Detská Vianočná Párty

Video

Do sada smo imali problema sa našim video snimcima na sajtu. Stavio sam ih na www.youtube.com, tako da su sada dostupni. Možete ih videti ovde, ili u njihovim originalnim postovima.

Do teraz sme mali problémy s našimi video nahrávkami na stránke. Postavil som ich na www.youtube.com, takže sú teraz znovu dostupné. Môžete si ich pozrieť tu, ale aj v ich pôvodných postoch.

So far, we've had some problems with viewing the videos on our site. I uploaded them to www.youtube.com, so they are accessable again. You can see them here or in their original posts.

Kázne

Kázne, ktoré odzneli na našich bohoslužbách, ktoré sa zatiaľ nedali poriadne sledovať sú teraz už prehodené na novú webovú stránku a aj naďalej sa budeme snažiť pridávať ich pravidelne, aby ste ich mohli počúvať, pokiaľ si to prajete. Kvôli ľahšiemu prehľadu, všetky kázne sú rozdelené do niekoľkých priečinkov, tak ako aj doteraz boli rozdelené do niekoľkých článkov na tomto blogu.

Kázne v nedeľu ráno (a cez sviatky), keďže väčšinou rozoberajú Žalmy sú na jednom mieste, kým kázne v nedeľu poobede (a cez sviatky) na inom.

Prajeme požehnané počúvanie!

rok 2010
Nedeľa ráno (na našom blogu).
     alebo ich nájdete priamo: vypočujete a stiahnete ich tu (na novej stránke).
Nedeľa poobede (na našom blogu).
     alebo ich nájdete priamo: vypočujete a stiahnete ich tu (na novej stránke).

rok 2011

Nedeľa ráno (na našom blogu).

     alebo ich nájdete priamo: vypočujete a stiahnete ich tu (na novej stránke).

Nedeľa poobede (na našom blogu).

     alebo ich nájdete priamo: vypočujete a stiahnete ich tu (na novej stránke).

Biblická hodina (štvrtkom):

Najprv sme študovali knihu proroka Jonáša (na našom blogu):

     vypočujete a stiahnete ich tu (na novej stránke).

Potom sme študovali knihu Rút (na našom blogu):

     vypočujete a stiahnete ich tu (na novej stránke).

V súčasnosti študujeme knihu Jóba (na našom blogu):

     vypočujete a stiahnete ich tu (na novej stránke).

Špeciálne:
Evanjelizácia, Februar 2011 - na našom blogu

Veľká noc, Apríl 2011 - na našom blogu

Advent a Vianoce, December 2011 - na našom blogu

Všetky kázne a informacie ohľadom tohto, ktoré budú odteraz dostupné, nájdete na stránke blogu, s názvom "Kázne"

Velikani Metodizma (1): Čarls Vesli

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 1/2011 i 2/2011)


(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)


(this article is a loose translation of the following material)

Prvi velikan metodizma o kome ćemo govoriti je Čarls Vesli (eng. Charles Wesley) treći sin Samuela i Suzane Vesli i mlađi brat Džona Veslija. Rodio se u Epvortu, 18. Decembra 1707. god., kao predposlednje, 18. dete svojih roditelja (od kojih su 3 dečaka i 7 devojčica preživele). Kad je imao svega 14 meseci, propovednički stan u kome je porodica stanovala je skoro potpuno izgoreo u kome je i njegov brat Džon skoro izgubio život. Nakon ovog nesrećnog slučaja, porodica se još više zbližila. Tome je još više doprinela činjenica da je odgovornost njegove majke bila da podučava decu. Prema tome što su i Džon i Čarls pisali u svojim dnevnicima, Suzana je bila odličan učitelj koja je postavila dobre osnove znanja koje su im i kasnije bile i te kako korisne.

Krenuo je stopama svog oca i svoje starije braća i studirao u Vestminsterskoj školi u Londonu i kasnije na Krajst Čerč Koledžu (eng. Christ Church College, u prevodu fakultet Hristove crkve) u Oksfordu i postao četvrti sveštenik Anglikanske crkve u svojoj porodici.

Dok je studirao u Oksfordu bio je vredan student koji je ozbiljno razmišljao o životu i o svojoj duši. Svake nedelje je odlazio na primanje Svetog pričešća i uvek je sa sobom uzeo nekoga. Njegova težnja za poboljšanjem svog duševnog stanja ga je dovelo do toga da je 1727. god. zajedno sa nekolicinom drugih studenata organizovao grupu koja se redovno okupljala i metodično proučavala Sveto pismo. Upravo zbog toga su i dobili nadimak „metodisti“, ali su ih često nazivali i „sveti klub“. Ali, to ih nije omelo u tome da se i dalje sastaju i diskutuju. Nisu ni sanjali kako će upravo ti časovi koje su posvetili Reči Božjoj uticati na ceo svet.

Božju ljubav su praktično primenjivali u svakodnevnom život – posećivali su siromašne, bolesne i one koji su bili u zatvoru. Sve to im je donelo progonstvo ljudi iz njihove okoline. Zaista, njihova pobožnost i revnost za delo Božje je postala velika senzacija koja se naširoko pročula kao primer fanatizma i neregularnog ponašanja.

Dana 14. Oktobra 1735. god. su se nakon ordinacije braća Vesli uputili na svoje novo radno mesto – u novoosnovanu britansku koloniju Džordžiju (sadašnja savezna država Džordžija u SAD-u), na zahtev njenog osnivača Džejsma Ogltorpa. Čarls je dobio zaduženje u mestu Frederika. Od samog početka je nailazio na same probleme. Meštani ga uopšte nisu prihvatili, pošto je Čarls morao često da prekorava njihovo raskalašno ponašanje, što se, naravno, ljudima ni malo nije dopalo, te je nakon svega četiri meseca bio poslat nazad u Englesku.

Period koji je sledio je bio odlučujući za Čarlsovu službu. Već sledeće godine je upoznao dvojicu Nemaca, Moravsku braću – grofa Nikolaja fon Cincendorfa (nem. Nikolaus von Zinzendorf) i Petra Belera (nem. Peter Böhler) koji su mu pomogli da sagleda svoj život i svoju veru u Boga na sasvim drugi način. Jednom prilikom, dok je Čarls bio jako bolestan i mislio je da neće preživeti, Beler ga je posetio i molio se za njega i njegovo isceljenje. Razgovarali su o Čarlsovoj veri kad je Beler shvatio da je Čarlsova nada za večni život spočivala u pravljenju dobrih dela. Beler je pokušavao da mu pokaže neophodnost vere u Hrista i potpunu bezvrednost njegove lične pravednosti, što je Veslija u tom trenutku uvredilo. Međutim, nakon toga što se Čarlsovo stanje poboljšalo, puno vremena je  proveo razmišljajući i proučavajući Sveto pismo, shvatio je da mu je upravo to bilo potrebno – vera koja donosi mir i radost u Duhu Svetom.

Nakon puno razgovora sa drugim ljudima i nakon puno molitve, dana 21.5.1738, na dan Pedesetnice je u svom dnevniku opisao svoje obraćenje: Sada sam našao mir sa Bogom i radujem se u nadi da volim Hrista. Moje raspoloženje je do kraja dana bilo pod utiskom moje slabosti koju nisam shvatao. Spoznao sam da stojim na veri, da sam neprestano podržavan verom koja me držala da ne padnem, iako sam od sebe padam u greh. Išao sam na spavanje, još uvek svestan svoje slabosti, ali samouveren u Hristovu zaštitu.

Godinu dana nakon obraćenja je napisao pesmu Neka hiljadu jezika (eng. O for a thousand tongues) koja je do danas njegova najpevanija pesma u crkvama u mnogim zemljama i denominacijama:

Neka hiljadu jezika Spasa mojeg hvali,

Slavi Boga, silnog Cara, za milost predivnu.

Moj milostiv Gospod i Bog, hrabri me da idem,

Da javljam po celom svetu, slavu Svevišnjega.

Isus! Ime pobednika, pred Njim strah nestaje,

Kao lek duši umornoj, život i mir daje.

On ima moć da slomi greh, donese slobodu.

Krv Njegova sad čisti me, od greha svakoga.

Kad Isus Hrist progovori i mrtvi ustaju.

Žalosna srca kliču tad, pesmom hvale Njega.

Gluvi, slušajte Hristov glas, nemi, glas dignite.

Slepi, vidite: Spas ide! Hromi, prohodajte.

U Hristu našem Gospodu, imamo pobedu.

Od greha nas oslobodi, nebo nam otvori.

Nakon ovog je Čarls Vesli proveo mnogo vremena putujući i propovedajući o Božjem spasenju kroz blagodat i opravdanje po veri – što je i sam iskusio kratko vreme pre toga. Kanterberijskom arhiepiskopu (primas Anglikanske crkve) se to nimalo nije svidelo, te je stoga tražio od njega da prekine sa izučavanjem ove „nove dogme“, što u stvari nije bila nova dogma, pošto je „dogma opravdanja po veri“ bila sadržana u XI članku vere Anglikanske crkve, ali je nakon određenog vremena otišla u zaborav. Tako da su braća Vesli samo pokušavali da vrate ljude na izvorno hrišćansko učenje.

Jedna od prvih stvari koje su braća Vesli uradili kako bi pomagali siromašnim i ugroženim je bilo osnivanje škole u Kingsvudu (sada predgrađe Bristola). U ovoj školi su se obrazovala deca siromašnih i unesrećenih rudara iz okoline. Rudari su ovde bili pogotovo na lošem glasu zbog svog ponašanja koje je unosilo strah u ostalo stanovništvo. Međutim, uz pomoć ove škole, stvari su se drastično promenile – mnogi od tih ljudi su tad postali uzorni građani. Na ovaj način su i braća Vesli stekli veliko poštovanje ljudi u Kingsvudu.

Takvo i slično poštovanje su braća Vesli dobijali u mnogim mestima koje su posetili. I ljudi sa kojima su se susretali su bili drastično promenjeni. Od zloćudnih, vulgarnih i neurednih ljudi su postali miroljubivi i ljubazni ljudi. A u drugu ruku, sveštenici, sudije, gradonačelnici i policajci su bili ti koji su pokazivali ogromno neprijateljstvo prema braći Vesli, čak su na nekim mestima bili predvodnici rulje koja se okomila na njih i nisu želeli da im dozvole da propovedaju.

Ovo je samo jedan od slučaja koji su govorili o neprijatnostima koje je doživeo a koje nalazimo zapisane u njegovom dnevniku. Godine 1743 je Čarls otišao da poseti zajednicu u Šefildu. Tamošnji sveštenik Anglikanske crkve je unapred nahuškao ljude protiv Veslija da su bili kao izgladneli psi spremni da ga rastrgnu. U prostoriji u kojem se odvijalo bogosluženje su bili prisutni i protivnici koji su dovikivali razne stvari protiv Čarlsa, psovali pa čak i bacali kamenje! On se na to nije obazirao i pevao je i propovedao. Pošto u to vreme u Šefildu nije bilo sudije koji bi sprovodio zakon, ljudi su radili šta im je bilo volja. Među njima su čak bili i policajci od kojih je jedan u jednom trenutku došao do Čarlsa i izvukao mač i hteo da ga ubije, zbog toga što je taj policajac bio uveren da je Čarls vređao kralja i Boga zbog svih tih stvari koje je govorio – zbog te „nove nauke“. Čarls je smireno odgovorio: „Ja se bojim Boga a poštujem kralja,“ na šta se ovaj policajac povukao. Ostali se nisu uopšte smirili, već su nastojali da sruše kuću u kojoj se odvijalo bogosluženje. Sledećeg jutra, kuća je bila potpuno srušena.

Pri odlasku je u susednom selu naišao na slično raspoloženje ljudi. Nije planirao ni da se zaustavlja u tom mestu, već je samo prolazio, ali su zato na njega i njegove saputnike meštani bacali jaja, zemlju, kamenje i šta drugo su našli, te je jedva živu glavu izvukao.

Posećivao je i mnoga druga mesta, kako u Engleskoj, tako i u Velsu, Škotskoj i Irskoj. Reakcije meštana su bile razne. Neki su ga dočekali sa radošću i oduševljenjem, dok su ga drugi dočekali sa kamenjem i uvredama. Bilo je par slučajeva kad su ga ljudi dobro dočekali, ali čim je počeo da propoveda pokazali su svoje prave namere i počeli sa uvredama. Na jednom mestu (Heksam) je propovedao na glavnom trgu i ljudi su ga bez glasa i prekidanja slušali i nakon što je završio, svi su ocenili da je to što je govorio istina; ali, gradonačelnik tog grada koji je bio plemićkog porekla (i usko povezan sa Anglikanskom crkvom) mu je zabranio da ponovo dođe u taj grad.

Slična sudbina ga je dočekala i u gradu Divajzis gde su ljudi usred noći napali kuću u kojoj je spavao. Jedan čovek ga je našao i rekao mu: „Gospodine, ako obećate da se nikada neće vratiti u ovaj grad da propovedate, daću sve od sebe da vas bezbedno izvedem iz grada.“ Čarls je na to odgovorio: „Na takvo nešto nikad neću pristati. Kao Englez ne želim ni po koju cenu da se odreknem prava da posetim bilo koji deo domena mog kralja.“

Od ovih bolnih primera izopačenosti neobnovljenih srca, možemo videti opasnost sa kojom su živeli rani Metodisti, pogotovo braća Vesli. Iznenađujuće je da mnogi koji su sebe nazivali hrišćanima, čak i sami sveštenici, ne samo da su pomagali, već su često i podsticali i sami učestvovali u tim sramnim prizorima progonstva braće Vesli. Cele tomove možemo napisati o ovim miroljubivim ljudima čiji jedini zločin je bio propovedanje Jevanđelja Gospoda Isusa Hrista na neobičan način, za to vreme.

Ništa ga nije odvratilo od toga da i dalje propoveda. Nedugo zatim je posetio i Irsku. Irska je u to vreme bila teritorija engleske krune, što su oni shvatali kao okupaciju. Tako da su teško prihvatali bilo šta što je dolazilo iz Britanije. Druga stvar je bila u tome što je u Britaniji još od vremena reformacije u 16. veku, protestantska crkva postala državna crkva (u Engleskoj je to bila „crkva Engleske“ ili Anglikanska crkva, u Velsu je to bila „Crkva u Velsu“ – obe pripadaju porodici Anglikanskih crkava i u Škotskoj „crkva Škotske“ koja je bila kalvinističko-prezviterijanskog opredelenja), a pošto je Irska u to vreme takođe bila deo Ujedinjenog Kraljevstva, „Crkva Irske“ (Anglikanska crkva u Irskoj) je bila nametnuta kao državna crkva, ali su u stvari Irci „u duši“ ostali katolici. Svim raspoloživim sredstvima su se borili protiv engleske okupacije. To je u službi braće Vesli bio poseban izazov, ali su i u Irskoj, kao i u Engleskoj nailazili na različite reakcije ljudi. Ali, i tu su nailazili na ljude koji su bili spremni da slušaju Reč Božju i u mnogim mestima su osnovane metodističke zajednice.

Godine 1749, Čarls Vesli se oženio sa dosta mlađom devojkom – Sara Gvin (eng. Sarah Gwynn) – koja je poticala iz imućnije porodice. Živeli su u Bristolu. U početku su oboje zajedno putovali i posećivali razne zajednice u Engleskoj, ali su nakon svog prvog deteta putovanja sveli na minimum. Čarls i Sara su imali ukupno sedmoro dece, od kojih su samo troje preživeli detinjstvo – Čarls, mlađi (rođen 1757), Samuel (rođen 1766) i Sara (rođena 1759). U svom braku, Čarls je bio srećniji od svog brata Džona. Kasnije je Čarls sve manje putovao i sve više boravio u krugu svoje porodice što su mnogi negativno ocenili, pošto više „nije bio aktivan“. Međutim, on je i dalje bio aktivan u službi, samo što je to bilo u okolini Bristola, gde je živeo.

Godine 1750 je London zadesio jak zemljotres. Čarls Vesli je jednog jutra u pet sati propovedao u glavnoj zajednici u Londonu, kad je sve počelo da se trese. Svi su mislili da će se krov srušiti, ali ih je Gospod u tome sačuvao i Čarls je uzviknuo: „Zato se nećemo bojati, da bi se zemlja pomestila, i gore se prevalile u morima. Gospod nad vojskama s nama je, branič je naš Bog Jakovljev.“ (Psalam 46). Tog dana su hiljade ljudi pobegli iz grada na obližnja polja, od straha zbog ponovnog potresa. Džordž Vitfild (saradnik braće Vesli) je to iskoristio i u ponoć je propovedao ljudima koji su bili tamo okupljeni, dok se Čarls trudio da uteši ljude koji su ostali u gradu. Za mnoge je ovaj neželjeni događaj, zahvaljujući braći Vesli, Vitfildu i mnogim drugim, bio trenutak predanja Bogu i pripreme za smrt i sudnji dan, upravo zbog pretrpljenog straha.

Nedugo zatim je Džon poverio Čarlsa da poseti sve zajednice u zemlji i da podrobno ispita sve propovednike koji su u njima služili, ali i da se upozna sa pojedinačnim zajednicama. Za vreme inspekcije, naišao je na puno stvari koje je odobravao, ali i stvari koje su ga zabrinjavale. Među njima je bila i činjenica da su mnogi propovednici i članovi zajednica radili na tome da se odvoje od Anglikanske crkve. Nakon toga je tražio od Džona da se uvede pravilo po kome će svaki propovednik koji služi u nekoj od metodističkih zajednica morati da potpiše izjavu u kojoj se zavetuju da neće pokušati da odvoje svoju zajednicu od Anglikanske crkve i da primanje svakog propovednika mora biti uz saglasnost obojice braće Vesli.

Čarlsov plan se nije sproveo u delo zbog toga što je Džon bio u tom pogledu malo blaži, a i ljudi u zajednicama su već bili navikli da u svemu vide Džona kao svoj najveći autoritet. Takva privrženost Džonu je Čarlsa dovelo do razmišljanja da je pogrešno i sam shvatio svoju poziciju u pokretu, što ga je još više navelo da se povuče iz javnog života, ostavljajući tako svom bratu celu odgovornost za rastući pokret. Nakon toga je Čarls putovao sve manje i manje, uglavnom samo tada kada je bilo potrebno da zameni svog brata.

Godine 1784 je Džon odlučio da dozvoli osnivanje samostalne crkve u Americi, zbog raznih teškoća koje su imali sa tamošnjom Anglikanskom crkvom. Osnovana je Metodistička episkopalna crkva, na čelu sa Tomasom Koukom, koga je Džon postavio za superintendenta. Čarls, iz ljubavi prema „Crkvi“ ovo nije mogao da proguta, te je razmenio sa svojim bratom nekoliko pisama u kojima je prekorio svog brata. Međutim, Čarls je odlučio da ipak veruje svom bratu da je to zaista bila ispravna odluka.

Dana 29. Marta 1788. god. je Čarls Vesli otišao sa ovog sveta, u osamdesetoj godini svog života i pedeset i trećoj godini službe. Određeno vreme pre smrti je već bio bolestan, ali je i u tim trenucima imao nepokolebljivu veru u Boga.

Čarls Vesli je bio učenjak visokog dostignuća, ali ono po čemu će njegovo ime zauvek ostati upamćeno je njegov pesnički talenat. U tome je zaista Čarls Vesli bio neprevaziđen. Predpostavlja se da je napisao čak oko 9.000 pesama, od kojih se u svetu mnoge pevaju i do danas, upravo zbog dubine koje sadrže; u našoj, za sada jedinoj srpskoj pesmarici – Slavopoju, postoji samo jedna njegova pesma – O Isuse, spase duše (br. 115), ali se radi na tome da se u skorije vreme naše zajednice bolje upoznaju sa još nekim njegovim pesmama.

Sahranjen je u crkvi „St. Marybone Parish Church“ u samom centru Londona. Blizu njegovog groba je postavljena spomen ploča sa sledećim Čarlsovim citatom: Bog sahranjuje svoje radnike, ali nastavlja sa radom.

Pripremio Daniel Sjanta

Tretia adventná nedeľa

Tretia Adventná nedeľa je zároveň tretia nedeľa cirkevného roka. Pri našich bohoslužbách sme sa v myšlienkách znovu presunuli do minulosti, do čias Izaiáša, kedy bol predpovedaný príchod Mesiáša (hebrejské slovo, ktoré do gréčtiny prekladáme ako Christos a do slovenčiny: Pomazaný). Sám Pán Ježiš mnoho storočí neskôr prečítal raz v synagóge tieto slová a hovoril, že tie slová sa už splnili v Ňom. Mnohí vtedy tomu neverili a ani dnes tomu mnohí neveria. Ako je to s tebou? Veríš tomu, že Pán Ježiš Kristus prišiel vyslobodiť zajatých a uzdraviť tých, ktorí sú skrúšeného srdca? Že prišiel aj pre Teba?!

Taktiež, poobede sme mali tretie pokračovanie našej novej Vianočnej série kázní s názvom "Cesta z Nazareta do Betlehema" a tretia kázeň nesie názov "Mária navštivuje Alžbetu".

Kázne si môžete vypočuť tu. Prajeme požehnané počúvanie!

doobeda: Izaiáš 61,1-6 - Mesiášske dobrodenia
vypočuť kázeň

poobede: Lukáš 1,39-56 - Mária navštivuje Alžbetu
vypočuť kázeň

MOZAIK (11.12.2011)

I ove nedelje smo ponovo imali klub. Božić se jako približio, tako da smo pred sobom imali samo puno vežbanja pesama i recitala koji želimo da prikažemo ostalima za Božić. Uvodimo još jednu pesmu koju smo ove godine naučili. A još uvek važi ponuda i poziv da nam se 25. Decembra pridružite kako biste zajedno sa nama proslavili rođenje Isusa Hrista.

Aj túto nedeľu sme znovu mali náš klub. Vianoce sa veľmi už priblížili, takže sme pred sebou mali veľa cvičenia piesní a recitálu, ktoré chceme ukázať ostatným cez Vianoce. Uvedieme aspoň ešte jednu pieseň, ktorú sme sa tohto roku naučili: Počujete spievať zvony? Ešte stále platí pozvanie, aby ste sa nám 25. Decembra pridali, aby ste spolu s nami oslávili narodenie Ježiša Krista.

Počujete spievať zvony vianočné?

Počujete, ako znejú radostne?

Rozprávajú sväté zvesti dojemné,

Že Pán Ježiš narodil sa v Betleme.

Haleluja! Radostne zvon zneje,

Haleluja! Až sa srdce chveje.

Pieseň mieru hlaholí do dedín i do polí.

Počujete spievať zvony vianočné?

Zvesti letia, pieseň stúpa k výšinám,

Veríme, že Ježiš prišiel taktiež k nám.

Spomíname na pastierov pri piesni,

Múdrych ľudí, čo mu dary priniesli.

Uchvátení krásnou piesňou anjelskou,

Čo sa chvela nad krajinou betlemskou,

Aj my Bohu zaspievame z plných síl,

Veď aj pre nás Kristus Pán sa narodil!

We had our club this Sunday, too. Christmas has approached very much, so most of the time we spent practicing our songs and recital, which we want to show everyone at Christmas. We want to show you another song we learned this year. The invitation to join us at December 25th still stands, so all of us can celebrate the birth of Jesus Christ.

Druhá adventná nedeľa

Druhá Adventná nedeľa je zároveň druhá nedeľa cirkevného roka. Pri našich bohoslužbách sme sa v myšlienkách presunuli do minulosti, kedy ešte za čias Izaiáša bol predpovedaný príchod Pána Ježiša Krista, teda vyslobodenie z hriechu, ktoré u Izaiáša vidíme v obraze predpovedania vyslobodenia z Babylonského zajatia. To čo vo fyzickom zmysle bolo vyslobodenie z Babylonského zajatia pre Izrael, to je pre nás duchovné vyslobodenie (záchrana), ktoré Ježiš priniesol. Poobede sme pokračovali a posunuli sa do trochu bližšej minulosti - do času kedy už Ježišovo narodenie bolo zvestované  a dnes sme sa pozerali na Jozefa a jeho pohľad na celú túto udalosť. Bolo to druhé pokračovanie našej novej Vianočnej série kázní s názvom "Cesta z Nazareta do Betlehema" a druhá kázeň nesie názov "Jozef z Betlehema".

Kázne si môžete vypočuť tu. Prajeme požehnané počúvanie!

doobeda: Izaiáš 40,1-11 - Zajatých čaká návrat

vypočuť kázeň

poobede: Matúš 1,18-24 - Jozef z Nazareta

vypočuť kázeň