Špilmobil 2014

Velikani Metodizma (10): episkop Enoh Džordž

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u broju 6/2013)

(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)

(this article is a loose translation of the following material)

Naš deseti velikan metodizma je episkop Enoh Džordž (eng. Enoch George). Enoh Džordž se rodio u okolini mesta Lankaster u državi Virdžiniji, 1767. godine. Njegova majka je umrla dok je još bio vrlo mlad, kada mu je nega i pažnja majke možda bila najpotrebnija, ali je u tim trenucima mladi Enoch shvatio istinu koju psalmista izjavljuje kada kaže: „I da me otac i mati ostavi, Gospod će me primiti“. Budući da je izgubio majku, na njegovu stariju sestru je pala odgovornost da preuzme odgovornosti njihove majke. Nakon smrti njegove majke, iz Virdžinije se njegova porodica preselila u Severnu Karolinu. Kada je imao osamnaest godina, prilikom posete bogosluženja metodističkog udruženja, doživeo je obraćenje i shvatio je da je grešan i da mu je neophodno potrebna blagodat Gospoda Isusa Hrista, bez koje je izgubljen.

Nakon Enohovog obraćenja, vrlo brzo je bio pozvan da „govori svim grešnicima u naokolo kakvog divnog Spasitelja je pronašao“ ali i da se moli za one koji su još uvek izgubljeni, kako bi se izmirili sa Gospodom. Međutim, trudio se da suzbije glas Duha koji ga je zvao da ide i da propoveda i nije odmah pristupio radu u Božjem carstvu, ali se na kraju predao da ga Bog vodi, iako je bio pod jakim utiskom da uopšte nije spreman za takvu službu, ali je od Gospoda znao da očekuje snagu i milost da ga vodi u njegovom pozivu, na način koji je Bogu prihvatljiv i koji će njegovoj braći i sestrama biti koristan.

Nakon što je prihvatio poziv od Boga da služi kao propovednik i nakon što je dobio ovlašćenje od Metodističke crkve da služi u svojstvu propovednika, u početku je bio uključen u okrugu u kome je nadzorni propovednik bio Filip Koks (eng. Philip Cox). Nakon toga ga je episkop Ezberi poverio da služi u nekoliko okruga, kao pomoćnik ordiniranim sveštenicima i tokom ovog perioda je i sam bio primljen, najpre na probu a kasnije i u pun odnos Godišnje konferencije, kad je 1794. godine bio rukopoložen na starešinu u Metodističkoj crkvi. U periodu od 1791. do 1798. godine je svake godine bio postavljen u nekom drugom okrugu, te je za tih osam godina proputovao mnogo kilometara, što je u velikoj meri i narušilo njegovo zdravlje.

Godine 1798, kako bi pokušao da popravi svoje zdravlje, otputovao je na sever, misleći da će mu severnija klima pomoći. Nakon što je dve godine proveo u državi Njujork, njegovo zdravlje se znatno poboljšalo, nakon čega se vratio u južniji deo zemlje. Godine 1800. je bio postavljen za superintendenta distrikta Potomak u Baltimorskoj godišnjoj konferenciji, ali se do kraja godine njegovo zdravlje ponovo narušilo, te je konferenciju zamolio da ga oslobode dužnosti putujućeg propovednika, jer je mislio da će tako moći bolje da služi u crkvi. Dve godine kasnije, nakon što se njegovo zdravlje ponovo poboljšalo, ponovo je postao putujući propovednik i bio je postavljen u okrug Frederik. U toku sledeće decenije, Enoh je služio u čak osam različitih okruga i distrikta, što u svojstvu nadzornog propovednika, odgovornog za okrug, što u svojstvu superintendenta, odgovornog za ceo distrikt.

Zaista je za žaljenje što u periodu do 1816. godine ne znamo mnogo toga o ovom čoveku i o njegovoj službi. Čak i nakon toga, nije se situacija mnogo popravila u tome, ali je mnogo više podataka, događaja i biografija bilo zapisivano u crkvenu arhivu, najviše zahvaljujući tome da je Enoh Džordž postao episkop. Iako je dakle malo zapisano o ovom velikom slugi Gospodnjem, smatram da je vrlo dobro da bar tako sagledamo njegov život i službu, kako bismo mogli videti velika dela koja je Bog kroz njega činio u Americi.

Enoh Džordž je 1816. godine bio izabran za delegata Baltimorske godišnje konferencije na Generalnu konferenciju, koja je te godine bila održana upravo u Baltimoru. Prva stvar koju je svako prisutan na Generalnoj konferenciji uočio je bilo odsustvo dragog episkopa Ezberija, koji je kratko vreme pre konferencije bio otišao kod Gospoda. Cela konferencija je odisala tugom i setom upravo zbog toga što su svi bili ubeđeni da niko drugi neće moći da popuni mesto koje je Ezberi ostavio prazno. Episkop Mekendri (eng. McKendree) je ostao kao jedini episkop i na samom početku konferencije je postalo neophodno da izaberu dvojicu dodatnih episkopa koji bi vodili rad crkve, pošto ni zdravlje episkopa Mekendrija nije bilo u najboljem stanju. Komisija sastavljena povodom tog pitanja je predložila dvojicu kandidata i konferencija je obojicu izglasala. Bili su to Enoh Džordž i Robert Roberts koje je episkop Mekendri rukopoložio za ovu službu.

Nakon konferencije, episkop Džordž je vršio poverenu mu službu savesno i sa revnošću, koja je bila karakteristična za metodiste. Celokupan rad su trojica episkopa podelili među sobom tako da je svako od njih u periodu između dveju Generalnih konferencija trebalo da poseti sve Godišnje konferencije u Americi bar jednom, ne bi li se izbegao scenario u kome neko svojata neku konferenciju, već su sva trojica sebe smatrala da su episkopi celokupne crkve, a ne samo jednog njenog dela. Kuda god je episkop Džordž išao, svuda je širio duha pobožnosti među ljudima i podsticao revnost i vernost među propovednicima i članovima.

Na Generalnoj konferenciji 1820. godine, sva tri episkopa su bili prisutni, ali su zbog zdravlja episkopa Mekendrija, Džordž i Roberts uglavnom predsedavali radnim delom konferencije. U svom uvodnom pozdravu, svim prisutnim su pokušali da skrenu pažnju na važne stvari koje su se dešavale u tom vremenu i periodu a pogotovo su hteli da skrenu pažnju na stanje naše crkve u Kanadi, koja je u ratu od 1812-1815. pretrpela velike materijalne štete. Budući da su odnosi između SAD-a i Kanade tokom ovog rata bili skoro potpuno prekinuti, samo delimično su propovednici mogli vernicima u Kanadi da služe. Tada je Britanska konferencija ustupila nekoliko propovednika koji su bili voljni da služe u ovim zajednicama. Međutim, većina metodista u Kanadi su bili privrženi Metodističkoj episkopalnoj crkvi u SAD-u i uopšte nisu bili srećni sa potavljanjem britanskih misionara u njihove zajednice, dok su drugi insistirali da upravo britanski metodistički misionari zamene američke metodističke propovednike. Ovo stanje je izazvalo uzajamno nepoverenje i ljubomoru među članovima u Kanadi i cela ova situacija je iznesena pred delegate Generalne konferencije, ne bi li se našlo zajedničko rešenje koje bi dovelo do izmirenja dveju strana. Nakon dugog razmatranja, konferencija je donela jednoglasnu odluku da je to dužnost episkopâ Metodističke episkopalne crkve da sprovedu svoje dužnosti i nadzor nad svim udruženjima u Kanadi. Nakon konferencije, episkop Džordž je poslao dopis u Kanadu i Veliku Britaniju, u kome je objasnio celokupnu situaciju i odluke donesene na konferenciji. Kako bi se osigurali da dođe do razrešenja te situacije, sveštenik Džon Emori (eng. John Emory) – kasnije episkop Emori je bio poslat kao delegat Britanskoj konferenciji pokuša da ispravi sve postojeće poteškoće između ova dva ogranka metodističkog pokreta, u čemu je zaista i imao uspeha, na opšte zadovoljstvo obeju strana.

U periodu nakon Generalne konferencije 1820. godine, episkop Džordž je nastavio u obavljanju svojih dužnosti i tokom te četiri godine, do sledeće Generalne konferencije, Metodistička crkva se u toj meri proširila da je 1824. godine bilo nužno izabrati dodatna dva episkopa, kao ispomoć postojećoj trojici. Za službu episkopa su bili posvećeni Džošua Soul (eng. Joshua Soule) i Ilajdža Heding (eng. Elijah Hedding).

Nakon završetka sednice, episkop Džordž, u društvu episkopa Hedinga je posetio braću i sestre u Kanadi, predvodeći Kanadsku godišnju konferenciju koja se održala u Halovelu u Ontariju. Par godina pre toga, neki od kanadskih propovednika, na čelu sa članom Kanadske godišnje konferencije po imenu Rajan, izrazili su želju da osnuju samostalnu crkvenu organizaciju u Kanadi, koja bi imala pravo da sama postavlja episkope koji će i poticati iz Kanade. Peticiju koju je potpisala većina kanadskih propovednika su podneli Generalnoj konferenciji 1824. godine, ali je zbog određenih pravnih regulativa bilo odlučeno da se u Kanadi uspostavi samostalna konferencija koja bi bila pod nadzorom episkopa Metodističke episkopalne crkve. Ova odluka Generalne konferencije nikako nije odgovarala ambicijama Rajana i njegovih saradnika koji su na svoju ruku pre ove odluke već bili organizovali svoju Konferenciju, u kojoj su većinu tvorili lokalni propovednici. Za takvih okolnosti su episkopi Džordž i Heding okupili Kanadsku konferenciju na njeno prvo zasedanje, na kojoj je mir među braćom ponovo bio uspostavljen i stvari su se mogli vratiti u normalnije stanje. Na sledećoj Generalnoj konferenciji 1828. godine, kanadskoj braći je bilo ponuđeno da mogu, ukoliko žele, da se preorganizuju u nezavisno telo, što su oni i iskoristili.

Episkop Džordž je u jednom dopisu braći u Engleskoj među ostalim napisao: „Od našeg poslednjeg zasedanja, iskusili smo sa radošću i zahvalnošću neobično delovanje Duha svetoga. Imali smo brojna probuđenja u skoro svim delovima naše zemlje. U protekle četiri godine, čak 69.000 članova je pristupilo Metodističkoj episkopalnoj crkvi. Širenje naših granica delovanja širom našeg ogromnog kontinenta iziskuje veliko požrtvovanje, ali ujedno i svaka služba donosi mnogostruki blagoslov. Trudimo se da se međusobno podržimo i ohrabrujemo a među uspehe u našem radu spadaju svi ljudi koje smo dosegli Jevanđeljem, od kojih nam je najviše drago što smo i među raznim indijanskim plemenima mogli da uspostavimo metodistička udruženja, jer nam je to pokazatelj Božje potvrde.“

Na Generalnoj konferenciji 1828. Godine, za koju je ovaj dokument bio pripremljen, episkop Enoh Džordž je bio prisutan, kako se kasnije pokazalo, poslednji put, budući da je te iste godine, 23. avgusta preminuo u Stontonu u Virdžiniji u šezdeset i prvoj godini života i trideset i osmoj godini službe. Njegove poslednje reči su bile: „Slava Bogu!“

Episkopa Enoha Džordža su zavoleli svi koji su ga upoznali i kao što možemo pretpostaviti, svi su oplakivali njegovu smrt. To što je episkopa Džordža razlikovalo od ostalih je bilo njegovo srce koje je gorelo za Gospoda, što je nesumnjivo proizilazilo iz njegove duboke pobožnosti. Zaista je izgledalo da živi i hoda sa Bogom. Bio je ljubazan prema svakome – od dugogodišnjih prijatelja pa sve do mnoštva nepoznatih ljudi koje je na svojim putovanjima i u svojoj službi svakodnevno sretao. Svakog dana se trudio da ustane vrlo rano i jutro provede u molitvi šetajući napolju. Njegove propovedi su bile prožete Duhom i pune reči istine koje su ohrabrivale svakoga ko ih je slušao.

Njegova smrt je bila nagla i neočekivana, međutim njega smrt nije dočekala nespremnog. Susreo je svog „poslednjeg neprijatelja“ sa nadom u večni život. Kako je često tokom njegovih propovedi sa propovedaonice bilo moguće čuti reči: „Slava Bogu!“, tako je i u poslednjim trenucima svog života uzviknuo te reči i njegova je sumnja nestala.

Velikani Metodizma (9): episkop Ričard Votkout

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u broju 5/2013)

(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)

(this article is a loose translation of the following material)

Naš deveti velikan Metodizma je episkop Ričard Votkout (eng. Richard Whatcoat). Relativno malo znamo o ovom čoveku, pošto detaljan zapis njegovog života i dela nikad nije urađen. To je zaista za žaljenje, budući da je njegova služba puno doprinela organizaciji Metodističke episkopalne crkve u SAD-u. Međutim, to je slučaj i sa mnogim drugim ličnostima iz istorije.

Ričard Votkout se rodio u Engleskoj, 1736. godine i odrastao je u porodici u kojoj je mogao da nauči da se boji Boga. Sa dvadeset i dve godine se obratio i u njegovom životu su zaista bili vidljivi plodovi Duha. Ubrzo nakon obraćenja se priključio metodistima i jedno vreme je usko sarađivao sa Džonom Veslijem, kao lokalni propovednik i njegov pomoćnik. Od 1769. godine, čak petnaest godina je bio putujući propovednik u okviru metodističkog pokreta i svojom vernom službom je zaista pokazao svoju iskrenu veru u Gospoda Isusa Hrista.

Godine 1784, metodisti iz SAD-a su Vesliju uputili molbu da pošalje nekoga (propovednika) ko bi im mogao pomoći. Tamo je, dakle, situacija bila dosta alarmantna, zbog novonastale političke situacije (godinu dana pre toga se završila osmogodišnja revolucija, koja je otpočela zbog proglašenja nezavisnosti SAD-a od Engleske imperije), što je u svakom slučaju uticalo i na rad crkve. Naime, do tada su metodisti bili smatrani za članove Anglikanske crkve, ali je postalo neophodno da steknu svoju organizacionu strukture, naročito zbog toga što je veza između Anglikanske crkve u Engleskoj i Americi bila presečena i u Americi Anglikanska crkva još uvek nije bila obezbedila svoju samostalnost. Takođe, u Episkopalnoj crkvi (ime koje je Anglikanska crkva u Americi usvojila) je ostalo vrlo malo rukopoloženih sveštenika, a i većina onih koji su ostali, nisu bili kompetentni (bilo zbog toga što nisu bili nanovo rođeni, ili je njihovo ponašanje bilo nemoralno) da obavljaju svoju službu, a pogotovo ne da služe sakramente metodistima. Budući da među metodističkim propovednicima nije bilo niti jednog ordinisanog sveštenika koji bi mogao da služi sakramente, Vesli je nakon puno molitve i razgovora, poslao nekoliko propovednika, među kojima su bili Tomas Kouk i Ričard Votkout. Iako je već bio u godinama, Ričard je bio pun vatre i oduševljenja i vrlo spremno je prihvatio ovaj poziv, iako je to značilo da mora da ostavi svoju domovinu i sve svoje prijatelje i rodbinu. Takođe, Tomasa Kouka je odlučio da postavi za episkopa i opunomoćio ga je da ode u Ameriku i osnuje nezavisnu Metodističku episkopalnu crkvu, što se i desilo na tzv. „Božićnoj konferenciji“, održanoj 25. decembra 1784. godine u Baltimoru.

Pre nego što je otputovao septembra 1784. godine, Vesli, Kouk i Krejton, koji su bili sveštenici Anglikanske crkve, ordinisali su Votkouta na starešinu. Nakon što su došli u Njujork novembra iste godine, Votkout i Kouk su nastavili prema Filadelfiji i nakon toga u Delaver, gde je Votkout upoznao Ezberija. U svom dnevniku za taj dan Ezberi piše da mu je bilo vrlo drago da upozna Kouka i Votkouta. Budući da nisu imali vremena pre zajedničkog bogosluženja da popričaju, Ezberi kaže, da je doživeo šok kad je video da je nakon propovedi, Votkout uzeo čašu sa vinom prilikom posluživanja Večere Gospodnje i počeo da ga podaje ljudima, jer je o Votkoutu čuo da je „običan“ propovednik (odnosno, da nije rukopoložen); međutim, kasnije mu je bilo rečeno da je Votkouta sam Džon Vesli ordinisao pre dolaska u „Novi svet“ (često ime za Ameriku u tom vremenu). Drugi šok je doživeo kada je saznao za Veslijevo ovlašćenje Kouka da organizuje nezavisnu Metodističku crkvu, jer je na prvi mah pomislio da Vesli nije bio zadovoljan njegovom službom, te je stoga poslao njegovog zamenika. Međutim, i ta situacija je bila vrlo brzo razjašnjena i Ezberi je u dolasku ove dvojice braće video Božji odgovor na njihove molitve. Sama ideja o osnivanju nezavisne crkve je predstavljeno prisutnim propovednicima i bilo je dogovoreno da se sazove Generalna konferencija, koja bi se održala za Božić iste godine; brat Geretson je stoga otputovao u Virdžiniju, kao i u druge države, kako bi svima javio o predstojećoj konferenciji. Od osamdeset i tri propovednika koji su služili u Americi, šezdeset je bilo prisutno, što je uprkos kratkom vremenu za koje je sazvana konferencija bio dobar odziv i pokazalo je jednoumlje među tamošnjim propovednicima u Veslijevom predlogu.

Na toj, takozvanoj „Božićnoj konferenciji“ je bio prisutan i Votkout, koga su njegove američke kolege srdačno prihvatile i nakon ove konferencije je služio u svojstvu nadzornog propovednika još mnogo godina. Biti nadzorni propovednik je u tom vremenu značilo biti nadzoran za zajednice sa velikim razdaljinama među sobom. On je svakoj svojoj dužnosti koja mu je od strane Godišnje konferencije, ili episkopâ bila dodeljena, obavio sa ozbiljnošću i odgovornošću. Odgovornosti je bilo puno, ali čak ni relativno niska plata ga nije obeshrabrila u tome, da sve svoje dužnosti obavlja svesno. Istoričari koji su zapisivali biografiju njegovog života su se često pitali kako je bilo moguće da su se metodistički propovednici uprkos niskim primanjima uopšte odlučili za službu. Razni autori su izrazili svoje divljenje, ali su ujedno i ponudili objašnjenje za taj fenomen. Naime, u to vreme su propovednici, kao i svi ljudi bili potpuno zadovoljni time što su bili obučeni na vrlo jednostavan i skroman način, dok se ljudi danas oblače u mnogo kvalitetnije i bolje materijale a to isto očekuju i od samih propovednika. Da se danas propovednik obuče kao što su se oblačili tada, bio bi smatran za eksentrika i njegovoj službi bi to bez sumnje veoma naškodilo.

Osim toga, potrebni troškovi i izdaci u ranim danima metodizma se ne mogu ni uporediti sa današnjima; recimo samo pitanje knjiga, na primer; tada, ukoliko je metodistički propovednika posedovao Bibliju, pesmaricu, Crkvenu disciplinu, primerak Veslijevih propovedi i nekoliko drugih knjiga, bio je u potpunosti spreman za duhovni boj; ali sada, ukoliko bi se propovednik Metodističke crkve ograničio samo na ove knjige, mogli bismo ga smatrati neznalicom. Od propovednika se očekuje da ide u korak sa vremenom u kome živi i ne treba samo da  zaroni u istraživanje i poznavanje Svetog pisma, već mora biti upoznat i sa ostalim dešavanjima i istraživanjima u drugim disciplinama – napr. književnost ili nauka. No, kako bi to mogao da uradi, potrebne su mu knjige, časopisi itd, što nije moguće postići bez novca. Druga stvar koju moramo uzeti u obzir jeste da je većina tadašnjih propovednika, uključujući episkope, bila neoženjena. Budući da je njihova služba iziskivala od njih puno odricanja, i puno putovanja, poput episkopa Ezberija koji je smatrao da nije moralno ispravno da stupi u brak, znajući da će moći biti sa svojom suprugom svega nekoliko nedelja godišnje. Osim toga, smatrali su da su se mogli više posvetiti svom radu i službi, ukoliko ne bi morali da se brinu o porodici: stoga, njihovi troškovi su bili drastično manji. Služba je bila zaista vrlo teška, i bez ljudske slave ili aplauza, ali su i uprkos tome, u svom srcu sa najčistijim i najplemenitijim motivima služili i predstavljali ljudima milost i ljubav Božju, zato što je njihov cilj bio da spasu ljude od Božjeg gneva, kako bi i uprkos teškom i žalosnom životu, mogli bar imati srećan kraj, u prisutnosti i službi Gospoda Isusa, svedočeći o jevanđelju milosti Božje.“

Na Generalnoj konferenciji 1800. godine, postalo je neophodno da se Kouk delimično oslobodi odgovornosti prema Crkvi u Americi, na urgentnu molbu Britanske konferencije, koja je želela da ga upotrebi kao superintendenta u različitim misijama i kao predsednika Irske konferencije. S obzirom na Koukovo oslobođenje i nestabilno zdravlje episkopa Ezberija, postalo je jasno da postoji potreba da se izabere još jedan episkop. Pre samih izbora, puno se diskutovalo o dužnostima i ovlašćenjima novog episkopa, smatrajući da bi on trebalo da bude više kao pomoćnik episkopu Ezberiju. Međutim, bilo je odlučeno većinom, da novi episkop koji bude izabran treba da ima jednako ovlašćenje i autoritet poput episkopa koji je već bio u službi.

Nakon što je to pitanje bilo rešeno, na svestrano zadovoljstvo, sledeće važno pitanje je bilo pitanje ko treba da bude izabran za tu službu?!. Bila su dva kandidata – Ričard Votkout i Džesi Li (eng. Jesse Lee) i obojica su imali svojstva koja su ih kvalifikovala da postanu episkop. Votkout je bio Englez, stariji, no visoko cenjen propovednik, koga je tri godine ranije sam Vesli poverio da bude izabran u službu episkopa i koji je čak i sam zatražio da bude postavljen u ovu službu.

S druge strane, Li je bio Amerikanac po rođenju, dvadeset godina mlađi i favorit među samim propovednicima; njegovi talenti su bili popularnijeg karaktera i svako ko ga je upoznao ga je zbog toga poštovao i cenio.

Prilikom samog većanja, već nakon prvog glasanja se otkrilo da su oba kandidata dobila isti broj glasova. Glasali su stoga i drugi put, kada je Votkout dobio pedeset i devet a Li pedeset i pet glasova, nakon čega je Votkout oficijalno proglašen za novog episkopa. Maja te godine su ga episkopi Kouk i Ezberi polaganjem ruku ordinisali za službu episkopa.

Nakon Generalne konferencije 1800. godine, episkop Votkout je efikasno i uspešno služio kao episkop u crkvi i u potpunosti se dokazao u svojoj novoj i tako važnoj službi. Pomagao je starijem kolegi – episkopu Ezberiju – u njegovim teškim zadacima i sve dok mu je to zdravlje dozvoljavalo, putovao je uzduž i popreko celom zemljom. Na sledećoj Generalnoj konferenciji 1804. godine, bio je prisutan i pomagao episkopima Kouku i Ezberiju u vođenju diskusija i donošenju odluka, ali je njegovo zdravlje bilo veoma narušeno, te je 1806. godine nastala potreba da se sazove vanredna Generalna konferencija u maju 1807. godine, kako bi se služba episkopâ učvrstila, budući da se pretpostavljalo da je Votkout bio pred krajem svog života. Međutim, budući da je za saziv vanredne sednice Generalne konferencije bilo nužno da taj saziv preporuči i svaka Godišnja konferencija, sve GK su to i učinile, osim Virdžinije, u kojoj je Džesi Li bio uticajan propovednik i koji je to odbio.

U međuvremenu, episkop Votkout se nalazio u Delaveru, na imanju bivšeg guvernera Baseta, gde je 5. Jula 1806. godine, preminuo nakon trinaest sedmica teške bolesti i nesnosnih bolova.

Usred svega toga, njegova duša je preživljavala potpuni mir i strpljenje, ispovedajući s vremena na vreme svoju veru i poverenje u Isusa Hrista svog Spasitelja, čak i usred agonije koju je proživljavao, postavši ne samo pobednik, već više nego pobednik u Isusu, koji ga je voleo.“ Tako je umro episkop Votkout u sedamdeset i prvoj godini života i trideset i sedmoj godini službe i šestoj godini u službi episkopa.

Ubrzo nakon smrti, episkop Ezberi je posetio njegov grob u Doveru u Delaveru i propovedao je prema rečima „Ali ti si pošao za mojom naukom, načinom života, nastojanjem, verom, strpljivošću, ljubavlju, strpljenjem.“ (2 Timoteju 3:10). U propovedi, episkop Ezberi je izjavio sledeće reči: „Poznavao sam Ričarda Votkouta od svoje četrnaeste godine i mnogo puta sam ispitivao njegovu veru, postavljajući mu pitanja o Božjoj milosti, ljudskoj grešnosti, izmirenju koje je Isus Hristos na krstu izvojevao, nedovoljnosti ljudske pravednosti radi opravdanja, već potrebe za Isusovom pravednošću, kao i mnoge druge. Poznavao sam njegov život i način na koji ga je živeo na svakom mestu i vremenu, pred svim ljudima; bio je čovek velikog stradanja, ali je i uprkos teškoj bolesti služio verno i požrtvovano.“ Ezberi je izjavio da je takva bila njegova veliko dobročinstvo, njegova strasna ljubav prema Bogu i čoveku, njegovo strpljenje i predanost usred neizbežnih životnih teškoća, kada je uvek bio primer u ponašanju kao najverniji sluga Božji i primeran hrišćanski propovednik.

Sledeća opažanja nalazimo da je zapisao izvesni dr Bengs: „Pošto je živeo samo za Boga i marljivo je posvetio sve svoje vreme i snagu službi Crkvi, tako nije imao niti vremena, niti želje da „sabira blago na zemlji“. To je i učinilo da kad je umro, sve njegovo imanje nije bilo dovoljno da se podmire troškovi njegove sahrane. Mogao je dakle reći iskrenije od većine tobožnjih naslednika Petra, za koga mnogi tvrde da je bio prvi u episkopskoj sukcesiji: „Srebra i zlata nemam, ali ono što imam“ – moju dušu i snagu rado posvećujem službi Bogu i čoveku.“ Ove reči su dovoljne da dobijemo bolji uvid u karakter Ričarda Votkouta. Možemo, doduše, još dodati činjenicu da iako možda nije bio toliko obrazovan u pitanjima nauke, Sveto pismo je veoma dobro poznavao i bio je temeljno upoznat sa veslijanskom teologijom i hrišćanskim učenjem.

Jednom prilikom, dok je putovao sa episkopom Ezberijem, koji se glasno požalio na izvesne ljude koji su stalno nešto zahtevali od njega, episkop Votkout je veoma staloženo i blago odgovorio: „Ah, dragi brate, kako bismo se mi osećali da nas neko tako zapostavi“. Ezberi, iako prekoren, bio je zahvalan svom bratu i kolegi za pravovremeni prekor i za način na koji je to uradio.

Svako ko je slušao njegove propovedi, o njegovim rečima je mogao da kaže slično. Njegove reči, iako jake i često neprijatne, bile su slušaocima prihvatane sa najvećom pažnjom i ozbiljnošću. Sam Votkout je ljudima davao osećaj svečanosti Božje prisutnosti. Blagost njegovih reči je osvojila srca njegovih slušalaca.

Takav je bio episkop Votkout. I upravo zbog njegove skromnosti i krotkosti, tako malo i znamo o njemu. Nije pisao dnevnik, poput mnogih svojih kolega, inače bismo mogli da saznamo mnogo više interesantnih stvari i događaja iz njegovog života. Ali, nadamo se da je i uprkos tome ovaj zapis dovoljan da možemo Bogu biti zahvalni za njegov život, koji je svetlo Jevanđelja doneo mnogim ljudima.

Pripremio Daniel Sjanta

Velikani Metodizma (8): episkop Frensis Ezberi

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 3/2013 i 4/2013)

(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)

(this article is a loose translation of the following material)

Naš osmi velikan Metodizma je Frensis Ezberi (eng. Francis Asbury). Rođen je u selu Herodsvort (eng. Harrodsworth), nedaleko od Birmingema u Engleskoj dana 20 ili 21 avgusta 1745 godine. Njegovi roditelji su pripadali skromnijoj klasi engleskog društva i bili su iskreni i vredni ljudi. Imali su dvoje dece – sina i ćerku. Njihova ćerka je umrla u ranom detinjstvu i Frensis je ostao jedino dete svojih roditelja. Još vrlo rano su ga roditelji poslali u školu i tamo je ostao sve do svojih trinaest godina. Pošto ga je njegov učitelj dosta loše tretirao, odlučio je da napusti školu i da nađe neki zanat kome bi se posvetio, što je i učinio, sve do svoje dvadesete godine.

Ubrzo nakon što je počeo da uči zanat, upoznao je jednog čoveka koji mu je pokazao njegovu grešnu prirodu. Kao posledica ovog saznanja je bila njegova svakodnevna molitva kao i duhovna glad, pored koje je shvatio da propovedi njegovog sveštenika, koje su bile bez života, nisu bile ni izdaleka zadovoljavajuće, te je odlučio da potraži drugu crkvu u kojoj sveštenik propoveda Jevanđelje Isusa Hrista sa više života i elana. Vrlo brzo je stupio u kontakt sa metodistima i već prilikom prve posete bogosluženju u obližnjem mestu je doživeo nešto što nikad ranije nije. Svi ljudi su mu se činili potpuno predani Bogu – bilo u molitvi na kolenima ili tokom pevanja pesama. Čak je i propovednik na njega ostavio veliki utisak, jer se tako predivno molio, a tu molitvu nije čitao iz molitvenika, već se molio svojim rečima. Takođe, njegova propoved je bila toliko čudesna, ali se Frensis verovatno još više čudio tome da taj propovednik tu predivnu propoved nije čitao, već je propovedao svojim rečima! Propoved je tada govorila o sigurnosti spasenja, što je Frensisu bilo strano, ali mu je pomoglo da još više shvati bedno stanje svoje duše i da moli Boga za oproštaj.

Ubrzo nakon toga je u šupi na imanju svoje porodice otvorio vrata za sve koji su želeli da zajedno s njim provode vreme na molitvi. Nakon toga je postao lokalni propovednik u metodističkoj zajednici, što je trajalo nekih pet godina, nakon čega se punovremeno posvetio propovedničkoj službi. Narednih pet godina je bio putujući propovednik u Engleskoj, sve dok nije na konferenciji u Bristolu, godine 1771, bio upućen poziv za dobrovoljce koji bi bili spremni ići za „Novi svet“ (Amerika), ne bi li tamo širili hrišćansku nauku i metodizam. Frensis se bez razmišljanja odazvao ovom pozivu i uz odobrenje konferencije se započela nova epoha u njegovom životu.

Pozdravio se sa svojim roditeljima i sa mnogim ljudima u zajednicima u kojima je tokom godina služio i septembra iste godine je zaplovio prema Americi, zajedno sa još jednim svojim kolegom, gospodinom Ričardom Rajtom (eng. Richard Wright). Mnoge je ovaj postupak začudio, pitajući se šta ga je navelo da napusti svoje i krene u tuđe, ali ga niko u tome nije sprečavao.

Nakon pet nedelja putovanja, doputovali su u Filadelfiju, gde ih je dočekao gospodin Pilmor, koji je takođe bio metodistički misionar iz Engleske. Nakon nekoliko dana provedenih u ovom gradu, otišli su za Njujork, gde je bio postavljen drugi metodistički misionar, gospodin Bordman. U to vreme, samo njih dvojica su služili u novoosnovanoj misiji i postojale su samo dve uspostavljene zajednice – Filadelfija (u kojoj je bilo oko 250 članova) i Njujork (sa oko 300 članova) i jedna misijska stanica u državi Merilend, gde je služio gospodin Robert Strobridž. Ezberi je odlučio da ne ostane u ovim gradovima, već da propoveda jevanđelje najpre u okolnim mestima i selima, ali i da poseti udaljenija mesta. Na mnogim mestima su ga ljudi s radošću primili i slušali njegove reči, dok je u drugim mestima bio napadan i proganjan.

Decembra 1772 godine, Ezberi je otišao u Kent, u državu Merilend. Jednom prilikom, pre nego što je počeo da propoveda, sveštenik Anglikanske crkve (koja je i u Americi u to vreme bila većinska crkva) mu je pristupio i počeo da ga ispituje po čijem nalogu on propoveda?! Frensis mu je objasnio da je on ovlašćen lokalni metodistički propovednik. Sveštenik mu je na to odgovorio kako je on jedini ovlašćen da se brine o dušama svih ljudi u gradu i da Ezberi ne sme da propoveda, jer time izaziva raskol i da zadržava ljude od njihovog posla. Frensis mu je objasnio kako on ne želi ništa loše da uradi, već želi da pomogne ljudima čineći im dobro. Takođe ga je pitao, zar nisu i konjske trke te koje zadržavaju ljude od posla i da je njegov jedini cilj da odvraća grešnike od greha. Sveštenik je ponovio, kako mu on nije potreban, pošto on to i sam može da uradi. Počeo je da upozorava sve ljude da ne slušaju Ezberija, ali su i uprkos tome ljudi slušali i prihvatali njegove reči.

Na ovakve i slične situacije je Ezberi, kao i njegovi saradnici, mnogo puta naišao, ali ga to nije sputalo u radu – da pridobija duše za Hrista.

Oktobra 1772 godine, Ezberi je dobio pismo od Džona Veslija, u kome ga je postavio za Superintendenta metodističkih udruženja u Americi i zahtevao je od njega da strogo nadgleda pridržavanje pravila udruženja u zajednicama. U to vreme još uvek nije bila osnovana Godišnja konferencija, već su svoja zaduženja propovednici dobijali prema potrebama zajednica.

Juna 1773 godine, gospoda Renkin i Šedford su došli u Filadelfiju, iz Engleske. I oni su bili misionari koji su bili poslati iz Engleske kao ispomoć tamošnjim propovednicima. Pošto je Renkin već imao više godina službe od Ezberija, Vesli ga je oficijalno imenovao za Superintendenta koji je imao pravo da sazove Godišnje konferencije i da organizuje i strukturiše rad u Americi. Nepunih mesed dana nakon njegovog dolaska je bila sazvana prva oficijalna Godišnja konferencija u Filadelfiji. Bilo je prisutno deset propovednika a u svim zajednicama je tada bilo 1160 članova. Na toj konferenciji je Ezberi bio postavljen u Baltimor a godinu dana nakon toga je bio postavljen u Filadelfiju i Njujork u kojima se zajedno sa Renkinom smenjivao na svaka tri meseca. Tu je proveo godinu dana, ali je pored ovih mesta, služio i u svim okolnim mestima, te je zbog prekomernog rada ozbiljno narušio svoje zdravlje. Nakon toga je bio postavljen u Norfok u Virdžiniji, gde je postojalo malo udruženje, bez molitvenog doma, te je njegov prvi zadatak u ovom mestu bilo da ovoj zajednici obezbedi mesto za sastanke.

Iz Ezberijevih dnevnika saznajemo da je između njega i Renkina dolazilo do nerazumevanja oko pitanja sprovođenja discipline i crkevnog reda. Renkin je bio veoma strog, čak toliko da je njegovo postavljenje superintenda naišlo na negodovanje, kako propovednika, tako i članova. Frensis je takođe zahtevao od svojih članova da se drže discipline, ali ne do te mere i tako strogo poput Renkina. Renkin je primetio da je većina ljudi bila više naklonjena Ezberiju, zbog čega je Renkin počeo da umišlja da Ezberi namerno pokušava da privuče ljude na svoju stranu i njega uklone iz službe. Prema ovom zaključku – do koga ga je dovela čista ljubomora – Renkin je napisao pismo Vesliju, na osnovu čega je Vesli tražio da se Ezberi smesta vrati u Englesku, kako bi bio pod njegovim budnim okom. Ubrzo nakon toga su se stvari razjasnile i Vesli je u jednom pismu te iste godine napisao: „radujem se zbog iskrenog Frensisa Ezberija i nadam se da više neće doći u takvo iskušenje“.

Ubrzo nakon ove prepiske, otpočeo je Američki revolucionarni rat (rat za nezavisnost), što je vodeće propovednike dovelo do veoma neprijatne situacije. Ovo se posebno ticalo Renkina i Ezberija. Renkin je ubrzo nakon proglašenja nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država (4.7.1776) odlučio da se vrati u Englesku, dok je Ezberi odlučio da ostane veran svom pozivu i da ne napusti Božje delo u Americi, iako je to sa sobom donelo i mnogo poteškoća.

U to vreme, skupština SAD-a je donela odluku da svi ljudi koji žive na teritoriji američkih država moraju da polažu zakletvu vernosti vladi novoosnovane države. Ezberi nije imao problem sa polaganjem zakletve, ali je imao prigovor savesti na samu zakletvu koju je odredila država Merilend, u kojoj je tada živeo. Pošto mu je pretila zatvorska kazna, zbog optužbe da je izdajica, bio je primoran da napusti Merilend i preseli se u susednu državu – Delaver, gde je sklonište našao na imanju izvesnog sudije, gospodina Vajta. U njegovoj kući je bio u delimičnoj tajnosti čak godinu dana, sve dok najburnije vreme nije prošlo. Ali čak i ovde, Ezberi nije sedeo skrštenih ruku. Iako nije mogao otvoreno da propoveda, posećivao je mnoge porodice u okolini. Dok se sakrivao u ovoj kući, budući da je Renkin bio otputovao nazad u Englesku, bez određenog zamenika, Konferencija je godine 1779 morala da se sastane na ovom imanju, na kojoj je Ezberi bio izglasan za novog Superintendenta, što je i Vesli lično potvrdio 1782 godine. Već naredne, 1783 godine, potpisano je primirje između Velike Britanije i američkih kolonija i nakon duge i teške borbe, nezavisnost tih kolonija je bila osigurana. Uprkos tome što su mnogi strepili šta će se desiti sa metodizmom, budući da potiče iz Engleske i da su neki od propovednika morali da napuste zemlju i vrate se kući i da su drugi bili uhapšeni, udruženja su doživele procvat i u roku od osam godina (1775-1783), koliko je revolucija trajala, broj članova je porastao sa 3.000 na 15.000 i tada je već bilo 83 propovednika.

Godina 1784 je bila početak nove ere američkog metodizma. Do tada su metodisti bili smatrani za članove Anglikanske crkve, ali je postalo neophodno da steknu svoju organizacionu strukturu, naročito zbog toga što je veza između Anglikanske crkve u Engleskoj i Americi bila presečena i u Americi Anglikanska crkva još uvek nije bila obezbedila svoju samostalnost. Takođe, u Episkopalnoj crkvi (ime koje je Anglikanska crkva u Americi usvojila) je ostalo vrlo malo rukopoloženih sveštenika, a i većina onih koji su ostali nisu bili kompetentni – bilo zbog toga što nisu bili nanovo rođeni, ili je njihovo ponašanje bilo nemoralno – da obavljaju svoju službu, a pogotovo ne da služe sakramente metodistima. Budući da među metodističkim propovednicima nije bilo niti jednog ordinisanog sveštenika koji bi mogao da služi sakramente, Vesli je nakon puno molitve odlučio da Tomasa Kouka postavi za episkopa. Opunomoćio ga je da ode u Ameriku i uspostavi Metodističku episkopalnu crkvu, što se i desilo na tzv „božićnoj konferenciji“, održanoj 25. decembra 1784 godine u Baltimoru. Kouk je Ezberija tom prilikom ordinisao na đakona, nakon toga na starešinu, da bi ga na kraju rukopoložio za episkopa.

To su bile okolnosti za kojih je Ezberi postao episkop – bio je to događaj koji je definitivno ustanovio i osigurao uspeh metodizma u Americi. Pre nego što nastavim sa opisivanjem daljeg života episkopa Ezberija, morao bih da napomenem, da iako je Vesli ordinisao Tomasa Kouka da bude episkop i naložio istu ordinaciju za Frensisa Ezberija, on nije imao na misli upotrebu titule „episkop“, već jednostavno „superintendent“ (u prevodu „nadzornik“ ili „nastojnik“). Sam Vesli se jako protivio upotrebi titule episkopa, verovatno zbog korupcije koja je vladala u Anglikanskoj crkvi, zbog čega je za njega ovaj izraz predstavljao određeno otelotvorenje pompeznosti (anglikanskih) crkvenodostojnika i snažno je protestvovao protiv upotrebe ove titule među svojim propovednicima. Čak štaviše, i reči „sveštenik“ se protivio, iako je to izraz koji se koristi za „prezvitere“ ili „starešine“ u Metodističkoj crkvi. Uvek je podsticao skromnost kod svih svojih saradnika.

To je upravo dokazivalo i pismo koje je 1788 godine napisao Ezberiju, nakon što su svi propovednici počeli da ga oslovljavaju sa „episkop“. Uvodim odeljak iz tog pisma:

„Dragi moj brate, bojim se da se u jednoj stvari ne slažemo. Ja učim kako da budem mali a vi učite kako da budete veliki; ja puzim, dok se vi šepurite. O, pazite! Ne težite ka tome da budete neko i nešto. Neka sam ja niko i ništa a Hristos u meni sve u svemu. Veoma me zabrinjava ovaj slučaj sa vama.

Kako možete, kako se usuđujete da vas nazivaju episkop? Mene hvata jeza na samu pomisao! Mogu me zvati podlac, tikvan, glupan ili bitanga i ja se neću buniti; ali mene nikad niko neće nazvati episkopom! Radi mene, radi Boga, radi Hrista, molim vas da stavite tačku na to!“

Ovo nam pokazuje koliko se Vesli protivio korišćenju reči episkop, iako se nije protivio samoj službi. Kakvi i da su bili strahovi zbog kojih se Vesli ovako osećao, ne možemo ih olako odbaciti kao neosnovane, već moramo u svakom trenutku ponovo i ponovo preispitivati ispravnost i iskrenost naših srca, misli i motiva u svemu što radimo.

Nakon njegove ordinacije na episkopa, Ezberi je započeo seriju putovanja i službi koje su ovekovečile njegovo ime i koje su opravdale njegovu titulu „apostol američkog metodizma“. Najpre je svoju pažnju usmerio na osnivanje metodističkog teološkog fakulteta. Tomas Kouk mu se takođe pridružio u tom poduhvatu i vrlo brzo su uspeli da sakupe dovoljnu sumu i izgrade veliku zgradu u Abingdonu, u državi Virdžinija, nedaleko od Baltimora. Decembra 1787 godine, škola je bila posvećena u službu Božju, ali je deset godina kasnije škola izgorela. Vrlo brzo nakon toga, izgrađena je i druga škola u Baltimoru, ali je i ona postala žrtva požara. Nakon ovog iskustva, iako je bio pobornik obrazovanja, Ezberi je odustao od gradnje daljih škola.

Godine 1789, Džordž Vašington je bio izabran za prvog predsednika Sjedinjenih Američkih Država i tim povodom je Godišnja konferencija Nju Jork pripremila pozdravnu reč novoizabranom predsedniku. Čast prenošenja pozdrava je pripala episkopu Ezberiju kojeg je predsednik vrlo lepo primio. Deset godina kasnije, prilikom smrti predsednika Vašingtona, Ezberi se o njemu izrazio sledećim rečima: „Ne mogu da zaboravim na tog čoveka, kome niko nije bio ravan. U svakom trenutku je ispovedao Božje proviđenje i nikad se nije stideo za svog Spasitelja. Verujem da se ni u jednom trenutku nije uplašio smrti!“

Godine 1791, episkop Ezberi je posetio Novu Englesku (severo-istok SAD-a) po prvi put, gde je u gradu Nju Hejvenu osnovao misiju. Njegov dolazak je bio objavljen i u mesnim novinama i mada je mnogo učenih ljudi došlo da ga sluša, niko ga nije pozvao u svoju kuću. Posetio je i crkvicu u okviru Jejl univerziteta, tokom molitve i mada ga je više prisutnih čulo kako propoveda, skoro niko mu nije posvetio niti trenutak vremena. Ovakvo hladno ponašanje ga je navelo da još više bude zahvalan i još više ceni vrednost metodizma.

Episkop Ezberi je nakon toga posetio Boston, gde ga je dočekala takva ista hladna atmosfera kao i u Nju Hejvenu. Na to je izjavio da je završio sa Bostonom dok se ne nađe odgovarajuća kuća u kojoj može da se propoveda i dok ne dođu ljudi koji neće biti bezosećajni hrišćani, već ljudi zapaljeni Božjom ljubavlju.

Nesumljivo bi svima bilo interesantno da čitamo sve što je episkop Ezberi pisao u svojim dnevnicima, ali nam to jednostavno na ovom mestu nije moguće. Vrlo važno što treba da znamo o njemu jeste da je Ezberi bio neprestano aktivan – uvek u pokretu. Išao je od mesta do mesta i svima propovedao jevanđelje Hristovo. U svojim dnevnicima je detaljno zapisivao svoja putovanja i tamo stoji da je jednom prilikom na konju proputovao 3700 km u jednom putovanju kroz SAD za svega nekoliko meseci! Opisao je detaljno ovaj doživljaj, kako je prolazio kroz planine i doline, reke i močvare, propovedajući svakodnevno, uvek spavajući na drugom mestu. Čak ni groznica niti bolovi u grudima ga nisu zaustavili, što nam pokazuje požrtvovanost sa kojom je služio u carstvu Božjem.

Kao posledica njegovih teških napora, njegovo zdravlje je bilo ozbiljno ugroženo, da je na Generalnoj konferenciji, godine 1800, podneo ostavku iz episkopske službe. Nakon što je na istoj konferenciji njegovo pismo bilo pročitano, bila je donesena odluka da se Ezberi zamoli da i nadalje služi kao episkop u crkvi, sve dok mu to zdravlje i snaga dozvoljavaju. Ezberi je uvažio odluku konferencije, međutim pošto je episkop Kouk (jedini drugi episkop u SAD-u u to vreme) više vremena provodio u Evropi i samo delić svog vremena je mogao posvetiti službi u SAD-u, na preporuku Veslija, Konferencija je izglasala Ričard Votkouta (eng. Richard Whatcoat) za trećeg episkopa Metodističke episkopalne crkve u SAD-u.

Nakon završetka Generalne konferencije 1800. godine, Ezberi je uprkos zdravstvenim poteškoćama nastavio da putuje, da predsedava konferencijom i da posećuje sve delove rada, propovedajući jevanđelje siromašnima, na dalekim prerijama, na samoj granici SAD-a, kao i bogatima u velikim gradovima. U njegovom dnevniku u vezi sa ovim nalazimo sledeće reči: „Zašto bi živ čovek trebalo da se žali? Ali ipak nije lako živeti tri meseca u preriji, pogotovo kad imate samo jednu sobicu sa kaminom i živite sa još 6 ljudi, stranaca. Međutim, i ovde se mora propovedati, čitati, pisati, moliti, pevati, pričati, jesti, piti i spavati, ili pobeći u šumu. A imam bolove po celom telu – koji su pogotovo aktuelni dok jašem, ali i tada me pesma uvek razveseli.“ Tokom 1802. godine, Ezberi je na konju proputovao preko 6000 km, po kiši i snegu, ali ga je Bog uvek čuvao i jačao.

Godine 1804, na Godišnjoj konferenciji, sva tri episkopa – Kouk, Ezberi i Votkout su bili prisutni i smenjivali su se u predsedavanju konferencijom. Dve godine nakon toga, episkop Votkout je preminuo u rezidenciji guvernera Baseta, u državi Delaver, u svojoj sedamdeset i prvoj godini života. Nakon što je episkop Votkout preminuo, episkop Ezberi je u suštini ostao potpuno sam u svom episkopskom radu, pošto je engleska konferencija i dalje zahtevala od episkopa Kouka da se više posveti radu u Evropi. Zbog toga je 1807. godine, episkop Ezberi bio primoran da nadgleda čak sedam godišnjih konferencija crkve i da putuje čak skoro 10.000 km u roku od deset meseci, kako bi to sve postigao. Tokom ovih putovanja, bio je primoran da uvek traži novo mesto gde bi prenoćio ili gostionicu u kojoj bi se mogao najesti. Vredno je pomena da prilikom putovanja, bez obzira u kojoj kući se nalazio i iz kog razloga, uvek je tražio dozvolu od domaćina da se moli sa porodicom pre nego što je produžio svoje putovanje, što su ljudi sa zahvalnošću prihvatali.

Na generalnoj konferenciji 1808. godine, episkop Ezberi je bio jedini prisutan episkop. Konferencija je međutim izabrala Vilijama Mekendrija (eng. William McKendree) da bude novi episkop, na mestu preminulog episkopa Votkouta. Budući da je episkop Mekendri u poređenju sa episkopom Ezberijem bio mlad i jak, bio je velika pomoć svom starijem kolegi. Tokom prve godine Mekendrijevog episkopata, oba episkopa su uglavnom zajedno putovali, kako bi stariji episkop mogao predstaviti svog mlađeg brata i kolegu na svim konferencijama, kao i pojedincima u svim krajevima zemlje. Ezberi je jednu priliku zajedničkog putovanja opisao na sledeći način: „Moje telo tone pod radom. Mi putujemo u jednoj vrlo skromnoj kočiji, ali nama to i odgovara. Mi samo želimo da putujemo i da hiljade ljudi dovedemo Bogu. Zar ovakav cilj nije vredan čak i ovakvog nelagodnog putovanja?“

Godine 1811, episkop Ezberi je posetio gornju Kanadu, koja je u to vreme, pa sve do 1828. god., bila pod nadležnošću američke generalne konferencije, tačnije – episkopa Metodističke episkopalne crkve. Prolazeći kroz indijansko selo Sejnt Ridžis, prešao je preko reke Sejnt Lorens u Kanadu i po prvi put nakon četrdeset godina je stajao pod zastavom svoje rodne zemlje (Kanada je u to vreme bila carska kolonija Velike Britanije, i kao takva bila je sastavni deo ovog velikog carstva). Mnoga osećanja i sećanja su ga zaplavila i odjednom se počeo sećati svog detinjstva, mladosti, rodnog kraja, roditelja, početka službe u crkvi, revolucije, rata za nezavisnost, kao i svih promena koje su se desila nakon što se preselio u Ameriku, ne samo u društvu, već i u Crkvi u kojoj je služio skoro ceo svoj život. Episkop je produžio putovanje uz reku, prodopovedajući svima koje je usput sreo. Nakon što je posetio Kingston i neka druga važnija mesta u Kanadi, ponovo se vratio u SAD i išao da prisustvuje Godišnjoj konferenciji Dženezi u državi Nju Jork, nakon koje je zajedno sa episkopom Mekendrijem nastavio turu kroz države Nju Jork, Pensilvaniju, Ohajo, Kentaki, Tenesi i neke od drugih južnih država. Tom prilikom je prešao 2500 km u roku od dva meseca.

Godine 1812, generalna konferencija se okupila u gradu Nju Jorku, gde su oba episkopa – Ezberi i Mekendri bili prisutni. Nakon završetka konferencije, SAD je proglasila rat protiv Velike Britanije i iako je ovaj rat bio vrlo škodljiv za crkvu, metodiste to nikako nije sprečavalo da zadobijaju duše za Gospoda. Episkop Ezberi je ovo vrlo teško podnosio i strepio od strahote koja je bila na pomolu; on je, međutim, kao državljanin SAD-a i episkop osećao obavezu da se moli za uspeh vojske svoje nove domovine, te je i druge prekoravao koji se nisu molili za svoju zemlju. Te godine je Ezberi predvodio ukupno devet konferencija, proputovao 10.000 km. Njegov posao je bio vrlo težak – toliko da je to njegov organizam potpuno iscrpilo i oslabilo, da više nije mogao sam ni u kočiju da se popne. Jednom prilikom se izrazio na sledeći način: „Ne mogu se žaliti na svoje zdravlje, kad razmišljam o mukama ranjenih i onih koji umiru od ruku naših neprijatelja! A ako stradamo, ko će nas utešiti? Gospod!“ Uprkos zaista teškoj situaciji u kojoj se zemlja nalazila, Gospod je blagosiljao rad metodističkih propovednika i u mnogim regionima je Metodistička crkva rasla.

Godine 1814., episkop Ezberi se vrlo jako razboleo od jake groznice u Nju Džerziju, tako da su i njegovi prijatelji i doktori već računali da neće preživeti. Međutim, došlo je do određenog poboljšanja situacije, nakon čega je Gospodu zahvalio za još produženu milost koju je iskoristio na način na koji je najbolje znao – službom Gospodu.

Njegovi prijatelji iz Filadelfije su, zbog Ezberijeve bolesti napravili laganu kočiju na četiri točka i svega četiri dana kasnije, ovaj neverovatan čovek se našao u Pitsburgu, na drugom kraju Pensilvanije. Od tog vremena, sve do 1816, Ezberi je nastavio da ispunjava svoje dužnosti episkopa, koliko god mu je to snaga dozvoljavala, putujući sa jednog mesta na drugo velikom brzinom, sve dok se točkovi života nisu počeli okretati sve sporije.

Dana 24. Marta 1816, dospeo je u grad Ričmond u Virdžiniji – mesto u kome je propovedao svoju poslednju propoved. Ovu propoved je episkop Ezberi propovedao sedeći za propovedaonicom, nakon što su ga moreli preneti iz njegove kočije. Nakon propovedi, pomogli su mu da ponovo uđe u kočiju i nastavio je svoj put za Spotsilvaniju. Tu je bio u poseti svog dragog prijatelja Džordža Arnolda, u čijem domu je i preminuo dana 31. Marta 1816, u sedamdeset i prvoj godini života i pedeset i petoj godini službe. Umro je u velikom miru i u poslednjim trenucima svog života je u znak ljubavi prema Isusu Hristu podigao svoje ruke.

Sahranili su ga u porodičnoj grobnici gospodina Arnolda, ali prema odredbi sledeće Generalne konferencije, koja se u Baltimoru sastala svega mesec dana kasnije, njegovo telo je bilo premešteno u Baltimor, u kriptu jedne od baltimorskih crkava.

Tako je umro Frensis Ezberi a Metodistička crkva je ostala bez svog voljenog episkopa. Bio je to zaista čovek sa velikom verom. Prema njegovoj službi možemo zaista doći do zaključka da je bio pomazanik Božji. Bio je takođe i primer dobročinstva i milosrđa. Nakon njegove smrti, svo njegovo imanje, u vrednosti od oko 2.000 dolara (što je u to vreme predstavljalo dvogodišnja primanja) je ostavio jednom udruženju koje se brinulo za iscrpljene („izgorele“) propovednike, udovice i siročad. Bio je zaista umeren u svemu i skroman u svim oblastima života. U toku svoje službe u SAD-u, koja je trajala četrdeset i pet godina, propovedao je više od 16.000 puta. Takođe, pretpostavlja se da je proputovao više od 450.000 km, što predstavlja čak jedanaest puta obim cele Zemlje; predsedavao je na 220 konferencija i ordinirao je više od 4.000 ljudi u službu u crkvi a broj ljudi koje je pokrstio se kretao u desetinama hiljada.

Episkop Ezberi je bio dobar pastor, ali se to nije moglo toliko opaziti prilikom vođenja bilo godišnje ili generalne konferencije. Ipak, uprkos svim njegovim kvalitetima, ne možemo uzeti zdravo za gotovo, da nije imao i nedostatke. Ali te njegove slabosti nisu poticale iz loše moralnosti ili lošeg srca, već zbog slabosti ljudskog rasuđivanja, kome je svako vičan. Nikada se nije oženio, a kao razlog je naveo činjenicu da mu je njegova služba toliko vremena oduzimala, da ne bi imao priliku da i braku posveti pažnju koju je iziskivao. Nije želeo da žena kojom bi se oženio mora da trpi to što je i do jedanaest meseci u godini bio na putu. Stoga, odlučio je da, kao i apostol Pavle, sve svoje vreme i talente posveti Crkvi Božjoj. Episkop Ezberi „odmara od svojih poslova a njegova dela ga prate.“

Pripremio Daniel Sjanta

Špilmobil 2013

Prošle godine je to ovako izgledalo / Minulý rok to vyzeralo takto / Last year it looked like this:

1. dan / 1. deň / 1st day

2. dan / 2. deň / 2nd day

3. dan / 3. deň / 3rd day

4. dan / 4. deň / 4th day

MOZAIK (2012/2013)

Već duže vreme nismo ništa napisali u vezi sa MOZAIKOM. Puno je razloga, da ih sme imenujemo, ali to u svakom slučaju želimo da popravimo! :) U poslednje vreme, u našem MOZAIK-u smo pošli na jedno putovanje "Biblijsko putovanje". Cilj nam je da naučimo 24 stiha. Stihovi koje naučimo želimo zaista da primenimo u naš život. Za svaki stih imamo neku priču iz Biblije, kad u stvari razgovaramo o toj priči i postavljamo razna pitanja i odgovaramo na njih. Na kraju radimo ručni rad i veoma se tome radujemo. Obavezno se svaki put i molimo a molimo se da nam se pridruže i mnoga druga deca, kako bismo zajedno proslavili Gospoda. Želeli bismo ponovo da pozovemo svu decu koja žele da uče o Bogu, da nam se pridruže svake nedelje u 15.30 h, kako bismo se zajedno pustili na Biblijsko putovanje.

Už dlhšiu dobu sme nenapísali nič ohľadom nášho MOZAIK-u. Dôvodov je veľa, aby sme ich všetky pomenovali, ale to každopádne chceme opraviť! :) V poslednej dobe na našom MOZAIK-u sme sa vybrali na cestu "Biblijsko putovanje" (Biblické cestovanie). Cieľom nám je, aby sme sa naučili 24 veršov touto cestou. Verše, ktoré sa učíme, chceme naozaj uplatniť do nášho života. Za každý verš máme nejaký príbeh z Biblie, kde sa o tom príbehu rozprávame a odpovedáme na otázky. Na konci stále máme nejakú ručnú prácu, z čoho naozaj máme radosť. Záväzne máme modlitby kde sa modlíme ešte pre mnohé deti, aby sa nám pridali, aby sme spolu oslávili nášho Boha. Chceme naozaj pozvať všetky deti, ktoré sa chcú učiť o Bohu, aby sa nám pridali, každú nedeľu o 15.30 h, aby sme sa spoločne vydali na Biblické cestovanie!

For a longer time we didn't write anything about our MOZAIK. There are too many reasons to count, but in any way we wish to remedy that! :) Lately, in our MOZAIK, we went on a journey called "The Bible Journey". It is our goal to lear 24 Bible verses. The Scripture we learn, we wish to apply in our lives. For each verse we have a corresponding Bible story and we talk about it and try to find answers for different questions about it. At the end, we usually have a handricraft which makes us really glad. We always set aside a time for prayer and we pray so that many other children would join us, to worship God together. We wish to invite all the children who wish to learn about God to join us every Sunday at 3.30 pm, and join us at this Bible journey.

više slika / viac fotiek / more photos