Velikani Metodizma (7): Gideon Uzli

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 1/2013 i 2/2013)

(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)

(this article is a loose translation of the following material)

Sedmi velikan metodizma o kome ćemo govoriti je Gideon Uzli (eng. Gideon Ouseley). Ovaj izvanredan irski propovednik i misionar je bio rođen u gradu Danmoru, okrug Golvej, Irska, dana 24. Februara 1762. godine i bio je potomak jedne ugledne irske porodice.

Dok je još bio vrlo mlad, pošto je bio najstariji sin, njegov otac nije želeo nikakvo drugo zaposlenje za njega, osim toga da nasledi očevo imanje, te je stoga bio poslat u najbolje škole. Njegov mlađi brat je bio poslat u vojsku i kasnije je čak postao odlikovan oficir – major general Ralf Uzli.

Još od malih nogu je Gideon preživljavao duboko osećanje u vezi sa verom a kad je odrastao, umesto da ga to „popusti“, njegova vera se produbljivala, sve dok nije u potpunosti doživeo uverenje da je grešan, zbog čega bi često uzviknuo: „Gospode, pomozi mi! Šta da uradim? Ko će me podučavati? Čak ni sveštenici i propovednici nisu bolje na tome od mene – svi zavisimo od Tvoje milosti.“

Dok se nalazio u ovakvom razmišljanju, njegovo rodno selo je 1789 godine posetilo nekoliko metodističkih propovednika. Od ovih Božjih ljudi je primio dosta svetla u vezi sa duhovnim stvarima, iako je tek dve godine kasnije odlučio da u potpunosti svoj život preda Isusu.

Kasnije te godine je prvi put odlučio da poseti bogosluženje metodističkog udruženja. Nakon bogosluženja je propovednik zamolio sve da ostanu. Pošto je Uzli bio bio veoma zainteresovan da nauči o ispravnom putu, želeo je da ostane, ali se bojao da postoji neka tajna aktivnost (neki masonski trikovi), sa čime nije želeo da ima ništa zajedničko. Odlučio je da ostane; čak štaviše, i sledećih nekoliko sastanaka je uradio isto, što je dokazalo da su njegove sumnje bile neosnovane. Ti sastanci su za njega bili zaista veliki blagoslov, što ga je dovelo da čak i svoje srce preispita i nađe kako može njegov greh biti oprošten, ako je to uopšte moguće. U tom periodu je takođe preživljavao i dosta teških trenutaka. U vezi sa tim periodom se kasnije izrazio na sledeći način: „Takav pogled sam dobio o paklu, da neću biti oslobođen celu večnost, da sam iz sveg srca uzviknuo: „O, Gospode, ja se predajem!“ I kad sam se u potpunosti predao, „oproštenje, mir i nebo“ su napunili moj um.“ Plodovi opravdanja su bili odmah vidljivi, najviše u tome što je išao od kuće do kuće, od suseda do suseda, pozivajući ih ka Hristu.

U okrugu u kome je živeo Uzli je u to vreme služio sveštenik Vudrou (eng. Woodrow). Prema njemu je Uzli osećao veliku zahvalnost, pošto se preko njega obratio Bogu. U jednom od mesta u okrugu, na Anglikanskoj crkvi su rađene neke popravke, te se njihova bogosluženja održavala su se u metodističkom molitvenom domu. Episkopalni sveštenik je redovno posećivao i bogosluženja metodističkog udruženja, i obratno – Uzli je posećivao bogosluženja Episkopalne crkve. Nakon što je jednom prilikom sveštenik Episkopalne crkve, Pauer Trenč, čuo Uzlija kako propoveda na temu nanovorođenja, on je izjavio: „Ako svi metodistički propovednici mogu da propovedaju kao ovaj dobar čovek, ne bi me začudilo i da im ceo svet pridruži.“ Nekoliko godina kasnije, kad je Trenč postao arhiepiskop Anglikanske crkve u Irskoj, pozvao je metodiste u njegovu arhiepiskopiju u kojoj su uživali privilegije i zaštićeni status.

No, da se vratimo na našu temu. Uzli se nije mogao zadovoljiti samo time što je upozorio svoje bližnje kako da uteknu od Božjeg gnjeva, verovao je da je dobio poverenje od Boga da širi Jevanđelje. Međutim, on se osećao nedovoljno vredan i slab da upravo on bude taj koji će milost Gospodnju širiti među ljudima. On je uzviknuo: „Gospode, ja sam bedno stvorenje; kako ja mogu ići?“ U svom dnevniku je zapisao sledeće stvari koje je povodom toga razmišljao: „Zatim mi je došlo pitanje: „Da li znaš o kakvoj bolesti se radi?“ „Naravno, Gospode, znam!“ „A da li znaš koji je lek za tu bolest?“ „O, da, Gospode, naravno da znam!“ „Onda idi i govori svima o bolesti i o leku!“ I tako je samo sa ove dve informacije išao i propovedao jevanđelje.“ Gospodin Uzli je svoju prvu propoved propovedao u dvorištu jedne crkve, prlikom jedne sahrane. Od tada je propovedao i u drugim crkvenim dvorištima, na ulicama, na vašarima i trgovima pijacama, na sahranama, tačnije gde god je imao ljude spremne da slušaju, bez obzira da li se radilo o protestantima ili katolicima.

Jednog dana je Uzli, dok je bio na misijskom putovanju, došao do jedne katoličke crkve u kojoj je tamošnji sveštenik držao misu. Velika zajednica je bila na kolenima; Uzli je kleknuo sa njima i svaku reč koju je taj sveštenik izgovorio na latinskom, on ponovio na irskom jeziku; a kad je želeo da posebno istakne neki deo bogosluženja, kako bi ga i ostali prisutni primetili, uzviknuo bi: „Slušajte ovo.“ Svi su ostali zbunjeni, pošto nisu znali ko je bio taj stranac. Nakon bogosluženja, pre nego što su se ljudi razišli svojim kućama, Uzli je iskoristio priliku da propoveda, pozivajući ih da se pokaju i da napuste svoje grehe i da veruju u Hrista. Kad je završio propoved, ljudi su se okrenuli svešteniku i upitali ga ko je taj čovek. „Ja ne znam“, odgovorio je, „on uopšte nije čovek, već anđeo; ni jedan čovek nije mogao da uradi to što je on uradio.“ Uzli se popeo na svog konja i uz molitve i blagoslove ovih ljudi nastavio svoje putovanje.

Na ovakav način je išao od mesta do mesta, koristeći svaku priliku da propoveda; i ovako je radio čak sedam godina, pre nego se priključio Irskoj metodističkoj konferenciji. On nije želeo samo javnim propovedanjem da pomaže ljudima, već i na razne praktične načine. Jednom prilikom je sreo čoveka koji je po naređenju svog sveštenika dobio pokoru da prepešači čak 80 kilometara! Uzli ga je upitao zašto je to radio, a čovek je odgovorio: „Tražio sam Boga“. Uzli ga je nakon toga upitao. „Gde biste otišli da vidite svetlo kad je Sunce izašlo danas? Da li biste putovali 80 km da vidite to svetlo, kad bi sijalo i u vašoj kući?“ „Daleko bilo, naravno da ne bih, gospodine“. „Pa, zašto ste onda išli na hodočašće od 80 km da tražite Boga, kad ga možete naći i pred svojim vratima?“

Nedugo nakon toga je sreo čoveka koga je upitao: „Dragi čoveče, da li biste voleli da budete pomireni sa Bogom, da imate Njegov mir u srcu i da stanete pred Sudiju čisti?“ Čovek je odgovorio: „Dragi gospodine, neka je proslavljeno ime Gospodnje, taj mir već u svom srcu imam. Vi se verovatno toga ne sećate, ali ja sam bio prisutan jednom prilikom kad ste govorili na sahrani. Tada ste nas ohrabrili da nađemo taj mir sa Bogom i ja sam to učinio i sada svakog dana proslavljam Gospoda, jer me je spasio.“ Ovaj susret je bio veliko ohrabrenje za Uzlija, jer je počeo da vidi plodove svoje službe među ljudima, za koje je osećao veliki bol u srcu, zbog toga što su bili izgubljeni.

U to vreme kad se Uzli priključio Metodističkoj konferenciji, u Irskoj je došlo do duboke i teške pobune na političkoj osnovi. Glavni razlog ove pobune je bilo oslobađanje Irske od nepravedne vladavine Britanije nad Irskom. Ova pobuna je imala i verski aspekat. Britanija je već u to vreme bila većinski protestantska crkva (Anglikanska crkva), dok je većina stanovništva Irske bilo katoličke veroispovesti. Irci su osim britanske vlade želeli da isteraju i naude svim protestantima. Bio je to mračan period u Irskoj, pun krvoprolića i okrutnosti nad nevinim muškarcima, ženama pa čak i decom.

Godine 1799. se ime gospodina Uzlija prvi put pojavilo u poslovanju Godišnje konferencije. Ovo vreme je bilo vreme teških političkih nemira koji su se preneli i na crkvene krugove. Uzliju, kao i njegovim kolegama MekKvig (McQuigg) i Grejem (Graham) je granica teritorije na kojoj su dobili svoje zaduženje bilo more oko samog ostrva Irske. Oni su bili pod nadzorom Kouka, koji je kasnije postao prvi metodistički episkog u SAD-u. Nisu bili zaduženi za jednu zajednicu ili okrug, već su radili za dobrobit cele Irske.

Njihova omiljena mesta za propovedanje su bile ulice i trgovi. Božja moć je pratila njihovu reč uz takvo pomazanje da su stari i mladi često padali ničice i na javnim mestima. Neki od plodova njegove službe su bili i dvojica mladića koji su se obratili prilikom njegovo propovedanja. Oni su se prvobitno sreli radi tuče, ali je ta tuča bila sprečena kad je jedan zid pao na jednog od gledalaca i usmrtio ga. Potrešeni ovim događajima, nakon toga što su bili prisutni prilikom Uzlijevog propovedanja, obratili su se i godinama su živeli kao uzorni mladići. Mnogima su služili i govorili o Bogu i njegovom službom su se mnogi obratili. Ali nije sve bilo prijatno. Sotona je upotrebljivao mnoge načine da zaustavi širenje dela Jevanđelja kroz proganjanje. Mnoge bande su im se postavljale na put i bacale na njih kamenje, ali ove mladiće ništa nije zaustavljalo u plemenitom pozivu koji su od Gospoda dobili.

Na konferenciji 1802 je Uzli, zajedno sa Grejemom ponovo dobio Irsku misiju kao svoje zaduženje i to u mestima u kojima je donedavno buktao građanski rat. Čak je i u tim mestima Reč Božja bila prihvatana na takav način, da su i najveći zlikovci bili uvereni milošću Božjom. Nije nam moguće ni opisati šta se sve dešavalo u ovom periodu. Na sledećim konferencijama, 1803. i 1804. godine su Uzli i Grejem ponovo bili postavljani na isto misijsko polje. Vredno je pomena da su u Irskoj najuticajniji protivnici Metodistima bili katolički sveštenici, dok su im anglikanski sveštenici bili uglavnom naklonjeni.

Tokom godine nakon 1806, Uzli je najviše radio u oblasti oko Dablina (glavni grad Irske). Ali je i tada posećivao i druge gradove. Jednom prilikom je posetio grad Drogeda, nedaleko od Dablina u kome je na ulicama pronašao veliko mnoštvo prosjaka. Pošto je želeo da uradi nešto za ovu zapostavljenu grupu ljudi, objavio im je da će sledećeg dana, pre svog odlaska propovedati na trgu baš za njih. Mnogi su se i odazvali i sa velikim oduševljenjem i suzama u očima saslušali Uzlijevu propoved na tekst o bogatašu i Lazaru i nakon toga ga pozdravili uz molitve i blagoslove dalje na put.

Dok je bio u Dablinu, Uzli je dobio poziv od jednog čoveka – plemića, da ga poseti zajedno sa svojim prijateljem. Taj njegov prijatelj se mnogo puta zalagao za ovog plemića, molio je mnoge propovednike da razgovaraju sa njim, ne bi li mu govorio o spasenju. Međutim, svaki propovednik koga je zamolio da razgovara sa plemićem se u stvari bojao da to uradi. Tako je i Uzlija zamolio da razgovara sa njim. Uzli ga je otvoreno, uz dužno poštovanje upozorio koliko je važno da bude spreman na večnost. „Gospodine Uzli, moj posao je zahtevan i ja nemam vremena za te stvari“, odgovorio je plemić. „Ali, gospodine, mi svi moramo umreti i moramo biti spremni na ovaj neizbežan trenutak.“ „Šta mi je činiti, gospodine Uzli?“ „U Novom Zavetu je zapisana volja Gospoda Isusa Hrista i govori nam šta treba da uradimo.“ „Ali, u toj knjizi se nalaze mnoge stvari koje ne razumem, stvari kojima se divim, ali i stvari sa kojima se ne slažem.“ „Gospodine, to ne može tako. Zamislite da vas neko zamoli za savet; vi sa velikom pažnjom odgovorite na njegovo pitanje a on odgovori – Pa, znate, nešto od toga što ste rekli je u redu, dok je ostalo loše rečeno – šta biste vi na to rekli?“ „Ah, shvatam šta želite reći“, rekao je plemić „Bibliju u celini moramo shvatati kao Božju reč“. „Tačno tako. Uzmite knjigu; verujte šta piše i punite zapovesti u njoj i bićete spremni za susret sa Gospodom u trenutku svoje smrti.“ Na kraju je dodao Uzli.

U periodu 1806-07 godine se region u kome je Uzli služio našao u velikim nemirima; nekolicina mladića su osnovali bandu gusara koja se zvala „vršalica“, zbog načina na koji su obračunavali sa ljudima koji im se nisu svideli iz nekog razloga. Na meti su najviše bili katolički sveštenici koji su prema njihovim optužbama uzimali više novca nego što bi trebalo i što su mešali u stvari koje nisu trebali. Čak su i obične ljude počeli napadati zbog toga što su primali u svoje kuće sveštenike. Jednom prilikom je Uzli naišao na jednu grupu ovih huligana. Počeo je da im propoveda i njihova reakcija je bila obećanje da ne samo što njega niko iz bande neće dotaći, već će se osvetiti svakom čoveku koji bi nasrnuo na njega.

U jednom mestu, gde se desetak katolika obratilo i pridružilo metodističkom udruženju, tamošnji katolički sveštenik, koji je bio poznati pijanica, upao je na jedno bogosluženje na kome je Uzli propovedao i najpre isprepadao sve prisutne i počeo da viče i proklinje ljude, obećavajući im da će im sva kosa opasti i tome slične stvari.

Godine 1808. Uzli je zajedno sa Hamiltonom posetio oblast Kler. Hamilton je zapisao događaj iz tih dana: „Nikad nisam imao takvu godinu progonstva. Okrutna ismevanja su ništa i kiša kamenja i zemlje su dečja igra; ali krvoproliće i tuča nije šala. Prošlog Božića su nas sačekali u zasedi, ukrali su naše knjige a gospodin Uzli je bio povređen. Propovedali smo tog dana i došli u svađu sa sveštenikom i njegovim ljudima. Sveštenik je jako tukao mog konja i ljudi su ga vukli po ulici, dok sam ja još uvek bio na njegovim leđima, ali me je jedan vojnik odveo u dvorište kasarne. Gospodin Uzli je već bio tamo, povređen. Vojnici su uzeli puške, namestili bajonete, izašli na ulicu i napravili krug oko nas, dok je gospodin Uzli propovedao ljudima na trgu.

Tokom sledeće godine, Uzli je propovedao u mestu Golvej i na jednom od sastanaka se jedna banda trudila da upadne, kako bi uznemirila sastanak. Odlučili su da to urade na taj način što je vođa bande trebalo da bude prisutan na sastanku od njegovog samog početka i da u jednom trenutku otvori vrata, kako bi i ostali ušli i napravili metež. Ljudi u zajednici su ga prepoznali, ali nisu ništa rekli. Sastanak je počeo sa pesmom a Pet (tako se zvao vođa bande) je pomislio: „Hm, ovo lepo zvuči. Neću ih sad prekidati.“ Nakon toga je usledila molitva, na šta je opet Pet pomislio: „Pustiću ih da se još pomole“. Kad je propoved došla na red, pomislio je: „Voleo bih da ih čujem šta imaju da kažu“. Pet je sve vreme sedeo i slušao a Duh Božji je počeo da deluje u njegovom srcu. Propovednik se obraćao svakom prisutnom i upitao je takođe i Peta: „Moj dobri čoveče, da li ti znaš nešto o tome što smo ove pričali? Da li si ikad osetio da si grešan pred Bogom i da si zaslužio da zauvek budeš odvojen od Njega, zbog greha?“ Pet je počeo da plače i viče: „Gospode, smiluj se nada mnom! Šta da radim? Ja sam veliki grešnik!“ Ostali su bili zaprepašćeni, ali su se svi zajedno sa njim molili i slavili Gospoda. Ovaj mladić je postao pravi sledbenik i svedok Isusa Hrista.

To je samo jedan od primera u kome se može videti kako je Bog menjao čak i najzloćudnija srca i menjao gnev ovih ljudi na proslavljanje Isusa.

I sledeće, 1810. godine je Uzli ponovo bio postavljen u region Golvej i Kler, zajedno sa dva mladića koji su bili njegovi pomoćnici u radu.

Svakodnevno se susretao sa raznim lokalnim običajima koje nije mogao niti shvatiti niti prihvatiti. Jednom prilikom je čak naišao na ljude koji su umesto drugih odradili pokoru (čin koji ljudi u katoličkoj crkvi dobijaju vernici nakon što se ispovede svešteniku koji im zauzvrat odredi „kaznu“ kojom će okajati svoje grehe). Navodno, ljudi koji su obećali Bogu ili nekom svecu da će, ukoliko ih izbave iz bolesti ili nevolje, uraditi određenu stvar. Ukoliko to nisu želeli da uradi, mogli su da „iznajme“ čoveka koji bi to umesto njih uradio. Iako je bio Irac, i takve stvari među Ircima bile uobičajene, takvi običaju su ga užasavali i svom snagom se borio protiv takvih i sličnih stvari.

Gospodin Uzli je nastavio sa svojim neumornim radom za dobrobit svojih zanemarenih zemljaka, prodirući čak i u najudaljenije oblasti zemlje; često je čak bio danima bez hrane i skloništa; izlagao se ismevanju ljudi koje je probao da pridobije za Hrista. Tolika je bila njegova revnost, da je bio nezadovoljan, ukoliko na svakom sastanku, na svakoj propovedi nije bilo obraćenih Bogu. Tokom svoje službe, nikad nije zaboravio da se dalje obrazuje. Dok je putovao na konju, obično je imao grčki, latinski, engleski ili irski novi zavet u ruci i učio odeljke napamet. Kad god je stao, propovedao je ljudima na koje je naišao. Jednom prilikom je došao do jednog potoka kako bi napojio konja i video je jednu mladu damu kako stoji pored jedne obližnje kuće; prišao joj je, uzeo je za ruku, govorio joj je o Bogu i molio se da je Bog blagoslovi. Dve godine kasnije je Uzli dobio poziv da dođe u jednu kuću. Tada se domaćica predstavila, da je ona ta mlada dama koju je oslovio pored potoka. Zahvalila mu se na predivnim rečima ohrabrenja koje su je dovele do Hrista koji ju je blagoslovio porodicom.

I 1811. godine je Uzli bio postavljen u Golvej i Kler i njegov napor je zaista bio veoma blagoslovljen da je bilo potrebno izgraditi nekoliko molitvenih domova za nova udruženja koja su bila osnovana. Mnogi katolički sveštenici su ostali uvređeni zbog toga što su neki od njihovih uvaženijih članova postali metodisti, dok su drugi sveštenici i sami svojim novčanim doprinosima pomogli izgradnju tih molitvenih domova.

Često je vodio žučne rasprave u vezi sa teologijom – sa katoličkim sveštenicima. Trudio se da im pokaže neke od stvari koje oni smatraju sakramentima (svete tajne), koje nikad nisu bile uspostavljene Isusom Hristom (npr miropomazanje), već je to bilo nešto ljudsko.

Uzli je, međutim, imao i gore neprijatelje od katoličkih sveštenika. Irska katolička rulja je bila najgori mogući neprijatelj, pogotovo kad su pre toga popili dosta viskija i imali sa sobom palice. Čak nekoliko puta je u proputovanju kroz Irsku došao u situaciju kad je skoro ostao bez života.

Godine 1813, po poslednji put je irskom konferencijom predsedavao Kouk. Nakon toga je otišao u Indiju. Uzli je ponudio da ide zajedno sa Koukom u Indiju i tražio je i od konferencije da dobije slobodno vreme kako bi mogao da služi i na novom misijskom polju. Konferencija je ipak donela odluku da je njegova služba u tom trenutku bila vrlo važna i morao je da ostane. Postavljen je da služi u Londonderiju, na samom severu Irske, gde je služio više godina uz veliki uspeh i blagoslov. Mnogi su spoznali Gospoda kroz njegovu službu.

Zbog toga što je Irska bila jaka katolička zemlja (za razliku od Engleske, koja je skoro u potpunosti bila anglikanska), često je dolazio u razgovor sa katoličkim sveštenicima koji su želeli da ga razuvere, da je njegova vera ništavna. Jednom prilikom je Uzli bio pozvan na večeru u jednu porodicu, na koju je između ostalih bio pozvan i jedan mladi katolički sveštenik. Pošto je bio nedavno završio svoje studije, još uvek je bio pun entuzijazma, želeo je da razuveri Uzlija i njegovu veru. Konkretno je imao na umu pitanje Večere Gospodnje (ili Evharistije). Katolička teologija smatra da se prilikom uzimanja hleba prilikom Večere Gospodnje, taj hleb u suštini menja i postaje pravo telo Hristovo. Tokom te večere je mladi katolički sveštenik tvrdio da je i sam Isus, prilikom poslednje večere koju je imao sa učenicima, hleb koji je slomio i podelio svojim učenicima promenio u svoje telo. Uzli je pokazao koliko je apsurdna ta predstava u kojoj je Isus sam „jeo“ svoje telo.

Drugom prilikom je razgovarao sa jednom mladom damom, koja je bila katolkinja i puna predrasuda. Izjavila je da bi radije bila prokleta nego da postane protestant. Uzli joj je rekao: „Bidi, zar ne bi želela više da možeš na pola sata da razgovaraš sa Isusom Hristom nego sa svim sveštenicima na zemlji – počevši od pape, pa do poslednjeg sveštenika – da razgovaraš od sad pa do sudnjeg dana?“ „Naravno, da bih volela,“, odgovorila je Bidi. „A da jesi imala takvu priliku da razgovaraš sa Isusom, zar se ne bi plašila da ćeš nešto zaboraviti, pa bi ga zamolila da ti to i napismeno da.“ „Naravno“, glasio je njen odgovor. „A ukoliko bi ti napisao i dao, zar ga ne bi čitala danonoćno dok ga potpuno ne sačuvaš u svom srcu i zar ti ne bi bilo draže da čitaš to od bilo kakve druge knjige na zemlji?“ „Sve je to tačno. Nikad tu knjigu ne bih ostavila.“ „Pa, draga Bidi, ti i imaš takvu knjigu kod kuće – Novi Zavet. Isus nam je ostavio svoje pismo koje ni u kom slučaju ne smemo menjati, već samo čitati i držati se Božje Reč. Međutim, u Tvojoj crkvi se nalaze stvari koje Isus nikad nije učio, kao na primer ispovedanje.“ Nakon toga joj je objasnio događaj iz Pisma u kome su Isusu doveli ženu grešnicu. On je rekao: „Ni ja te ne osuđujem; idi i više ne greši.“ „Vidiš, Bidi, Isus nije tražio od nje da se ispovedi, niti joj je dao pokoru (šta treba da uradi da bi joj bilo oprošteno). Da je Isus našao apostole koji su tako radili, zar ih ne bi prekorio? Ili da je susreo tebe, draga Bidi, na putu ka svojoj ispovesti i da te je upitao: „Zar sam ja ikad učio da tako treba raditi? Da li ćeš Ti meni reći da nisam u pravu?“ Kakav odgovor bi mu dala? Sigurno bi mu odgovorila: „Gospode, nikad više neću ići na ispovest.““ Kao rezultat ovog razgovora, Bidi zaista više nikad nije otišla na ispovest, već je postala verni član metodističkog udruženja, iako je mnogo puta bila prekoravana od strane njenog prethodnog sveštenika.

Drugom prilikom je putovao kroz oblast Veksford u nedelju, zaustavio se u jednom mestu kako bi propovedao. Nakon mise, ljudi su ostali u centru mesta u nastavili u druženju, uz mnoštvo alkohola, kockanja i drugih sličnih stvari. Gospodin Uzli se sa velikim ogorčenjem i razočarenjem obratio svešteniku pitanjem: „Zar niste vi pastir Hristovog stada?“ „Naravno“, odgovorio je sveštenik. „Kako je onda moguće da ne prekorite ove ljude, prema rečima Gospoda Isusa?“ „Daleko bilo“, odgovorio je sveštenik, „ako ih prekorim, odvrati će se i neću u crkvi imati nikoga.“ „Bolje da imate malu grupu odanih i vernih ljudi, nego ovakvu rulju, koja blati ime Isusovo.“ „Možda ste u pravu, gospodine, ali kako ću onda ja da zaradim svoj hleb, ako ostanem bez stada?“ Uzli je zatim pokazao na činjenicu da su neki od papa svojim životom zaista pokazale da su daleko od Božje Reči i da oni nisu mogli biti nazvani zbog toga vođe Hristovog stada. Sveštenik je sve to mogao da klima glavom ali nije imao dovoljno hrabrosti da nešto uradi povodom toga.

Ovo je bilo svega nekoliko primera Uzlijevog uticaja koji je ostavio na ljude u najrazličitijim mestima i situacijama. Mnoge druge prigode nije moguće ni uvesti na ovom mestu, koji su takođe bile pokazatelj Božje milosti prisutne u životu Gideona Uzlija. U periodu od 1813 do 1839, Uzli je nastavio da radi na spasenju ljudi. Ne samo što je nekoliko puta proputovao Irsku uzduž i popreko, već je mnogo puta posetio i Englesku i Škotsku i svudge je išao sa istim ciljem – da govori o Jevanđelju starima i mladima, bogatima i siromašnima, muškarcima i ženama.

Čak i kad je bio bolestan, njegov um nikad nije odmarao. Mnoge vredne misli su bile u tom periodu zapisane, dok je bio primoran da ostane u svojoj sobi. Nakon dugog i plodnog života, njegov život se završio u Dablinu, dana 14. Maja 1839, u 77 godini života. Njegova poslednja bolest je trajala oko tri nedelje i u toku te bolesti je bio potpuno pomiren sa Božjom voljom. Njegove poslednje reči su bile: „Ne bojim se smrti; Duh Božji me drži; Bog je moja podrška.“ Neka je i naš kraj ispunjen ovakvom sigurnošću.

pripremio Daniel Sjanta