Velikani Metodizma (3): Džozef Benson

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 5/2011 i 6/2011)


(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)


(this article is a loose translation of the following material)

Treći velikan metodizma o kome ćemo govoriti je Džozef Benson (eng. Joseph Benson). Rodio se 25. Januara 1748. god. u mestu Melberbi, na samom severu Engleske. Njegov otac je bio običan farmer dobre naravi, koji je za svog sina Džozefa imao u planu da postane sveštenik Anglikanske crkve. Još dok je bio vrlo mlad, nekoliko stvari koje su se desile su na njega ostavile tako jake utiske o veri koje nikad nije zaboravio. To ga je još više utvrdilo da treba da postane svedok spasonosne milosti Božje kroz veru u Isusa Hrista.

Dok je još bio mlad, Džozefa su upisali u seosku školu a kasnije ga je pod svoje krilo uzeo izvesni gospodin Din, koji je bio prezviterijanski sveštenik u njihovom mestu. Pohađao je školu do svojih 16 godina kada je i sam postao učitelj u jednoj obližnjoj školi. Iako je tu proveo svega godinu dana, dobio je snažno ubeđenje da mu je i uprkos svom dobrom i moralnom ponašanju potrebno duhovno nanovorođenje kako bi video Božje carstvo. Pod uticajem svog rođaka, kao i na osnovu Veslijevih propovedi, odlučio je da preda svoj život Isusu Hristu. Ubrzo nakon toga se pridružio najbližem Metodističkom udruženju. Njegovog oca je to jako uvredilo, pošto je on bio veran sledbenik Anglikanske crkve. Zbog očevog protivljenja i zato što je smatrao da u novonastaloj situaciji neće moći duhovno da napreduje, uz očevu saglasnost je odlučio da sa svojih sedamnaest godina napusti kuću. Bio je to poslednji put kad je Džozef video svog oca.

Posedovao je vrlo malo stvari koje je mogao sa sobom da ponese – nije mogao sebi da priušti ni putovanje konjem ili kočijom, već je morao peške da započne svoje putovanje. Pre nego što je napustio svoju kuću, saznao je da se u Veslijevoj školi u Kingsvudu traži nastavnik. Džon Vesli je u tom trenutku bio u Njukaslu, zbog čeka se i Džozef uputio u taj grad. Međutim, dok je stigao u Njukasl, Vesli je već bio krenuo za London. Bio je razočaran zbog ovih okolnosti i zbog toga što nije imao novca, uputio se peške u London, za Veslijem, iako je bila zima. Nije uspeo da stigne daleko, kad je susreo jednog čoveka koji kad je čuo ko je Benson i kuda putuje odlučio da mu pomogne i plati put do Londona. Kad je stigao do svog odredišta, ostao je tamo određeno vreme i nakon susreta sa Veslijem, bilo mu je ponuđeno zaposlenje nastavnika u Kingsvud školi. Ovo je bila zaista retka čast, što je nekome ko je tako mlad bilo ponuđeno ovakvo prestižno radno mesto. A ni Vesli se nije pokajao zbog ove odluke, kako to i Bensonov život dalje svedoči.

Kad je stigao u Kingsvud, svoje radno mesto je otpočeo sa mnoštvom revnosti i žarom koji je njemu bio svojstven, gde je zbog načina predavanja vrlo brzo stekao ne samo poverenje svojih učenika, već i poverenje i poštovanje Veslija. Dok je bio u Kingsvudu, prvi put je propovedao. Iako mu je bilo potrebno dosta hrabrosti da počne da propoveda, njegova služba i u ovoj oblasti je donela mnogo blagoslova kako učenicima, tako i meštanima. U Kingsvudu je ostao četiri godine.

Godine 1769, grofica od Hantingdona je osnovala teološku školu u Velsu za mladiće koji su želeli da stupe u propovedničku službu. Direktor ove škole je postao Džon Flečer, dok je na preporuku Veslija i Flečera, zamenik direktora postao Džozef Benson. Bilo je to vrlo odgovorna i zahtevna pozicija, pogotovo za Bensona koji je u tom trenutku imao svega dvadeset i jednu godinu. U proleće 1770, doselio se u Treveku (gradić u kome se nalazila škola) i odmah se uklopio i zavoleo je i mesto i školu a i ljudi u njegovoj okolini su ga poštovali i zavolelil.

Benson je u toku prve zime bio u poseti Oksfordu, a u njegovom odsustvu je jedan revnosni pristalica kalvinizma posetio školu i propagirao seme razdora i raskola među studentima i drugima koji su bili povezani sa školom. Trebalo bi da napomenem da se u ovom periodu, u Engleskoj i Velsu, vodilo mnogo polemike u vezi sa doktrinom kalvinizma (najviše pitanje predodređenja). Metodistički pokret je bio podeljen po tom pitanju. Dok su Vitfild, grofica od Hantingdona i drugi bili na kalvinističkoj strani, Vesli, Flečer, Benson i drugi su stojali na arminijanskoj strani koja govori o bezuslovnoj ljubavi Božjoj i slobodnoj volji ljudi. Nakon dugog razmišljanja je grofica odlučila da otpusti iz škole sve pristalice arminijanizma, kako profesore, tako i učenike. Tako je i Džozef Benson, nakon svega devet meseci rada morao da napusti školu.

Još u toku njegove poslednje posete Oksfordu se prijavio da studira na tamošnjem univerzitetu. Nakon dve godine studiranja, u toku kojih je pokušavao da uradi sve što se od njega tražilo, kako bi ispunio sve uslove da postane ordinisan sveštenik Anglikanske crkve, naišao je na problem. Naime, pre nego što je uopšte mogao biti ordinisan, morao je dobiti preporuku mentora sa univerziteta. Međutim, kad je njegov mentor saznao da je Benson sarađivao sa Veslijem i da se čak usudio da propoveda siromašnim meštanima Kingsvuda (laicima nije bilo dozvoljeno da propovedaju), u potpunosti je odbio ne samo da mu da preporuku, već i da nastavi da bude njegov mentor. Iako je Benson ipak pokušao da dobije svoju preporuku od direktora škole, njegov mentor je osujetio sve njegove pokušaje, zbog čega je Benson na kraju i napustio školu.

Nakon što je otišao iz Oksforda, Benson je ipak uspeo da dobije preporuku jednog poštovanog sveštenika iz Velsa i dobio je poveću crkvu u kojoj je započeo svoju službu. Njegovo svedočanstvo je podržao i episkop iz Sent Dejvida, ali pošto je njegova zajednica bila pod nadzorom episkopa iz Vorstera, zamolio je tamošnjeg episkopa da ga ordiniše, što je ovaj odbio uz obrazloženje da nije završio svoje teološke studije. Naravno, to nije bio pravi razlog! Pravi razlog je bio Bensonova saradnja sa Veslijem.

U ličnom pogledu se Benson borio i sa nekim ličnim stvarima. Naime, kako je sam izjavio, imao je problem sa improvizovanjem bogosluženja (što je donekle bila praksa ranih metodista). Činjenica da je hteo da postane sveštenik u Anglikanskoj crkvi mu je u tom pogledu pomagala, pošto je sve morao da ima unapred napisano od reči do reči, tako da improvizacija nije uopšte bila potrebna i sama bogosluženja su bila dosta formalnija nega bogosluženja u Metodističkim udruženjima. Međutim, kako se kasnije pokazalo, Gospod nije imao plan za njega da svoje vreme i sposobnosti zatvori u neku seosku zajednicu, već ga je upotrebio da mnogi ljudi širom Velike Britanije čuju jevanđelje.

Nakon što je otišao iz Oksforda, posetio je Bristol i propovedao skoro svakog dana, a na Metodističkoj konferenciji avgusta 1771. god., bio je primljen na probu kao putujući propovednik i bio je postavljen u okrug London, gde je proveo oko godinu dana. Na sledećoj konferenciji je bio primljen u pun odnos i premešten u okrug Njukasl, gde je takođe proveo godinu dana. Nakon toga je bio premešten u okrug Edinburg u Škotsku, gde je ostao sledeće tri godine.

Iako je u početku teškog srca otišao u Edinburg, zbog toga što je osećao da se neće uklopiti (moramo shvatiti da, iako su Englezi, Velšani i Škotlanđani pripadali istoj državi, nisu se baš voleli), pred kraj njegove treće godine u tom mestu je u svoj dnevnik napisao sledeće: „Moje srce je tako sjedinjeno sa ovim narodom, da mi je zaista veoma teško da napustim ovo mesto. Nikad se nisam nalazio među ljubaznijim i prijatnijim ljudima od onih u udruženju u Edinburgu. Mnogo srećnih sati sam proveo sa njima. Mnogo puta je moja duša bila blagoslovljena kao odgovor na njihove molitve. Neka Gospod nastavi da ih blagosilja svojom prisutnošću i nagradi ih zbog njihove ljubaznosti prema meni.“ Nakon Edinburga, dve godine je proveo u Njukaslu a dve godine nakon toga u Mančesteru. Dok se nalazio u Mančesteru, oženio se sa gđicom Tompson, koja je postala njegov verni sapunik i pomoćnik u službi Gospodu.

Na konferenciji 1780. Godine, Benson je bio postavljen u okrug Lids koji je u to vreme bio dosta velik. U ovom periodu je ovaj mladi propovednik pored toga što je bio veoma revnostan postao jak i rečit govornik i služio na blagoslov mnogima. Nakon dve godine provedene u Lidsu, bio je premešten u Bredford a dve godine nakon toga u Šefild. Dok je boravio u okrugu Šefildu, broj članova Metodističkih udruženja se povećao čak za preko 350 ljudi! Nakon odlaska iz Šefilda, godinu dana je proveo u Kingstonu na Halu a nakon toga je prešao u Birmingem.

Birmingem je bio mesto mnogih sramotnih lumpovanja političkog karaktera, dok je Džozef Benson tamo živeo. U vezi sa tim je Benson dana 15. Jula 1791. god. u svoj dnevnik napisao sledeće: „Juče se prema dogovoru nekoliko muškaraca okupilo u hotelu u ovom gradu sa željom  da obeleže francusku revoluciju. Rulja koja je otuda prolazila je počela da viče na njih a to isto veče su se vratili i polupali sve prozore na hotelu. Nakon toga su otišli i do našeg molitvenog doma i u potpunosti ga spalili. Spalili su i stari molitveni dom a jutros su zapalili i kuću jednog od naših članova. Slične strašne stvari su se dešavale ceo dan.“

Ubrzo nakon ovih događanja se Benson našao u velikoj opasnosti da je skoro izgubio svoj život tako što je bio zbačen sa konja koji se uplašio. Dosta dugo ga je konj vukao za sobom, dok nije uspeo da se oslobodi. Njegova odeća je bila rastrgana, ali je on prošao bez povrede. Nakon ovog iskustva je sa još većom revnošću služio svom Spasitelju koji ga je izbavio ne samo od duhovne, već i fizičke smrti!

U maju 1792. godine je Benson otišao u Mančester i dok je bio tamo, zajedno sa nekom drugom braćom je posećivao udruženje u Liverpulu, kako bi im pomogao da reše razdor koji je nastao u njihovim redovima. Kako bismo razumeli šta je prethodilo ovom razdoru, moram da naglasim da su u ovo vreme Metodisti u Engleskoj bili smatrani kao sastavni deo Anglikanske crkve. To je značilo da su sva bogosluženja i sastanci udruženja bili u vremenu kada u Anglikanskoj crkvi nisu bila bogosluženja, na kojima su članovi bili obavezni da prisustvuju, prema pravilima udruženja! Otprilike u ovo vreme je Godišnja konferencija dozvolila većim gradovima da se bogosluženja u metodističkim udruženjima održavaju u isto vreme kada su bila i u Anglikanskoj crkvi i ukoliko je u tom udruženju bio postavljen rukopoložen propovednik, mogli su primati Večeru Gospodnju tokom njihovog bogosluženja u njihovim molitvenim domovima (nisu više morali da prime Večeru Gospodnju od njihovog anglikanskog sveštenika). Mnogi metodisti su ovaj potez smatrali za opasnu inovaciju. I kako je nova praksa došla u Liverpul, među članovima je došlo do podele mišljenja po ovom pitanju. Međutim, Bensona je Gospod silno upotrebio da posluži kao snažno oruđe u isceljenju ove podele i obnovi mira među dvema zavađenim stranama.

Godine 1794, nakon izražene želje crkvenog odbora u Bristolu, Benson je bio postavljen u tom gradu. I u ovom gradu su nekoliko meseci pre toga postojale rasprave i nemirice, koje su određeno vreme njegovog boravka bile veoma neprijatne, zbog čega je i počeo da sumnja da je upravo to bio razlog njegovog postavljanja u ovom gradu. Ali on je nastavio da služi u tom gradu u imenu Princa mira, što je rezultiralo u sprovođenju trajnog mira u bristolskim udruženjima i to je postavilo osnove za zajedništvo kome ni jedan drugi grad u Engleskoj nije bio ravan.

Dok je bio u Bristolu, nekoliko nedelja je proveo na proputovanju kroz zapadnu Englesku. Za njega to nije bilo putovanje radi zadovoljstva, što njegov dnevnik to i dokazuje. Svakog dana i svake nedelje je propovedao pred velikim mnoštvom ma gde se nalazio i takva je bila jaka moć reči Božje, koju je on propovedao da su se stotine ljudi tresli i mnogi su spoznali istinu. Nakon njegovog povratka u Bristol, ostatak konferencijske godine je proveo u jačanju i oblikovanju srca ljudi u njegovoj ljubljenoj zajednici, sa sigurnošću da njegovi napori među njima nisu bili uzaludni.

Godine 1795. je Benson ponovo bio postavljen u Lids, gde je ostao dve godine i tokom ovog perioda je sa istim žarom radio na spasavanju duša. Njegovi talenti i žar su ocenili mnogi ljudi što je i za rezultat imalo da su mnogi ljudi posećivali njegove propovedi. Nakon odlaska iz Lidsa je otišao u Hal, gde je za dlaku izbegao smrt kad ga je jednom prilikom konj prebacio preko svoje glave. Za čudo, prošao je sa malom povredom.

Godine 1798. je bio izabran za predsednika godišnje konferencije, što je on rado prihvatio. Pošto je pozicija predsednika godišnje konferencije u Engleskoj jednogodišnje zaduženje, nakon toga je bio postavljen za superintendenta londonskog okruga, što je takođe bilo dosta važna pozicija a za njega veliko priznanje.

Nakon što je proveo nekoliko godina kao superintendent londonskog okruga, njegovo novo zaduženje je bilo uredništva metodističkog časopisa koji je započeo sam Džon Vesli mnogo godina ranije. Za njegova života je ovaj časopis bio snažno i jako važno oruđe u dosezanju nespasenih duša, tako da je odluka konferencije da na to mesto postavi Bensona pokazala veliko poverenje ostalih propovednika koje je uživao. Na časopisu je ostao raditi do kraja svog života, što je značilo da je nakon mnogo godina seljenja iz grada u grad, mesto boravka do kraja njegovog života postao London. Iako su se njegova zaduženja promenila, i dalje je nastavio da bude sluga Isusa Hrista i svaku priliku koja mu se pružila je iskoristio da propoveda.

Godine 1808, Konferencija je poverila Bensona da napiše Biblijski komentar (izlaganje), što je on sa radošću i velikom odgovornošću prihvatio. Nakon dugog i marljivog rada, njegov „Komentar Starog i Novog Zaveta“ je bio završen, na obostrano zadovoljstvo i služio kao potvrda njegove pobožnosti, kao i obimnog blijskog kao i opšteg znanja.

Godine 1810. je Džozef Benson na veliku žalost izgubio svoju voljenu suprugu, sa kojom je bio u braku 30 godina. Ova nesreća ga je jako pogodila, ali je uperivši pogled na Gospoda, kao što je to činio i do tada, mogao naći utehu i podršku. Te iste godine je, na potvrdu njegovog zalaganja bio po drugi put izabran za predsednika britanske konferencije. Obaveze koje su u ovom trenutku obuhvatale pozicija predsednika konferencije, glavnog urednika časopisa, kao i pisanje komentara su bile dovoljne da slome čak i zdravlje mlađeg i silnijeg čoveka. Jedne večeri, dok je klečao tokom jedne molitve je pao kao mrtav. Njegove ćerke su ga podigle, nakon čega je povratio svest i snagu. Tako je dakle ovaj dobar čovek trošio svoju snagu, za dobrobit Crkve i sveta.

Dok je Benson služio ljudima oko sebe, često je i razdavao milostinju koju je primio od blagonaklonih ljudi. Jednom prilikom je 1812. godine dobio oko 20 funti (što je u to vreme bilo otprilike jednogodišnja plata običnog radnika), koje je Džozef trebalo da razdeli siromašnima. Godinu dana kasnije mu je taj isti čovek poslao 45 funti sa istom namerom a još godinu dana kasnije čak 70 funti, kad mu je u propratnom pismu napisao sledeće: „Što više dajem Gospodu, On me više blagosilja.“ Benson je želeo da sazna njegovo ime, ale je on odbio citirajući Hristove reči: „Kad daješ, neka tvoja leva ruke ne zna šta desna ruka radi.“

Želim ovom prilikom da spomenem još jedan primer blagonaklonosti i požrtvovanosti ljudi, koji je zapisao sam g. Benson. Godine 1816. je propovedao u jednoj predivnoj metodističkoj crkvi u Kembridžu koja je kratko vreme pre toga bila izgrađena, zahvaljujući izvesnom gospodinu Bebkoku. Ovaj čovek je bio gipsar po zanimanju i kad je došao u Kembridž, kako bi zaradio za svoju porodicu, pronašao je malo metodističko udruženje koje nije imalo svoj molitveni dom. Dok je razmišljao o mogućnosti da sagradi dom u kome bi se zajednica sastajala, razgovarao je sa nekolicinom svojih prijatelja i kolega, ne bi li i njih zainteresovao da podrže ovaj projekat – što svojim zanatom, što finansijski. Neki su se i odazvali tom apelu, ali je većinu posla odradio sam gospodin Bebkok – ciglu po ciglu i crep po crep. Za svoj trud nije ništa naplatio a i sam je doprineo sa pozamašnom sumom pri kupovini materijala za izgradnju ovog molitvenog doma. Ovaj nesebičan čin ovog siromašnog majstora je nešto što je mnogim ljudima poslužilo kao veliki primer požrtvovanosti.

Godine 1818. je Benson završio svoj biblijski komentar, koji je bio započeo osam godina ranije. Kako bi ga završio, ne zaboravljajući pri tome njegovo uredništvo, kao i druge obaveze, morao je svakodnevno pisati od pet sati ujutro do jedanaest sati uveče, što je dodatno otežavala činjenica da je bio u osmoj deceniji života. Osim ovoga je obično propovedao dva ili tri puta nedeljom i pri tome znao da prepešači čak 15-20 km!

Dana 26. Novembra 1820, Džozef Benson je propovedao svoju poslednju propoved.

Već određeno vreme je bio sve slabiji, iako je svoje obaveze urednika mogao da obavlja manje-više neometano. Tokom svoje poslednje bolesti, koja je trajala oko deset nedelja je sačuvao oštar i bistar um i tada je, prema njegovim rečima iz dnevnika, na potpuno nov i uzbudljiv način sagledao Božju milost, po kojoj je primio spasenje, izjavljujući da u njemu nema ničega dobrog, već da je sve što je u životu učinio poteklo od Gospoda. Tako je i 16. Februara 1821, Džozef Benson preminuo u svojoj sedamdeset i četvrtoj godini života i pedesetoj godini službe u Metodističkom udruženju.

Bio je sahranjen u Londonu a njegov pogreb je bio veliki, jer su mnogi želeli da ga isprate sa ove zemlje a gospodin Banting (tadašnji predsednik britanske metodističke konferencije) zajedno sa dr Klarkom (Bensonov lični lekar) su predvodili povorku od više hiljada ljudi.

I tako je umro Džozef Benson – čovek čije će se delo još dugo pamtiti. Iako možda izvan Engleske nije toliko poznat, svedočanstvo i delo koje je ostalo iza njega je obišlo ceo svet (pogotovo njegov Biblijski komentar), upravo zbog njegovog života koji je nesebično predao Gospodu i služio mu do poslednjeg daha. Na njegovom nadgrobnom spomeniku možemo naći sledeće reči: „Odmara od svog rada, ali ga njegova dela prate.“

Pripremio Daniel Sjanta