VELIKANI METODIZMA
(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 5/2012 i 6/2012)
(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)
(this article is a loose translation of the following material)
Šesti velikan metodizma o
kome ćemo govoriti se zove Ričard Votson (eng. Richard Watson). Rodio se u
mestu Barton, nedaleko od Linkolna u Engleskoj, dana 22. Februara 1781. god.
Bio je sedmo, od osamnaestoro dece, od kojih su detinjstvo preživeli jedino Ričard
i njegove tri sestre. Bio je slabašno i bolešljivo dete, ali je u određeno
vreme bio poslat u školu a zbog njegove želje za učenjem je njegov učitelj
jednom prilikom uzviknuo: „Ti ćeš biti veliki čovek!“
Sa šest godina su ga poslali
u školu koju je vodio jedan sveštenik i po preporuci svog učitelja je počeo da
uči latinski. Ričard je bio blagoslovljen neverovatnim pamćenjem, tako da je
bez poteškoća mogao da nauči lekcije iz latinskog. Kad je jednom bio bolestan i
ležao u krevetu, recitovao bi lekciju iz latinskog svojoj najstarijoj sestri,
tako da je čak i ona postala upoznata sa ovim jezikom.
Ričardov otac je po
profesiji bio sedlar i u ovom periodu je bio kalvinistički disident. Bio je
pobožan, pravedan čovek koji se bojao Boga i čiji je životni moto bio: „A ja i
dom moj služićemo Gospodu;“ i zbog toga je njegova porodica služila Gospodu.
Zato se i sam Ričard, još kao vrlo mali često molio i pevao pesme slavljenja
Gospodu.
Kad je Ričard imao osam
godina, njegova porodica se preselila iz Bartona u Linkoln. Roditelji su ga
upisali u privatnu školu gde je mogao da se obrazuje u mnogim oblastima i u
svemu tome je uživao i neprestano je čitao i tražio od svojih roditelja da mu
dozvole i celu noć da provede čitajući, što oni naravno nisu dozvolili.
Ričardu otac nije mogao da
priušti fakultetsko školovanje, te je sa četrnaest godina postao šegrt jednog
uglednog drvodelje i stolara. Iako je tada već bio krupan za svoje godine, lice
ga je izdavalo da je još uvek dečak – a naravno i njegovo ponašanje, koje ga je
često uvalilo u nevolju zbog nestašluka. Među lošim stvarima koje je radio je
spadalo i nepoštovanje hrišćana, pogotovo metodista. Čak je par puta, zajedno
sa drugim momcima, bacao kamenje ili druge stvari na ljude koji su išli na
bogosluženje. Za njegovog oca je ovo bio posebno težak period, pošto je u
međuvremenu i sam postao metodista i ovo je u stvari donelo puno sumnje u
njegov život. Međutim, „Božji putevi nisu naši putevi“ i Bog često deluje na
način koji mi ne očekujemo i tako je u stvari Bog počeo da deluje u Ričardovoj
savesti.
U Linkonlnu je živeo jedan
čovek čija je žena bila gorljivi kalvinista a Ričard je često posećivao ovu
porodicu. Pošto je porodica Votson napustila kalvinističko ubeđenje, ova žena
se trudila da ubedi Ričarda kako su njegovi roditelji uradili veliku grešku
zbog toga što su pristupili metodistima. Pošto sam Ričard nije znao kako da
argumentuje sve ove stvari koje je ova žena govorila, odlučio je da bar par
puta poseti metodističko bogosluženje, ne bi li naučio nešto više o njima i
znao kako da odgovori kad bude sledeći put razgovarao sa tom ženom. On je,
dakle, otišao na bogosluženje i tokom prve propovedi je tako duboko preživeo da
je grešan i odjednom je razlog zbog koga je došao na ovo bogosluženje postao
tako nevažan. Jedino što ga je u tom trenutku brinulo je kako izbeći „Božji
gnev“, te je otišao na jedno drugo bogosluženje na drugom mestu, ali se njegov
osećaj krivice još više produbio. On je to vrlo rado podelio sa svojim vernim
prijateljima, jer je njegova duša bila ubijena. Čak i ljude koje je progonio je
molio da se mole za njega. Bog je uslišio ove molitve i Ričard je preživeo
Božju milost i Božje oproštenje. Kasnije je napisao da od tog trenutka nikad
nije posumnjao u činjenicu da je postao nanovo rođen.
Plodovi njegovog obraćenja
su odmah usledili. Napustio je svoje neverne prijatelje. Njegovu ljubav prema
nestašlucima je potpuno odbacio i počeo je da pokazuje pravu ljubav prema
ljudima oko sebe. Postao je i član metodističkog udruženja. U svim oblastima je
promenio svoje ponašanje i tako je svako mogao videti da je „novo stvorenje“ u
Isusu Hristu. Međutim, svi njegovi bivši prijatelji su nastavili i još više
ismevali metodiste a među ljude koje su ismevali je sada spadao i Ričard.
Međutim, u tome svemu Ričard nije posustao, već je redovno posećivao sve
sastanke udruženja.
Dana 10. Februara 1796,
Ričard je prvi put javno pozivao ljude na pokajanje a desilo se to kad je imao
svega petnaest godina, prilikom smrti njegove babe. Tada je ljude počeo da
poziva da se pripreme na susret sa Bogom. Dve nedelje kasnije je prvi put i
propovedao. Bio je odlučan i privržen ovoj službi i sve dok nije postao
putujući propovednik, radio je kao lokalni propovednik. U to vreme je u okrugu
Linkoln bio samo jedan molitveni dom a u okolnim selima su se, iako je bilo
dosta metodista, sakupljali po kućama ili su bogosluženja imali na otvorenom.
Tokom bogosluženja na otvorenom, bili su izloženi stalnim napadima. I Ričard je
često bio napadan, kako rečima, tako i pokvarenim jajima ili drugim predmetima.
U jednom selu, u kome je živeo njegov ujak, umesto da ga ovaj odbrani, još je
napadačima doviknuo: „Slobodno vi bacajte, momci; moj nećak može to da
podnese.“
Služba mladog Votsona je na
svakom mestu izazivala uzbuđenje i iznenađenje. Zbog toga su ga mnoga udruženja
pozivali da propoveda među njima. Jednom prilikom je bio u poseti udruženju u
Njuarku. Kad je stao iza propovedaonice, čulo se očigledno razočarenje
zajednice, zbog njegove mladost. Međutim, on nije seo, već je počeo da
propoveda i dok je govorio, ljudi su počeli da pokazuju svoje divljenje!
Pošto mu je propovedanje i
druge službe oduzimale sve više vremena, njegov majstor mu je ponudio da ga
oslobodi od posla šegrta. Iako je imao svega šesnaest godina i trebalo je bar
još pet godina da bude šegrt, verujući da ga Bog poziva u službu propovedanja,
sa zahvalnošću je prihvatio ponudu njegovog majstora. Ubrzo je dobio poziv da
služi u okrugu u Njuarku, pošto su ljudi ovde ostali oduševljeni njegovom
službom. Prihvatio je ovaj poziv, ali je po dolasku u Njuark bio savladan jakim
osećanjem sumnje u vezi sa njegovom službom. Međutim, gospodin Kuper,
propovednik kojega je Ričard zamenio, ga je ohrabrio u ovoj službi, nakon čega
je Ričard služio sa još većom revnošću i uspehom.
U jednom mestu u okrugu
Njuark, u kome nisu čuli za njega, kad je došao da održi bogosluženje, ponovo
su pokazali razočarenje zbog toga što se pojavio umesto gospodina Kupera, koga
su dobro poznavali i voleli. Ričard je zaista bio tužan, ali ga to nije
obeshrabrilo od toga da održi bogosluženje, tokom koje je pridobio srca i
pažnju svih prisutnih. Njegovi domaćini su mu se izvinili i molili ga da ih
ponovo poseti.
Ričard je u Njuarku ostao
sve do sledećeg zasedanja metodističke konferencije, 1796 godine. Na ovoj
konferenciji je gospodin Kuper preporučio da Ričarda prihvate kao propovednika
na probi, ali ovu preporuku nisu uvažili, pošto su smatrali da je previše mlad
za ovako važnu službu. Te godine je Kuper bio poslat u okrug Ešbi-de-la-Zuš i
pošto je želeo da pomogne mladom Votsonu, pozvao ga je sa sobom u ovaj okrug,
što se kasnije pokazalo kao prava stvar, jer su na sledećoj konferenciji, osim
Kupera, i drugi propovednici bili spremni da preporuče Votsona u službu.
Na sledećoj konferenciji,
1797. Godine, Ričard je bio postavljen u okrug Kesl Donington.
Tokom boravka u ovom okrugu,
propovedao je i u Lesteru. Ljudi u ovoj zajednici su bili toliko oduševljeni
ovim mladićem, da su na sledećoj konferenciji zatražili da bude postavljen
ovde. To se i desilo. Bio je pod nadzorom sveštenika Edmondsona koji je imao
pozamašnu biblioteku i vrlo rado vodio i pripremao mladog Ričarda za njegovu
buduću službu. Godine 1799. je bio postavljen u Derbi i prve nedelje nakon
njegovog dolaska se dvojica mladića obratila na osnovu njegove propovedi. Bio
je to blagosloven početak službe.
Tokom boravka u Derbiju,
Ričard je započeo svoju karijeru pisca. Jedan anglikanski sveštenik je bez
razloga počeo da napada metodiste i najpre je napravio letak u kome je napisao
kako metodistički propovednici propovedaju sumnjive doktrine, da ne
dozvoljavaju ljudima nevina zadovoljstva i da ih bespotrebno plaše. Na zahtev
prijatelja je Votson izdao odgovor na ovaj letak koji je nazvao „Odbrana ljudi
zvani Metodisti“. U tom letku je napisao: „Mi 'plašimo' sve one dobre ljude
koji se istovremeno opijaju, psuju, lažu, krše dan odmora itd. Mi 'plašimo' sve
one dobre ljude govoreći im da su grešni i da moraju doći kod Isusa Hrista radi
spasenja, a ukoliko to odbace, moraće da stradaju. Zar to nije biblijsko
učenje? Zar neće proslavljati Boga ukoliko ih nevolja približi Bogu? Zar ne bi
trebalo, gospodine, da umesto što se rugate, da zajedno sa apostolom Pavlom
kažete „ali se sad radujem, ne što ste bili žalosni, nego što se ožalostiste na
pokajanje“ (2 Kor 7:9)?!“ Avgusta 1800. Godine, nakon četiri godine na probi, u
svojoj dvadesetoj godini je bio primljen u pun odnos konferencije i bio je
postavljen u okrug Hinkli. Dok je bio ovde, počeo je da uči jevrejski jezik,
prema savetu Edmondsona i nakon svega mesec dana učenja je mogao da pročita i prevede
prvi psalam na jevrejskom i da objasni sve gramatičke kategorije za svaku reč.
Pre toga je bio savladao i grčki jezik.
Do sada smo mogli da
primetimo da su ga zaista sledile samo najbolje stvari u životu i službi. Mogli
smo videti da je bio vrlo prihvaćen kao propovednik, ali su ga, nažalost,
čekale i mnoge nevolje i problemi, koje je takođe naša dužnost da opišemo.
Nakon što je bio u okrugu
Hinkli neko vreme, nakon što je puno čitao od raznih autora na temu
Trojedinosti Boga, jednom prilikom je izjavio nešto na ovu temu, što je kasnije
bilo uzeto van konteksta i odjednom su ga sumnjičili da nema zdravu teologiju.
Razne priče su počele da kruže kako je postao jeretik. Tako su jake bile ove
glasine, da su mu na jednom bogosluženju nisu dozvolili da propoveda i čak mu
nisu dozvolili da prenoći u porodici u kojoj je do tada već mnogo puta bio
prenoćio. On do tog trenutka nije bio svestan glasina, ali odmah nakon što je
otkrio šta su o njemu ljudi mislili i pričali, istog trena se povukao iz
propovedničke službe. To je bila prenagljena i nepromišljena odluka, za koju se
kasnije pokajao, ali ga ne možemo osuditi zbog toga, pošto je zaista doživeo
veliko razočarenje. Na sledećoj konferenciji je u izveštaju bilo napisano:
„Ričard Votson je svojevoljno istupio iz službe putujućeg propovednika.“
Nakon što je napustio ovu
službu, Votson jedno vreme nije odlazio u crkvu. Počeo je da radi za jednog od
propovednika iz Hinklija, ali se predomislio i preselio se ponovo u Kesl
Donington gde se ubrzo nakon toga oženio sa gospođicom Henšo, mladom i veoma
vernom mladom damom. Njegov tast je bio lokalni propovednik u Metodističkoj
novoj konekciji (eng. Methodist New Connection; to je bila jedna od mnogih
grupa koje su nastale iz veslijansko-metodističkog pokreta u Engleskoj. Razlog
njihovog odvajanja je bilo neslaganje zbog toga što su smatrali da se previše
moći daje sveštenicima a laicima premalo, te su oni bili među prvim
metodističkim udruženjima koji su funkcionisali na principu jednakog broja
svešteničkih i laičkih delegata na konferenciji, koji je danas prisutan u svim
metodističkim denominacijama), pod čijim uticajem je Ričard postao deo ove
grupe metodista. Priključio se lokalnoj zajednici kao „običan“ član i redovno
se sastajao sa njima i proučavao Pismo.
Nakon bolnog perioda od dve
godine kao „običan“ član, zatražili su od njega da postane lokalni propovenik
među svojim novim prijateljima i ubrzo nakon ovoga je postao putujući
propovednik i bio je postavljen u Mančester.
Sa mnogim od svojih
veslijanskih prijatelja je bio u vrlo dobrim odnosima i bio je popularan, kako
u veslijanskoj, tako i u novoj konekciji. Nakon dve i po godine u Mančesteru,
bio je premešten za Liverpul, 1806. godine i tu je, takođe, bio prihvaćen i
rado slušan od svih ljudi koji su ga upoznali. Godinu dana kasnije je ponovo
bio postavljen u Liverpul i tada je stupio u pun odnos sa Metodističkom novom
konekcijom. Bio je izabran i za sekretara konferencije.
Dok je bio u Liverpulu,
izdao je nekoliko knjiga, koje su sve bile dobro prihvaćene. Tokom svega ovoga
nije nikako zapostavljao i svoje propovedničke dužnosti. Godine 1808. je po
treći put bio postavljen u Liverpul i dalje je služio kao sekretar
konferencije. Godinu nakon toga, je ponovo bio postavljen u Liverpul, ali je
zbog određenih zdravstvenih poteškoća morao na par meseci da se povuče i ojača
svoje zdravlje.
Na sledećoj konferenciji,
1810. Godine, Votson je ponovo bio postavljen u Mančester, nakon četiri godine.
Dok je ovde bio, upoznao se sa sveštenikom Džejbzom Bantingom (Jabez Bunting) iz
veslijanske konekcije (iz koje je prethodno bio izašao). Početkom 1811. godine,
parlament je predstavio novi zakon koji je trebalo do velike mere da ograniči
izbor ljudi u javne službe, uključujući i propovedničku službu. Prema mnogima
je zvučanje ovog zakona bilo vrlo diskriminatorno, pogotovo za metodiste. Zbog
toga je Banting zamolio Votsona da u mančesterskim novinama napiše članak u
vezi sa predloženim zakonom, kako bi izazvao sve ne-anglikanske hrišćane na
protest. Votson je to i uradio i ova molba je bila preštampavana i u druge
novine i tog dana kad je u parlamentu trebalo da se razmatra ovaj zakon,
primili su šesto žalbi i zakon je bio odbačen. Dve stotine i pedeset ovih žalbi
su poticali od metodističkih udruženja na kojima je bilo preko trideset hiljada
potpisa, koji su bili sakupljeni u roku od pet dana. Kada su ove žalbe bile
pokazane u parlamentu, jedan od članova parlamenta je pohvalio metodiste na
njihovoj lojalnosti a pogotovo je govorio o Džonu Vesliju, za koga je smatrao
da mu nije bilo ravnoga od samih dana apostola, koliko se zalagao za dobrobit
ljudi u njegovoj državi.
Godine 1811. je Votson ponovo
bio postavljen u Mančester, ali se pred završetak godine njegovo zdravlje
pogoršalo, te se preselio u Liverpul. Votson je i nakon nekoliko godina, koliko
je proveo u Metodističkoj novoj konekciji, i dalje bio nesrećan u svojoj
službi. U stvari, nije se osećao kod kuće među tim ljudima. Neki od njihovih
stavova se nisu slagali sa Ričardovim shvatanjem. Nakon dugog razmišljanja i
konsultovanja sa svojim prijateljima, odlučio je da se povuče iz ove službe.
Tom prilikom nije bio prisutan nikakav osećaj gorčine ili neprijateljstva ni sa
jedne strane; Votson je u stvari, za sve te godine od tih ljudi dobijao samo
ljubaznost. Zbog svog lošeg zdravlja, vrlo je sumnjao da bi ikad mogao ponovo
stupiti u službu putujućeg propovednika, ali je osećao da bi bio zaista srećan
kad bi mogao da se pridruži veslijanskoj konekciji kao „običan“ član, pošto je
to ipak smatrao kao svoj duhovni dom. To je i učinio i pridružio se
metodističkom udruženju u Liverpulu i konačno, nakon jedanaest godina, osetio
mir u duši.
Nakon što se povukao u
privatan život, zaposlio se u jednoj izdavačkoj kući u Liverpulu. Ovaj posao je
radio veoma odgovorno, zbog čega su mu njegovi pretpostavljeni ponudili da se
preseli u London i tamo nastavi da radi za britansku vladu. U međuvremenu se
njegovo zdravlje znatno poboljšalo i ponovo je mogao da počne da povremeno
propoveda u Liverpulu i okolnim mestima. Ostali metodistički propovednici, a
posebno gospodin Banting, nisu želeli da Votson bude ograničen samo na ta
mesta, već mu je ponudio da ga na sledećoj Godišnjoj Konferenciji predloži za
propovedničkog kandidata. Nakon duge molitve i razmišljanja, prihvatio je
predlog i na sledećoj Konferenciji je bio sa radošću primljen u pun odnos sa
konferencijom, a da nije morao provesti vreme na probi. Od tada je Ričard mogao
u vrlo dobroj i pozitivnoj atmosferi da sarađuje sa ostalom braćom.
Konferencija je Votsona
postavila u Vejkfild i ubrzo nakon dolaska u ovo mesto je bio pozvan da
propoveda u Halifaks (mesto oko 20 km udaljeno od Vejkfilda) povodom posvećenja
molitvenog doma. Nakon jedne godine provedene u Vejkfildu, bio je premešten u
okrug Vejkli i dok je služio u ovom mestu je bilo osnovano Veslijansko misijsko
udruženje, za šta se i Votson zalagao svom snagom. Prilikom prvog sastanka ovog
misijskog udruženja koji je bio održan u Lidsu, čuo je svedočanstvo jednog
misionara, Vorenera koji je određeno vreme proveo kao misionar na Karipskim
ostrvima. On je tada ispričao anegdotu koju je i Votson zapisao u svoj dnevnik.
Na imanju izvesnog
gospodina, među robovima je bila i mala grupa vernih crnaca. Njegov rukovodilac
je bio besan zbog svog tog moljenja ovih crnaca i odlučio je da kad sledeći put
njegov gospodar zaplovi ka Engleskoj, on tome stane na put. Međutim, u
međuvremenu se vlasnik imanja šetao istim i naišao je na jednom mestu, među
trskom, kako raste grašak. Pitao je roba kojeg je tamo zastigao: „Zašto ne
pokupite ovaj grašak?“ „Gospodaru, to nije moj grašak.“ „Ti, glupane, kako nije
tvoj grašak? Zar vi ne jedete sve što uspete da nađete?“ „Gospodaru, mi crnci
koji se molimo, mi ne krademo!“ Nakon ovog je potražio svog rukovodioca i
tražio da u njegovo ime napiše misionaru Voreneru da je dobrodošao u svako doba
da dođe na njegovo imanje i da propoveda. Na taj način je sprečen pokušaj da se
zaustavi širenje carstva Božjeg i ubrzo nakon toga je na ovom imanju bila
izgrađena mala crkvica.
Nakon dve godine provedene u
Vejkfildu, bio je postavljen u Halu, gde je proveo dve najsrećnije godine svog
života (kako je kasnije napisao). Tamo su postojale tri crkve i jedna je bila u
gradnji. Posvećenje te crkve se obavilo oktobra 1814. godine.
Na konferenciji 1816. godine,
Votson je bio postavljen u okrug Istočnog Londona. I na sledećoj konferenciji
je takođe bio postavljen u ovaj okrug i tokom ovog perioda je pomogao da se
izgradi nova crkva u ulici Kvin, koja je postala najveća meodistička crkva u
Londonu, osim crkve u Siti roudu. Tokom sledeće godine je takođe počeo sa
pisanjem teoloških komentara, čime je dokazao da može stajati rame uz rame sa
Adamom Klarkom i njegovim teološkim diskusijama. Tokom te godine je takođe
izradio plan za Veslijansko misijsko udruženje u kome je preporučio da i laički
članovi crkve mogu učestvovati u planiranju i organizovanju ovog rada. Ovaj
plan je bio prihvaćen.
Na sledećoj konferenciji
(1818. godine) je Votson bio postavljen u okrug zapadnog Londona i dok je tu
bio, zajedno sa gospodinom Bantingom je posetio engleske regione Kornvol i
Norfolk, kako bi propagirao misiju. Na sledeće dve konferencije je Votson bio
ponovo postavljen u okrug zapadnog Londona. Kako se bližila sledeća
konferencija, Votson je osećao neizvesnost u vezi sa svojom budućnošću. Ukupno
šest godina je proveo u Londonu, po tri u oba okruga i pravila udruženja su
naređivala da propovednik, nakon ovoliko vremena provedenih u nekom okrugu,
može ponovo biti postavljen u isti okrug tek nakon sedam godina. Međutim, pošto
je njegova služba u misijskom udruženju bila zaista dragocena, na konferenciji
je bilo odlučeno da bude postavljen u službu sekretara misijskog udruženja,
kako bi se potpuno mogao posvetiti misiji. Na ovom položaju je ostao čak šest
godina. U ovom periodu se u potpunosti posvetio misiji, kao i pisanju. Međutim,
nakon kratkog vremena je shvatio da mu propovednička služba nedostaje, zbog
čega je odlučio da se priključi jednoj klasi (kućnoj grupi) i redovno je sa
njima proučavao Reč Božju. Kao sastavni deo njegovog posla su bila i česta
putovanja – redovno je posećivao udruženja i predstavljao im misiju i molio za
finansijske priloge.
Zime 1823. godine, Votson je
morao da otputuje za Brajton, pošto mu je zdravlje bilo dosta ugroženo. Dok je
tamo boravio, sa svojom suprugom, nije želeo nikako da bude izolovan, već je u
toku celog svog boravka pisao pisma ohrabrenja svojim prijateljima i članovima
porodice.
Nakon što se Votson vratio u
London, pošto se njegovo zdravlje znatno poboljšalo, nastavio je sa pisanjem dela
iz sistematske teologije, što je trebalo da posluži kao udžbenik studentima
teologije i propovednicima na početku svoje službe. Prvi deo ovog dela koje je
nazvao „Uvod u Teologiju“ (eng. Theological Institutes) je izdao već tog
proleća (1823. god.) i bilo je prihvaćeno sa velikim oduševljenjem, da se
tražila knjiga više. I narednih godina je proveo pišući, te je 1827. godine
izdao poslednji, četvrti deo ove publikacije. Svi delovi ove knjige su bili
podjednako prihvaćeni. Mnogi smatraju da je ovo delo jedno od najkvalitetnije
urađenih teoloških udžbenika i studenti koji su je pažljivo čitali su zaista
mogli znati i više nego što bi naučili na teologiji u Oksfordu ili Kembridžu.
Ovo delo je autora učinilo besmrtnim.
Na početku svoje službe je
Votson bio vrlo protiv upotrebe intrumenata u crkvi, da je jednom prilikom
napisao i humoran letak protiv ove prakse. Međutim, kasnije je promenio svoje
mišljenje. Krajem 1823. godine je deo udruženja u Vejkfildu želelo da ugradi
orgulje u crkvi, dok je drugi deo zajednice bio protiv ove inovacije, te su
odlučili da napišu Votsonu, kako bi on rešio ovaj spor. On im je odgovorio na
sledeći način:
„Dragi brate, ne mogu ništa
drugo da kažem osim onog što je očigledno. Mislim da je jedino pitanje koje
treba da postavimo jeste da li orgulje pomažu zajednici pri pevanju, ili
smetaju. Mišljenje po ovom pitanju se kod mnogih razlikuje. Mnogi smatraju da
kad orgulje sviraju ljudi ne pevaju, već odluče da slušaju muziku. Po mom
mišljenju, to ne mora biti slučaj. Ukoliko je zajednica neprimerana, to jeste slučaj,
ali bi se to desilo i da je tamo bilo kakav drugi instrument ili samo pevači. U
crkvi u kojoj su ljudi zaista posvećeni Bogu, orgulje se čak i ne čuju, pošto
su ugušene glasnim pevanjem zajednice. U mnogim zajednicama koje sam posetio
pevanje zajednice jako lepo zvuči i takvu upotrebu orgulja odobravam – pogotovo
u većim zajednicama. Jedino može biti loše kada i same orgulje loše zvuče; u
tom slučaju nikakvo zemaljsko ili nebesko pevanje ne može ugušiti taj grozni
zvuk koji podseća na ženu koja prodaje ribu na pijaci. Tada je vrlo teško za
zajednicu da peva, iako je čak i to moguće. S druge strane, pokajaćemo se dana
kad smo počeli da uvodimo instrumente u naše crkve tada kad oni koji sviraju
počnu da pokazuju svoje talente i kad počnu od okupljenih ljudi da očekuju
pohvalu zbog njihovih sposobnosti. Takvo hvalisanje na osnovu onoga što smo od
Boga primili kao dar je gnusno i neprihvatljivo.“
Ovo je samo deo pisma koje
je tom prilikom napisao, ali se može jasno videti njegovo mišljenje u vezi sa
instrumentima i pevanjem u crkvi.
Votson je i dalje služio u
misijskom udruženju i 1824. godine je ova misija doživela veliki blagoslov,
pošto su dobili jednu pozamašnu donaciju od njegovog, Koukovog i Veslijevog
prijatelja, V. Dodvela, sveštenika iz Velbija. On je bio primer pobožnog
sveštenika Anglikanske crkve koji nije trošio svoju snagu kako bi se svađao sa
metodistima i pokušavao da dokaže kako nisu u pravu, već je odlučio da pokloni
sumu od 47.500 dolara (što je u to vreme bila još impozantnija suma od danas)!
Godine 1826. je bio izabran
za predsednika konferencije, što je pokazalo koliko je zaista bio cenjen. U
toku te godine, iako se nije osećao najbolje, trudio se da što najbolje ispuni
svoje dužnosti prema Konferenciji. Sledećeg proleća, zajedno sa Bantingom je
posetio Škotsku kako bi posetio propovednike koji su tamo služili. Nakon posete
Škotskoj, produžio je ka Irskoj, kako bi predsedavao irskom konferencijom koja
je te godine bila održana u Belfastu. Nakon što mu je istekao mandat predsednika
konferencije, 1828. godine je bio postavljen u okrug Mančester. Nakon što je
toliko godina proveo u Londonu, očekivao je da će ga njegov odlazak u Mančester
onemogućiti da vrši svoju dužnost u misijskom udruženju, zbog udaljenosti, zbog
čega je morao da podnese ostavku. Međutim, mnogi su želeli da i dalje ostane
uključen u rad misijskog udruženja. Zbog toga je na sledećoj konferenciji,
1829. godine, nakon puno diskusije oko toga gde je njegova služba potrebnija,
bio ponovo postavljen u London, u okrug severnog Londona. I dalje je u ovom
periodu pisao a među ostalim stvarima je bio zamoljen da napiše biografiju
Džona Veslija. Nakon toga je na konferenciji bio zamoljen da takođe sastavi
Teološki rečnik, što je završio 1832. godine.
Konferencija 1832. godine je
bila održana u Liverpulu i u to vreme je u toj oblasti harala kolera, ali su
propovednici i porodice u kojima su oni boravili tokom konferencije svi
sačuvali zdravlje. Zbog zdravlja je i ove godine bio izabran za sekretara
misijskog udruženja i puno vremena je te godine proveo pišući „Izlaganje
Jevanđelja.“
Ta konferencijska godina će
u analima metodizma ostati upamćena zbog velikog gubitka. Naime, u roku od
nekoliko meseci je nekoliko propovednika Gospod pozvao u večnost. Prvi među
njima je bio Adam Klark, nakon toga Tomas Stenli i pred kraj godine propovednik
Džon Džejms, koji je bio i Votsonov kolega u misijskom udruženju. Vrlo brzo
nakon toga je i sam Ričard Votson otišao u večnost, dana 8. Januara 1833.
godine.
Umro je u pedeset i drugoj godini
života na vrlo miran, čak trijumfalan način. Sahranjen je na groblju kod crkve
u Siti roudu, u blizini groba Veslija, Klarka, Bensona i drugih. Tako je umro
jedan od najsjajnijih ukrasa metodističkih udruženja u Engleskoj, za koga je „život
Hristos a smrt dobitak.“
pripremio Daniel Sjanta
Dnes sme sa konečne po dvoch týždňoch znovu zoskupili v našom Mozaiku a pokračovali s Jakubom. Dnešná téma bola: "Uprednostňovanie". Najprv sme si vysvetlili čo to znamená a sme sa snažili dať konkrétne príklady aby sme čím lepšie pochopili. Jeden z príkladov bol: do tvojej triedy prídu dve nové žiačky, jedna trochu špinavá a nie taká príťažlivá a druhá veľmi pekná, voňavá, čistá. S ktorou by si sa chcel(a) viac kamarátiť? Najlepšie odpoveď bola: "aj s jednou aj s druhou" :) V skutočnosti nás naše deti veľmi vedia prekvapiť. Vďaka Bohu za ich úprimnosť. Rozprávali sme sa aj o tom ako sa majú, čo prežívajú, čo ich trápi. Rozhodli sme sa, že nechceme uprednostňovať nikoho, ale chceme konať tak ako konal PÁN JEŽIŠ. A chceme sa snažiť aby sme na všetkých hľadeli rovnako. :) Koniec sme si urobili ešte sladším tým, že sme si dali čokoládu. Veľmi sa modlíme aj pre to, aby prišli veľa nových detí, ktoré tiež budú môcť prežívať radosť ako čo my prežívame. :) Veľmi sa tešíme na naše budúce stretnutie. :)
Today, after two weeks, we were able to meet again in our Mozaik and continued with the book of James. The topic today was "Favoritism". First we explained what it means and then we tried to give specific examples in order to understand it even better. One of the examples was this: there are two new girls in your class - one of them is not very clean and not very attractive and the other one is quite pretty, smells nice and clean. Who would you be friends with? The best response was "both of them" :) In reality, our children can surprise us very much! Thank God for their sincerity. We talked about their lives, about their worries. We decided not to favoritize anyone, but we want to act just like LORD JESUS acted. And we want to learn to treat everyone equally. :) We made the end sweet by having some chocolate. We are praying earnestly for many new children to come who will experience the joy that we experience. :) We are looking forward to our next meeting. :)
