Velikani Metodizma (9): episkop Ričard Votkout

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u broju 5/2013)

(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)

(this article is a loose translation of the following material)

Naš deveti velikan Metodizma je episkop Ričard Votkout (eng. Richard Whatcoat). Relativno malo znamo o ovom čoveku, pošto detaljan zapis njegovog života i dela nikad nije urađen. To je zaista za žaljenje, budući da je njegova služba puno doprinela organizaciji Metodističke episkopalne crkve u SAD-u. Međutim, to je slučaj i sa mnogim drugim ličnostima iz istorije.

Ričard Votkout se rodio u Engleskoj, 1736. godine i odrastao je u porodici u kojoj je mogao da nauči da se boji Boga. Sa dvadeset i dve godine se obratio i u njegovom životu su zaista bili vidljivi plodovi Duha. Ubrzo nakon obraćenja se priključio metodistima i jedno vreme je usko sarađivao sa Džonom Veslijem, kao lokalni propovednik i njegov pomoćnik. Od 1769. godine, čak petnaest godina je bio putujući propovednik u okviru metodističkog pokreta i svojom vernom službom je zaista pokazao svoju iskrenu veru u Gospoda Isusa Hrista.

Godine 1784, metodisti iz SAD-a su Vesliju uputili molbu da pošalje nekoga (propovednika) ko bi im mogao pomoći. Tamo je, dakle, situacija bila dosta alarmantna, zbog novonastale političke situacije (godinu dana pre toga se završila osmogodišnja revolucija, koja je otpočela zbog proglašenja nezavisnosti SAD-a od Engleske imperije), što je u svakom slučaju uticalo i na rad crkve. Naime, do tada su metodisti bili smatrani za članove Anglikanske crkve, ali je postalo neophodno da steknu svoju organizacionu strukture, naročito zbog toga što je veza između Anglikanske crkve u Engleskoj i Americi bila presečena i u Americi Anglikanska crkva još uvek nije bila obezbedila svoju samostalnost. Takođe, u Episkopalnoj crkvi (ime koje je Anglikanska crkva u Americi usvojila) je ostalo vrlo malo rukopoloženih sveštenika, a i većina onih koji su ostali, nisu bili kompetentni (bilo zbog toga što nisu bili nanovo rođeni, ili je njihovo ponašanje bilo nemoralno) da obavljaju svoju službu, a pogotovo ne da služe sakramente metodistima. Budući da među metodističkim propovednicima nije bilo niti jednog ordinisanog sveštenika koji bi mogao da služi sakramente, Vesli je nakon puno molitve i razgovora, poslao nekoliko propovednika, među kojima su bili Tomas Kouk i Ričard Votkout. Iako je već bio u godinama, Ričard je bio pun vatre i oduševljenja i vrlo spremno je prihvatio ovaj poziv, iako je to značilo da mora da ostavi svoju domovinu i sve svoje prijatelje i rodbinu. Takođe, Tomasa Kouka je odlučio da postavi za episkopa i opunomoćio ga je da ode u Ameriku i osnuje nezavisnu Metodističku episkopalnu crkvu, što se i desilo na tzv. „Božićnoj konferenciji“, održanoj 25. decembra 1784. godine u Baltimoru.

Pre nego što je otputovao septembra 1784. godine, Vesli, Kouk i Krejton, koji su bili sveštenici Anglikanske crkve, ordinisali su Votkouta na starešinu. Nakon što su došli u Njujork novembra iste godine, Votkout i Kouk su nastavili prema Filadelfiji i nakon toga u Delaver, gde je Votkout upoznao Ezberija. U svom dnevniku za taj dan Ezberi piše da mu je bilo vrlo drago da upozna Kouka i Votkouta. Budući da nisu imali vremena pre zajedničkog bogosluženja da popričaju, Ezberi kaže, da je doživeo šok kad je video da je nakon propovedi, Votkout uzeo čašu sa vinom prilikom posluživanja Večere Gospodnje i počeo da ga podaje ljudima, jer je o Votkoutu čuo da je „običan“ propovednik (odnosno, da nije rukopoložen); međutim, kasnije mu je bilo rečeno da je Votkouta sam Džon Vesli ordinisao pre dolaska u „Novi svet“ (često ime za Ameriku u tom vremenu). Drugi šok je doživeo kada je saznao za Veslijevo ovlašćenje Kouka da organizuje nezavisnu Metodističku crkvu, jer je na prvi mah pomislio da Vesli nije bio zadovoljan njegovom službom, te je stoga poslao njegovog zamenika. Međutim, i ta situacija je bila vrlo brzo razjašnjena i Ezberi je u dolasku ove dvojice braće video Božji odgovor na njihove molitve. Sama ideja o osnivanju nezavisne crkve je predstavljeno prisutnim propovednicima i bilo je dogovoreno da se sazove Generalna konferencija, koja bi se održala za Božić iste godine; brat Geretson je stoga otputovao u Virdžiniju, kao i u druge države, kako bi svima javio o predstojećoj konferenciji. Od osamdeset i tri propovednika koji su služili u Americi, šezdeset je bilo prisutno, što je uprkos kratkom vremenu za koje je sazvana konferencija bio dobar odziv i pokazalo je jednoumlje među tamošnjim propovednicima u Veslijevom predlogu.

Na toj, takozvanoj „Božićnoj konferenciji“ je bio prisutan i Votkout, koga su njegove američke kolege srdačno prihvatile i nakon ove konferencije je služio u svojstvu nadzornog propovednika još mnogo godina. Biti nadzorni propovednik je u tom vremenu značilo biti nadzoran za zajednice sa velikim razdaljinama među sobom. On je svakoj svojoj dužnosti koja mu je od strane Godišnje konferencije, ili episkopâ bila dodeljena, obavio sa ozbiljnošću i odgovornošću. Odgovornosti je bilo puno, ali čak ni relativno niska plata ga nije obeshrabrila u tome, da sve svoje dužnosti obavlja svesno. Istoričari koji su zapisivali biografiju njegovog života su se često pitali kako je bilo moguće da su se metodistički propovednici uprkos niskim primanjima uopšte odlučili za službu. Razni autori su izrazili svoje divljenje, ali su ujedno i ponudili objašnjenje za taj fenomen. Naime, u to vreme su propovednici, kao i svi ljudi bili potpuno zadovoljni time što su bili obučeni na vrlo jednostavan i skroman način, dok se ljudi danas oblače u mnogo kvalitetnije i bolje materijale a to isto očekuju i od samih propovednika. Da se danas propovednik obuče kao što su se oblačili tada, bio bi smatran za eksentrika i njegovoj službi bi to bez sumnje veoma naškodilo.

Osim toga, potrebni troškovi i izdaci u ranim danima metodizma se ne mogu ni uporediti sa današnjima; recimo samo pitanje knjiga, na primer; tada, ukoliko je metodistički propovednika posedovao Bibliju, pesmaricu, Crkvenu disciplinu, primerak Veslijevih propovedi i nekoliko drugih knjiga, bio je u potpunosti spreman za duhovni boj; ali sada, ukoliko bi se propovednik Metodističke crkve ograničio samo na ove knjige, mogli bismo ga smatrati neznalicom. Od propovednika se očekuje da ide u korak sa vremenom u kome živi i ne treba samo da  zaroni u istraživanje i poznavanje Svetog pisma, već mora biti upoznat i sa ostalim dešavanjima i istraživanjima u drugim disciplinama – napr. književnost ili nauka. No, kako bi to mogao da uradi, potrebne su mu knjige, časopisi itd, što nije moguće postići bez novca. Druga stvar koju moramo uzeti u obzir jeste da je većina tadašnjih propovednika, uključujući episkope, bila neoženjena. Budući da je njihova služba iziskivala od njih puno odricanja, i puno putovanja, poput episkopa Ezberija koji je smatrao da nije moralno ispravno da stupi u brak, znajući da će moći biti sa svojom suprugom svega nekoliko nedelja godišnje. Osim toga, smatrali su da su se mogli više posvetiti svom radu i službi, ukoliko ne bi morali da se brinu o porodici: stoga, njihovi troškovi su bili drastično manji. Služba je bila zaista vrlo teška, i bez ljudske slave ili aplauza, ali su i uprkos tome, u svom srcu sa najčistijim i najplemenitijim motivima služili i predstavljali ljudima milost i ljubav Božju, zato što je njihov cilj bio da spasu ljude od Božjeg gneva, kako bi i uprkos teškom i žalosnom životu, mogli bar imati srećan kraj, u prisutnosti i službi Gospoda Isusa, svedočeći o jevanđelju milosti Božje.“

Na Generalnoj konferenciji 1800. godine, postalo je neophodno da se Kouk delimično oslobodi odgovornosti prema Crkvi u Americi, na urgentnu molbu Britanske konferencije, koja je želela da ga upotrebi kao superintendenta u različitim misijama i kao predsednika Irske konferencije. S obzirom na Koukovo oslobođenje i nestabilno zdravlje episkopa Ezberija, postalo je jasno da postoji potreba da se izabere još jedan episkop. Pre samih izbora, puno se diskutovalo o dužnostima i ovlašćenjima novog episkopa, smatrajući da bi on trebalo da bude više kao pomoćnik episkopu Ezberiju. Međutim, bilo je odlučeno većinom, da novi episkop koji bude izabran treba da ima jednako ovlašćenje i autoritet poput episkopa koji je već bio u službi.

Nakon što je to pitanje bilo rešeno, na svestrano zadovoljstvo, sledeće važno pitanje je bilo pitanje ko treba da bude izabran za tu službu?!. Bila su dva kandidata – Ričard Votkout i Džesi Li (eng. Jesse Lee) i obojica su imali svojstva koja su ih kvalifikovala da postanu episkop. Votkout je bio Englez, stariji, no visoko cenjen propovednik, koga je tri godine ranije sam Vesli poverio da bude izabran u službu episkopa i koji je čak i sam zatražio da bude postavljen u ovu službu.

S druge strane, Li je bio Amerikanac po rođenju, dvadeset godina mlađi i favorit među samim propovednicima; njegovi talenti su bili popularnijeg karaktera i svako ko ga je upoznao ga je zbog toga poštovao i cenio.

Prilikom samog većanja, već nakon prvog glasanja se otkrilo da su oba kandidata dobila isti broj glasova. Glasali su stoga i drugi put, kada je Votkout dobio pedeset i devet a Li pedeset i pet glasova, nakon čega je Votkout oficijalno proglašen za novog episkopa. Maja te godine su ga episkopi Kouk i Ezberi polaganjem ruku ordinisali za službu episkopa.

Nakon Generalne konferencije 1800. godine, episkop Votkout je efikasno i uspešno služio kao episkop u crkvi i u potpunosti se dokazao u svojoj novoj i tako važnoj službi. Pomagao je starijem kolegi – episkopu Ezberiju – u njegovim teškim zadacima i sve dok mu je to zdravlje dozvoljavalo, putovao je uzduž i popreko celom zemljom. Na sledećoj Generalnoj konferenciji 1804. godine, bio je prisutan i pomagao episkopima Kouku i Ezberiju u vođenju diskusija i donošenju odluka, ali je njegovo zdravlje bilo veoma narušeno, te je 1806. godine nastala potreba da se sazove vanredna Generalna konferencija u maju 1807. godine, kako bi se služba episkopâ učvrstila, budući da se pretpostavljalo da je Votkout bio pred krajem svog života. Međutim, budući da je za saziv vanredne sednice Generalne konferencije bilo nužno da taj saziv preporuči i svaka Godišnja konferencija, sve GK su to i učinile, osim Virdžinije, u kojoj je Džesi Li bio uticajan propovednik i koji je to odbio.

U međuvremenu, episkop Votkout se nalazio u Delaveru, na imanju bivšeg guvernera Baseta, gde je 5. Jula 1806. godine, preminuo nakon trinaest sedmica teške bolesti i nesnosnih bolova.

Usred svega toga, njegova duša je preživljavala potpuni mir i strpljenje, ispovedajući s vremena na vreme svoju veru i poverenje u Isusa Hrista svog Spasitelja, čak i usred agonije koju je proživljavao, postavši ne samo pobednik, već više nego pobednik u Isusu, koji ga je voleo.“ Tako je umro episkop Votkout u sedamdeset i prvoj godini života i trideset i sedmoj godini službe i šestoj godini u službi episkopa.

Ubrzo nakon smrti, episkop Ezberi je posetio njegov grob u Doveru u Delaveru i propovedao je prema rečima „Ali ti si pošao za mojom naukom, načinom života, nastojanjem, verom, strpljivošću, ljubavlju, strpljenjem.“ (2 Timoteju 3:10). U propovedi, episkop Ezberi je izjavio sledeće reči: „Poznavao sam Ričarda Votkouta od svoje četrnaeste godine i mnogo puta sam ispitivao njegovu veru, postavljajući mu pitanja o Božjoj milosti, ljudskoj grešnosti, izmirenju koje je Isus Hristos na krstu izvojevao, nedovoljnosti ljudske pravednosti radi opravdanja, već potrebe za Isusovom pravednošću, kao i mnoge druge. Poznavao sam njegov život i način na koji ga je živeo na svakom mestu i vremenu, pred svim ljudima; bio je čovek velikog stradanja, ali je i uprkos teškoj bolesti služio verno i požrtvovano.“ Ezberi je izjavio da je takva bila njegova veliko dobročinstvo, njegova strasna ljubav prema Bogu i čoveku, njegovo strpljenje i predanost usred neizbežnih životnih teškoća, kada je uvek bio primer u ponašanju kao najverniji sluga Božji i primeran hrišćanski propovednik.

Sledeća opažanja nalazimo da je zapisao izvesni dr Bengs: „Pošto je živeo samo za Boga i marljivo je posvetio sve svoje vreme i snagu službi Crkvi, tako nije imao niti vremena, niti želje da „sabira blago na zemlji“. To je i učinilo da kad je umro, sve njegovo imanje nije bilo dovoljno da se podmire troškovi njegove sahrane. Mogao je dakle reći iskrenije od većine tobožnjih naslednika Petra, za koga mnogi tvrde da je bio prvi u episkopskoj sukcesiji: „Srebra i zlata nemam, ali ono što imam“ – moju dušu i snagu rado posvećujem službi Bogu i čoveku.“ Ove reči su dovoljne da dobijemo bolji uvid u karakter Ričarda Votkouta. Možemo, doduše, još dodati činjenicu da iako možda nije bio toliko obrazovan u pitanjima nauke, Sveto pismo je veoma dobro poznavao i bio je temeljno upoznat sa veslijanskom teologijom i hrišćanskim učenjem.

Jednom prilikom, dok je putovao sa episkopom Ezberijem, koji se glasno požalio na izvesne ljude koji su stalno nešto zahtevali od njega, episkop Votkout je veoma staloženo i blago odgovorio: „Ah, dragi brate, kako bismo se mi osećali da nas neko tako zapostavi“. Ezberi, iako prekoren, bio je zahvalan svom bratu i kolegi za pravovremeni prekor i za način na koji je to uradio.

Svako ko je slušao njegove propovedi, o njegovim rečima je mogao da kaže slično. Njegove reči, iako jake i često neprijatne, bile su slušaocima prihvatane sa najvećom pažnjom i ozbiljnošću. Sam Votkout je ljudima davao osećaj svečanosti Božje prisutnosti. Blagost njegovih reči je osvojila srca njegovih slušalaca.

Takav je bio episkop Votkout. I upravo zbog njegove skromnosti i krotkosti, tako malo i znamo o njemu. Nije pisao dnevnik, poput mnogih svojih kolega, inače bismo mogli da saznamo mnogo više interesantnih stvari i događaja iz njegovog života. Ali, nadamo se da je i uprkos tome ovaj zapis dovoljan da možemo Bogu biti zahvalni za njegov život, koji je svetlo Jevanđelja doneo mnogim ljudima.

Pripremio Daniel Sjanta