt.

Zaista je za žaljenje što u periodu do 1816. godine ne znamo mnogo toga o ovom čoveku i o njegovoj službi. Čak i nakon toga, nije se situacija mnogo popravila u tome, ali je mnogo više podataka, događaja i biografija bilo zapisivano u crkvenu arhivu, najviše zahvaljujući tome da je Enoh Džordž postao episkop. Iako je dakle malo zapisano o ovom velikom slugi Gospodnjem, smatram da je vrlo dobro da bar tako sagledamo njegov život i službu, kako bismo mogli videti velika dela koja je Bog kroz njega činio u Americi.

Enoh Džordž je 1816. godine bio izabran za delegata Baltimorske godišnje konferencije na Generalnu konferenciju, koja je te godine bila održana upravo u Baltimoru. Prva stvar koju je svako prisutan na Generalnoj konferenciji uočio je bilo odsustvo dragog episkopa Ezberija, koji je kratko vreme pre konferencije bio otišao kod Gospoda. Cela konferencija je odisala tugom i setom upravo zbog toga što su svi bili ubeđeni da niko drugi neće moći da popuni mesto koje je Ezberi ostavio prazno. Episkop Mekendri (eng. McKendree) je ostao kao jedini episkop i na samom početku konferencije je postalo neophodno da izaberu dvojicu dodatnih episkopa koji bi vodili rad crkve, pošto ni zdravlje episkopa Mekendrija nije bilo u najboljem stanju. Komisija sastavljena povodom tog pitanja je predložila dvojicu kandidata i konferencija je obojicu izglasala. Bili su to Enoh Džordž i Robert Roberts koje je episkop Mekendri rukopoložio za ovu službu.

Nakon konferencije, episkop Džordž je vršio poverenu mu službu savesno i sa revnošću, koja je bila karakteristična za metodiste. Celokupan rad su trojica episkopa podelili među sobom tako da je svako od njih u periodu između dveju Generalnih konferencija trebalo da poseti sve Godišnje konferencije u Americi bar jednom, ne bi li se izbegao scenario u kome neko svojata neku konferenciju, već su sva trojica sebe smatrala da su episkopi celokupne crkve, a ne samo jednog njenog dela. Kuda god je episkop Džordž išao, svuda je širio duha pobožnosti među ljudima i podsticao revnost i vernost među propovednicima i članovima.

Na Generalnoj konferenciji 1820. godine, sva tri episkopa su bili prisutni, ali su zbog zdravlja episkopa Mekendrija, Džordž i Roberts uglavnom predsedavali radnim delom konferencije. U svom uvodnom pozdravu, svim prisutnim su pokušali da skrenu pažnju na važne stvari koje su se dešavale u tom vremenu i periodu a pogotovo su hteli da skrenu pažnju na stanje naše crkve u Kanadi, koja je u ratu od 1812-1815. pretrpela velike materijalne štete. Budući da su odnosi između SAD-a i Kanade tokom ovog rata bili skoro potpuno prekinuti, samo delimično su propovednici mogli vernicima u Kanadi da služe. Tada je Britanska konferencija ustupila nekoliko propovednika koji su bili voljni da služe u ovim zajednicama. Međutim, većina metodista u Kanadi su bili privrženi Metodističkoj episkopalnoj crkvi u SAD-u i uopšte nisu bili srećni sa potavljanjem britanskih misionara u njihove zajednice, dok su drugi insistirali da upravo britanski metodistički misionari zamene američke metodističke propovednike. Ovo stanje je izazvalo uzajamno nepoverenje i ljubomoru među članovima u Kanadi i cela ova situacija je iznesena pred delegate Generalne konferencije, ne bi li se našlo zajedničko rešenje koje bi dovelo do izmirenja dveju strana. Nakon dugog razmatranja, konferencija je donela jednoglasnu odluku da je to dužnost episkopâ Metodističke episkopalne crkve da sprovedu svoje dužnosti i nadzor nad svim udruženjima u Kanadi. Nakon konferencije, episkop Džordž je poslao dopis u Kanadu i Veliku Britaniju, u kome je objasnio celokupnu situaciju i odluke donesene na konferenciji. Kako bi se osigurali da dođe do razrešenja te situacije, sveštenik Džon Emori (eng. John Emory) – kasnije episkop Emori je bio poslat kao delegat Britanskoj konferenciji pokuša da ispravi sve postojeće poteškoće između ova dva ogranka metodističkog pokreta, u čemu je zaista i imao uspeha, na opšte zadovoljstvo obeju strana.

U periodu nakon Generalne konferencije 1820. godine, episkop Džordž je nastavio u obavljanju svojih dužnosti i tokom te četiri godine, do sledeće Generalne konferencije, Metodistička crkva se u toj meri proširila da je 1824. godine bilo nužno izabrati dodatna dva episkopa, kao ispomoć postojećoj trojici. Za službu episkopa su bili posvećeni Džošua Soul (eng. Joshua Soule) i Ilajdža Heding (eng. Elijah Hedding).

Nakon završetka sednice, episkop Džordž, u društvu episkopa Hedinga je posetio braću i sestre u Kanadi, predvodeći Kanadsku godišnju konferenciju koja se održala u Halovelu u Ontariju. Par godina pre toga, neki od kanadskih propovednika, na čelu sa članom Kanadske godišnje konferencije po imenu Rajan, izrazili su želju da osnuju samostalnu crkvenu organizaciju u Kanadi, koja bi imala pravo da sama postavlja episkope koji će i poticati iz Kanade. Peticiju koju je potpisala većina kanadskih propovednika su podneli Generalnoj konferenciji 1824. godine, ali je zbog određenih pravnih regulativa bilo odlučeno da se u Kanadi uspostavi samostalna konferencija koja bi bila pod nadzorom episkopa Metodističke episkopalne crkve. Ova odluka Generalne konferencije nikako nije odgovarala ambicijama Rajana i njegovih saradnika koji su na svoju ruku pre ove odluke već bili organizovali svoju Konferenciju, u kojoj su većinu tvorili lokalni propovednici. Za takvih okolnosti su episkopi Džordž i Heding okupili Kanadsku konferenciju na njeno prvo zasedanje, na kojoj je mir među braćom ponovo bio uspostavljen i stvari su se mogli vratiti u normalnije stanje. Na sledećoj Generalnoj konferenciji 1828. godine, kanadskoj braći je bilo ponuđeno da mogu, ukoliko žele, da se preorganizuju u nezavisno telo, što su oni i iskoristili.

Episkop Džordž je u jednom dopisu braći u Engleskoj među ostalim napisao: „Od našeg poslednjeg zasedanja, iskusili smo sa radošću i zahvalnošću neobično delovanje Duha svetoga. Imali smo brojna probuđenja u skoro svim delovima naše zemlje. U protekle četiri godine, čak 69.000 članova je pristupilo Metodističkoj episkopalnoj crkvi. Širenje naših granica delovanja širom našeg ogromnog kontinenta iziskuje veliko požrtvovanje, ali ujedno i svaka služba donosi mnogostruki blagoslov. Trudimo se da se međusobno podržimo i ohrabrujemo a među uspehe u našem radu spadaju svi ljudi koje smo dosegli Jevanđeljem, od kojih nam je najviše drago što smo i među raznim indijanskim plemenima mogli da uspostavimo metodistička udruženja, jer nam je to pokazatelj Božje potvrde.“

Na Generalnoj konferenciji 1828. Godine, za koju je ovaj dokument bio pripremljen, episkop Enoh Džordž je bio prisutan, kako se kasnije pokazalo, poslednji put, budući da je te iste godine, 23. avgusta preminuo u Stontonu u Virdžiniji u šezdeset i prvoj godini života i trideset i osmoj godini službe. Njegove poslednje reči su bile: „Slava Bogu!“

Episkopa Enoha Džordža su zavoleli svi koji su ga upoznali i kao što možemo pretpostaviti, svi su oplakivali njegovu smrt. To što je episkopa Džordža razlikovalo od ostalih je bilo njegovo srce koje je gorelo za Gospoda, što je nesumnjivo proizilazilo iz njegove duboke pobožnosti. Zaista je izgledalo da živi i hoda sa Bogom. Bio je ljubazan prema svakome – od dugogodišnjih prijatelja pa sve do mnoštva nepoznatih ljudi koje je na svojim putovanjima i u svojoj službi svakodnevno sretao. Svakog dana se trudio da ustane vrlo rano i jutro provede u molitvi šetajući napolju. Njegove propovedi su bile prožete Duhom i pune reči istine koje su ohrabrivale svakoga ko ih je slušao.

Njegova smrt je bila nagla i neočekivana, međutim njega smrt nije dočekala nespremnog. Susreo je svog „poslednjeg neprijatelja“ sa nadom u večni život. Kako je često tokom njegovih propovedi sa propovedaonice bilo moguće čuti reči: „Slava Bogu!“, tako je i u poslednjim trenucima svog života uzviknuo te reči i njegova je sumnja nestala.