Velikani Metodizma (6): Ričard Votson

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 5/2012 i 6/2012)


(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)


(this article is a loose translation of the following material)

Šesti velikan metodizma o kome ćemo govoriti se zove Ričard Votson (eng. Richard Watson). Rodio se u mestu Barton, nedaleko od Linkolna u Engleskoj, dana 22. Februara 1781. god. Bio je sedmo, od osamnaestoro dece, od kojih su detinjstvo preživeli jedino Ričard i njegove tri sestre. Bio je slabašno i bolešljivo dete, ali je u određeno vreme bio poslat u školu a zbog njegove želje za učenjem je njegov učitelj jednom prilikom uzviknuo: „Ti ćeš biti veliki čovek!“

Sa šest godina su ga poslali u školu koju je vodio jedan sveštenik i po preporuci svog učitelja je počeo da uči latinski. Ričard je bio blagoslovljen neverovatnim pamćenjem, tako da je bez poteškoća mogao da nauči lekcije iz latinskog. Kad je jednom bio bolestan i ležao u krevetu, recitovao bi lekciju iz latinskog svojoj najstarijoj sestri, tako da je čak i ona postala upoznata sa ovim jezikom.

Ričardov otac je po profesiji bio sedlar i u ovom periodu je bio kalvinistički disident. Bio je pobožan, pravedan čovek koji se bojao Boga i čiji je životni moto bio: „A ja i dom moj služićemo Gospodu;“ i zbog toga je njegova porodica služila Gospodu. Zato se i sam Ričard, još kao vrlo mali često molio i pevao pesme slavljenja Gospodu.

Kad je Ričard imao osam godina, njegova porodica se preselila iz Bartona u Linkoln. Roditelji su ga upisali u privatnu školu gde je mogao da se obrazuje u mnogim oblastima i u svemu tome je uživao i neprestano je čitao i tražio od svojih roditelja da mu dozvole i celu noć da provede čitajući, što oni naravno nisu dozvolili.

Ričardu otac nije mogao da priušti fakultetsko školovanje, te je sa četrnaest godina postao šegrt jednog uglednog drvodelje i stolara. Iako je tada već bio krupan za svoje godine, lice ga je izdavalo da je još uvek dečak – a naravno i njegovo ponašanje, koje ga je često uvalilo u nevolju zbog nestašluka. Među lošim stvarima koje je radio je spadalo i nepoštovanje hrišćana, pogotovo metodista. Čak je par puta, zajedno sa drugim momcima, bacao kamenje ili druge stvari na ljude koji su išli na bogosluženje. Za njegovog oca je ovo bio posebno težak period, pošto je u međuvremenu i sam postao metodista i ovo je u stvari donelo puno sumnje u njegov život. Međutim, „Božji putevi nisu naši putevi“ i Bog često deluje na način koji mi ne očekujemo i tako je u stvari Bog počeo da deluje u Ričardovoj savesti.

U Linkonlnu je živeo jedan čovek čija je žena bila gorljivi kalvinista a Ričard je često posećivao ovu porodicu. Pošto je porodica Votson napustila kalvinističko ubeđenje, ova žena se trudila da ubedi Ričarda kako su njegovi roditelji uradili veliku grešku zbog toga što su pristupili metodistima. Pošto sam Ričard nije znao kako da argumentuje sve ove stvari koje je ova žena govorila, odlučio je da bar par puta poseti metodističko bogosluženje, ne bi li naučio nešto više o njima i znao kako da odgovori kad bude sledeći put razgovarao sa tom ženom. On je, dakle, otišao na bogosluženje i tokom prve propovedi je tako duboko preživeo da je grešan i odjednom je razlog zbog koga je došao na ovo bogosluženje postao tako nevažan. Jedino što ga je u tom trenutku brinulo je kako izbeći „Božji gnev“, te je otišao na jedno drugo bogosluženje na drugom mestu, ali se njegov osećaj krivice još više produbio. On je to vrlo rado podelio sa svojim vernim prijateljima, jer je njegova duša bila ubijena. Čak i ljude koje je progonio je molio da se mole za njega. Bog je uslišio ove molitve i Ričard je preživeo Božju milost i Božje oproštenje. Kasnije je napisao da od tog trenutka nikad nije posumnjao u činjenicu da je postao nanovo rođen.

Plodovi njegovog obraćenja su odmah usledili. Napustio je svoje neverne prijatelje. Njegovu ljubav prema nestašlucima je potpuno odbacio i počeo je da pokazuje pravu ljubav prema ljudima oko sebe. Postao je i član metodističkog udruženja. U svim oblastima je promenio svoje ponašanje i tako je svako mogao videti da je „novo stvorenje“ u Isusu Hristu. Međutim, svi njegovi bivši prijatelji su nastavili i još više ismevali metodiste a među ljude koje su ismevali je sada spadao i Ričard. Međutim, u tome svemu Ričard nije posustao, već je redovno posećivao sve sastanke udruženja.

Dana 10. Februara 1796, Ričard je prvi put javno pozivao ljude na pokajanje a desilo se to kad je imao svega petnaest godina, prilikom smrti njegove babe. Tada je ljude počeo da poziva da se pripreme na susret sa Bogom. Dve nedelje kasnije je prvi put i propovedao. Bio je odlučan i privržen ovoj službi i sve dok nije postao putujući propovednik, radio je kao lokalni propovednik. U to vreme je u okrugu Linkoln bio samo jedan molitveni dom a u okolnim selima su se, iako je bilo dosta metodista, sakupljali po kućama ili su bogosluženja imali na otvorenom. Tokom bogosluženja na otvorenom, bili su izloženi stalnim napadima. I Ričard je često bio napadan, kako rečima, tako i pokvarenim jajima ili drugim predmetima. U jednom selu, u kome je živeo njegov ujak, umesto da ga ovaj odbrani, još je napadačima doviknuo: „Slobodno vi bacajte, momci; moj nećak može to da podnese.“

Služba mladog Votsona je na svakom mestu izazivala uzbuđenje i iznenađenje. Zbog toga su ga mnoga udruženja pozivali da propoveda među njima. Jednom prilikom je bio u poseti udruženju u Njuarku. Kad je stao iza propovedaonice, čulo se očigledno razočarenje zajednice, zbog njegove mladost. Međutim, on nije seo, već je počeo da propoveda i dok je govorio, ljudi su počeli da pokazuju svoje divljenje!

Pošto mu je propovedanje i druge službe oduzimale sve više vremena, njegov majstor mu je ponudio da ga oslobodi od posla šegrta. Iako je imao svega šesnaest godina i trebalo je bar još pet godina da bude šegrt, verujući da ga Bog poziva u službu propovedanja, sa zahvalnošću je prihvatio ponudu njegovog majstora. Ubrzo je dobio poziv da služi u okrugu u Njuarku, pošto su ljudi ovde ostali oduševljeni njegovom službom. Prihvatio je ovaj poziv, ali je po dolasku u Njuark bio savladan jakim osećanjem sumnje u vezi sa njegovom službom. Međutim, gospodin Kuper, propovednik kojega je Ričard zamenio, ga je ohrabrio u ovoj službi, nakon čega je Ričard služio sa još većom revnošću i uspehom.

U jednom mestu u okrugu Njuark, u kome nisu čuli za njega, kad je došao da održi bogosluženje, ponovo su pokazali razočarenje zbog toga što se pojavio umesto gospodina Kupera, koga su dobro poznavali i voleli. Ričard je zaista bio tužan, ali ga to nije obeshrabrilo od toga da održi bogosluženje, tokom koje je pridobio srca i pažnju svih prisutnih. Njegovi domaćini su mu se izvinili i molili ga da ih ponovo poseti.

Ričard je u Njuarku ostao sve do sledećeg zasedanja metodističke konferencije, 1796 godine. Na ovoj konferenciji je gospodin Kuper preporučio da Ričarda prihvate kao propovednika na probi, ali ovu preporuku nisu uvažili, pošto su smatrali da je previše mlad za ovako važnu službu. Te godine je Kuper bio poslat u okrug Ešbi-de-la-Zuš i pošto je želeo da pomogne mladom Votsonu, pozvao ga je sa sobom u ovaj okrug, što se kasnije pokazalo kao prava stvar, jer su na sledećoj konferenciji, osim Kupera, i drugi propovednici bili spremni da preporuče Votsona u službu.

Na sledećoj konferenciji, 1797. Godine, Ričard je bio postavljen u okrug Kesl Donington.

Tokom boravka u ovom okrugu, propovedao je i u Lesteru. Ljudi u ovoj zajednici su bili toliko oduševljeni ovim mladićem, da su na sledećoj konferenciji zatražili da bude postavljen ovde. To se i desilo. Bio je pod nadzorom sveštenika Edmondsona koji je imao pozamašnu biblioteku i vrlo rado vodio i pripremao mladog Ričarda za njegovu buduću službu. Godine 1799. je bio postavljen u Derbi i prve nedelje nakon njegovog dolaska se dvojica mladića obratila na osnovu njegove propovedi. Bio je to blagosloven početak službe.

Tokom boravka u Derbiju, Ričard je započeo svoju karijeru pisca. Jedan anglikanski sveštenik je bez razloga počeo da napada metodiste i najpre je napravio letak u kome je napisao kako metodistički propovednici propovedaju sumnjive doktrine, da ne dozvoljavaju ljudima nevina zadovoljstva i da ih bespotrebno plaše. Na zahtev prijatelja je Votson izdao odgovor na ovaj letak koji je nazvao „Odbrana ljudi zvani Metodisti“. U tom letku je napisao: „Mi 'plašimo' sve one dobre ljude koji se istovremeno opijaju, psuju, lažu, krše dan odmora itd. Mi 'plašimo' sve one dobre ljude govoreći im da su grešni i da moraju doći kod Isusa Hrista radi spasenja, a ukoliko to odbace, moraće da stradaju. Zar to nije biblijsko učenje? Zar neće proslavljati Boga ukoliko ih nevolja približi Bogu? Zar ne bi trebalo, gospodine, da umesto što se rugate, da zajedno sa apostolom Pavlom kažete „ali se sad radujem, ne što ste bili žalosni, nego što se ožalostiste na pokajanje“ (2 Kor 7:9)?!“ Avgusta 1800. Godine, nakon četiri godine na probi, u svojoj dvadesetoj godini je bio primljen u pun odnos konferencije i bio je postavljen u okrug Hinkli. Dok je bio ovde, počeo je da uči jevrejski jezik, prema savetu Edmondsona i nakon svega mesec dana učenja je mogao da pročita i prevede prvi psalam na jevrejskom i da objasni sve gramatičke kategorije za svaku reč. Pre toga je bio savladao i grčki jezik.

Do sada smo mogli da primetimo da su ga zaista sledile samo najbolje stvari u životu i službi. Mogli smo videti da je bio vrlo prihvaćen kao propovednik, ali su ga, nažalost, čekale i mnoge nevolje i problemi, koje je takođe naša dužnost da opišemo.

Nakon što je bio u okrugu Hinkli neko vreme, nakon što je puno čitao od raznih autora na temu Trojedinosti Boga, jednom prilikom je izjavio nešto na ovu temu, što je kasnije bilo uzeto van konteksta i odjednom su ga sumnjičili da nema zdravu teologiju. Razne priče su počele da kruže kako je postao jeretik. Tako su jake bile ove glasine, da su mu na jednom bogosluženju nisu dozvolili da propoveda i čak mu nisu dozvolili da prenoći u porodici u kojoj je do tada već mnogo puta bio prenoćio. On do tog trenutka nije bio svestan glasina, ali odmah nakon što je otkrio šta su o njemu ljudi mislili i pričali, istog trena se povukao iz propovedničke službe. To je bila prenagljena i nepromišljena odluka, za koju se kasnije pokajao, ali ga ne možemo osuditi zbog toga, pošto je zaista doživeo veliko razočarenje. Na sledećoj konferenciji je u izveštaju bilo napisano: „Ričard Votson je svojevoljno istupio iz službe putujućeg propovednika.“

Nakon što je napustio ovu službu, Votson jedno vreme nije odlazio u crkvu. Počeo je da radi za jednog od propovednika iz Hinklija, ali se predomislio i preselio se ponovo u Kesl Donington gde se ubrzo nakon toga oženio sa gospođicom Henšo, mladom i veoma vernom mladom damom. Njegov tast je bio lokalni propovednik u Metodističkoj novoj konekciji (eng. Methodist New Connection; to je bila jedna od mnogih grupa koje su nastale iz veslijansko-metodističkog pokreta u Engleskoj. Razlog njihovog odvajanja je bilo neslaganje zbog toga što su smatrali da se previše moći daje sveštenicima a laicima premalo, te su oni bili među prvim metodističkim udruženjima koji su funkcionisali na principu jednakog broja svešteničkih i laičkih delegata na konferenciji, koji je danas prisutan u svim metodističkim denominacijama), pod čijim uticajem je Ričard postao deo ove grupe metodista. Priključio se lokalnoj zajednici kao „običan“ član i redovno se sastajao sa njima i proučavao Pismo.

Nakon bolnog perioda od dve godine kao „običan“ član, zatražili su od njega da postane lokalni propovenik među svojim novim prijateljima i ubrzo nakon ovoga je postao putujući propovednik i bio je postavljen u Mančester.

Sa mnogim od svojih veslijanskih prijatelja je bio u vrlo dobrim odnosima i bio je popularan, kako u veslijanskoj, tako i u novoj konekciji. Nakon dve i po godine u Mančesteru, bio je premešten za Liverpul, 1806. godine i tu je, takođe, bio prihvaćen i rado slušan od svih ljudi koji su ga upoznali. Godinu dana kasnije je ponovo bio postavljen u Liverpul i tada je stupio u pun odnos sa Metodističkom novom konekcijom. Bio je izabran i za sekretara konferencije.

Dok je bio u Liverpulu, izdao je nekoliko knjiga, koje su sve bile dobro prihvaćene. Tokom svega ovoga nije nikako zapostavljao i svoje propovedničke dužnosti. Godine 1808. je po treći put bio postavljen u Liverpul i dalje je služio kao sekretar konferencije. Godinu nakon toga, je ponovo bio postavljen u Liverpul, ali je zbog određenih zdravstvenih poteškoća morao na par meseci da se povuče i ojača svoje zdravlje.

Na sledećoj konferenciji, 1810. Godine, Votson je ponovo bio postavljen u Mančester, nakon četiri godine. Dok je ovde bio, upoznao se sa sveštenikom Džejbzom Bantingom (Jabez Bunting) iz veslijanske konekcije (iz koje je prethodno bio izašao). Početkom 1811. godine, parlament je predstavio novi zakon koji je trebalo do velike mere da ograniči izbor ljudi u javne službe, uključujući i propovedničku službu. Prema mnogima je zvučanje ovog zakona bilo vrlo diskriminatorno, pogotovo za metodiste. Zbog toga je Banting zamolio Votsona da u mančesterskim novinama napiše članak u vezi sa predloženim zakonom, kako bi izazvao sve ne-anglikanske hrišćane na protest. Votson je to i uradio i ova molba je bila preštampavana i u druge novine i tog dana kad je u parlamentu trebalo da se razmatra ovaj zakon, primili su šesto žalbi i zakon je bio odbačen. Dve stotine i pedeset ovih žalbi su poticali od metodističkih udruženja na kojima je bilo preko trideset hiljada potpisa, koji su bili sakupljeni u roku od pet dana. Kada su ove žalbe bile pokazane u parlamentu, jedan od članova parlamenta je pohvalio metodiste na njihovoj lojalnosti a pogotovo je govorio o Džonu Vesliju, za koga je smatrao da mu nije bilo ravnoga od samih dana apostola, koliko se zalagao za dobrobit ljudi u njegovoj državi.

Godine 1811. je Votson ponovo bio postavljen u Mančester, ali se pred završetak godine njegovo zdravlje pogoršalo, te se preselio u Liverpul. Votson je i nakon nekoliko godina, koliko je proveo u Metodističkoj novoj konekciji, i dalje bio nesrećan u svojoj službi. U stvari, nije se osećao kod kuće među tim ljudima. Neki od njihovih stavova se nisu slagali sa Ričardovim shvatanjem. Nakon dugog razmišljanja i konsultovanja sa svojim prijateljima, odlučio je da se povuče iz ove službe. Tom prilikom nije bio prisutan nikakav osećaj gorčine ili neprijateljstva ni sa jedne strane; Votson je u stvari, za sve te godine od tih ljudi dobijao samo ljubaznost. Zbog svog lošeg zdravlja, vrlo je sumnjao da bi ikad mogao ponovo stupiti u službu putujućeg propovednika, ali je osećao da bi bio zaista srećan kad bi mogao da se pridruži veslijanskoj konekciji kao „običan“ član, pošto je to ipak smatrao kao svoj duhovni dom. To je i učinio i pridružio se metodističkom udruženju u Liverpulu i konačno, nakon jedanaest godina, osetio mir u duši.

Nakon što se povukao u privatan život, zaposlio se u jednoj izdavačkoj kući u Liverpulu. Ovaj posao je radio veoma odgovorno, zbog čega su mu njegovi pretpostavljeni ponudili da se preseli u London i tamo nastavi da radi za britansku vladu. U međuvremenu se njegovo zdravlje znatno poboljšalo i ponovo je mogao da počne da povremeno propoveda u Liverpulu i okolnim mestima. Ostali metodistički propovednici, a posebno gospodin Banting, nisu želeli da Votson bude ograničen samo na ta mesta, već mu je ponudio da ga na sledećoj Godišnjoj Konferenciji predloži za propovedničkog kandidata. Nakon duge molitve i razmišljanja, prihvatio je predlog i na sledećoj Konferenciji je bio sa radošću primljen u pun odnos sa konferencijom, a da nije morao provesti vreme na probi. Od tada je Ričard mogao u vrlo dobroj i pozitivnoj atmosferi da sarađuje sa ostalom braćom.

Konferencija je Votsona postavila u Vejkfild i ubrzo nakon dolaska u ovo mesto je bio pozvan da propoveda u Halifaks (mesto oko 20 km udaljeno od Vejkfilda) povodom posvećenja molitvenog doma. Nakon jedne godine provedene u Vejkfildu, bio je premešten u okrug Vejkli i dok je služio u ovom mestu je bilo osnovano Veslijansko misijsko udruženje, za šta se i Votson zalagao svom snagom. Prilikom prvog sastanka ovog misijskog udruženja koji je bio održan u Lidsu, čuo je svedočanstvo jednog misionara, Vorenera koji je određeno vreme proveo kao misionar na Karipskim ostrvima. On je tada ispričao anegdotu koju je i Votson zapisao u svoj dnevnik.

Na imanju izvesnog gospodina, među robovima je bila i mala grupa vernih crnaca. Njegov rukovodilac je bio besan zbog svog tog moljenja ovih crnaca i odlučio je da kad sledeći put njegov gospodar zaplovi ka Engleskoj, on tome stane na put. Međutim, u međuvremenu se vlasnik imanja šetao istim i naišao je na jednom mestu, među trskom, kako raste grašak. Pitao je roba kojeg je tamo zastigao: „Zašto ne pokupite ovaj grašak?“ „Gospodaru, to nije moj grašak.“ „Ti, glupane, kako nije tvoj grašak? Zar vi ne jedete sve što uspete da nađete?“ „Gospodaru, mi crnci koji se molimo, mi ne krademo!“ Nakon ovog je potražio svog rukovodioca i tražio da u njegovo ime napiše misionaru Voreneru da je dobrodošao u svako doba da dođe na njegovo imanje i da propoveda. Na taj način je sprečen pokušaj da se zaustavi širenje carstva Božjeg i ubrzo nakon toga je na ovom imanju bila izgrađena mala crkvica.

Nakon dve godine provedene u Vejkfildu, bio je postavljen u Halu, gde je proveo dve najsrećnije godine svog života (kako je kasnije napisao). Tamo su postojale tri crkve i jedna je bila u gradnji. Posvećenje te crkve se obavilo oktobra 1814. godine.

Na konferenciji 1816. godine, Votson je bio postavljen u okrug Istočnog Londona. I na sledećoj konferenciji je takođe bio postavljen u ovaj okrug i tokom ovog perioda je pomogao da se izgradi nova crkva u ulici Kvin, koja je postala najveća meodistička crkva u Londonu, osim crkve u Siti roudu. Tokom sledeće godine je takođe počeo sa pisanjem teoloških komentara, čime je dokazao da može stajati rame uz rame sa Adamom Klarkom i njegovim teološkim diskusijama. Tokom te godine je takođe izradio plan za Veslijansko misijsko udruženje u kome je preporučio da i laički članovi crkve mogu učestvovati u planiranju i organizovanju ovog rada. Ovaj plan je bio prihvaćen.

Na sledećoj konferenciji (1818. godine) je Votson bio postavljen u okrug zapadnog Londona i dok je tu bio, zajedno sa gospodinom Bantingom je posetio engleske regione Kornvol i Norfolk, kako bi propagirao misiju. Na sledeće dve konferencije je Votson bio ponovo postavljen u okrug zapadnog Londona. Kako se bližila sledeća konferencija, Votson je osećao neizvesnost u vezi sa svojom budućnošću. Ukupno šest godina je proveo u Londonu, po tri u oba okruga i pravila udruženja su naređivala da propovednik, nakon ovoliko vremena provedenih u nekom okrugu, može ponovo biti postavljen u isti okrug tek nakon sedam godina. Međutim, pošto je njegova služba u misijskom udruženju bila zaista dragocena, na konferenciji je bilo odlučeno da bude postavljen u službu sekretara misijskog udruženja, kako bi se potpuno mogao posvetiti misiji. Na ovom položaju je ostao čak šest godina. U ovom periodu se u potpunosti posvetio misiji, kao i pisanju. Međutim, nakon kratkog vremena je shvatio da mu propovednička služba nedostaje, zbog čega je odlučio da se priključi jednoj klasi (kućnoj grupi) i redovno je sa njima proučavao Reč Božju. Kao sastavni deo njegovog posla su bila i česta putovanja – redovno je posećivao udruženja i predstavljao im misiju i molio za finansijske priloge.

Zime 1823. godine, Votson je morao da otputuje za Brajton, pošto mu je zdravlje bilo dosta ugroženo. Dok je tamo boravio, sa svojom suprugom, nije želeo nikako da bude izolovan, već je u toku celog svog boravka pisao pisma ohrabrenja svojim prijateljima i članovima porodice.

Nakon što se Votson vratio u London, pošto se njegovo zdravlje znatno poboljšalo, nastavio je sa pisanjem dela iz sistematske teologije, što je trebalo da posluži kao udžbenik studentima teologije i propovednicima na početku svoje službe. Prvi deo ovog dela koje je nazvao „Uvod u Teologiju“ (eng. Theological Institutes) je izdao već tog proleća (1823. god.) i bilo je prihvaćeno sa velikim oduševljenjem, da se tražila knjiga više. I narednih godina je proveo pišući, te je 1827. godine izdao poslednji, četvrti deo ove publikacije. Svi delovi ove knjige su bili podjednako prihvaćeni. Mnogi smatraju da je ovo delo jedno od najkvalitetnije urađenih teoloških udžbenika i studenti koji su je pažljivo čitali su zaista mogli znati i više nego što bi naučili na teologiji u Oksfordu ili Kembridžu. Ovo delo je autora učinilo besmrtnim.

Na početku svoje službe je Votson bio vrlo protiv upotrebe intrumenata u crkvi, da je jednom prilikom napisao i humoran letak protiv ove prakse. Međutim, kasnije je promenio svoje mišljenje. Krajem 1823. godine je deo udruženja u Vejkfildu želelo da ugradi orgulje u crkvi, dok je drugi deo zajednice bio protiv ove inovacije, te su odlučili da napišu Votsonu, kako bi on rešio ovaj spor. On im je odgovorio na sledeći način:

„Dragi brate, ne mogu ništa drugo da kažem osim onog što je očigledno. Mislim da je jedino pitanje koje treba da postavimo jeste da li orgulje pomažu zajednici pri pevanju, ili smetaju. Mišljenje po ovom pitanju se kod mnogih razlikuje. Mnogi smatraju da kad orgulje sviraju ljudi ne pevaju, već odluče da slušaju muziku. Po mom mišljenju, to ne mora biti slučaj. Ukoliko je zajednica neprimerana, to jeste slučaj, ali bi se to desilo i da je tamo bilo kakav drugi instrument ili samo pevači. U crkvi u kojoj su ljudi zaista posvećeni Bogu, orgulje se čak i ne čuju, pošto su ugušene glasnim pevanjem zajednice. U mnogim zajednicama koje sam posetio pevanje zajednice jako lepo zvuči i takvu upotrebu orgulja odobravam – pogotovo u većim zajednicama. Jedino može biti loše kada i same orgulje loše zvuče; u tom slučaju nikakvo zemaljsko ili nebesko pevanje ne može ugušiti taj grozni zvuk koji podseća na ženu koja prodaje ribu na pijaci. Tada je vrlo teško za zajednicu da peva, iako je čak i to moguće. S druge strane, pokajaćemo se dana kad smo počeli da uvodimo instrumente u naše crkve tada kad oni koji sviraju počnu da pokazuju svoje talente i kad počnu od okupljenih ljudi da očekuju pohvalu zbog njihovih sposobnosti. Takvo hvalisanje na osnovu onoga što smo od Boga primili kao dar je gnusno i neprihvatljivo.“

Ovo je samo deo pisma koje je tom prilikom napisao, ali se može jasno videti njegovo mišljenje u vezi sa instrumentima i pevanjem u crkvi.

Votson je i dalje služio u misijskom udruženju i 1824. godine je ova misija doživela veliki blagoslov, pošto su dobili jednu pozamašnu donaciju od njegovog, Koukovog i Veslijevog prijatelja, V. Dodvela, sveštenika iz Velbija. On je bio primer pobožnog sveštenika Anglikanske crkve koji nije trošio svoju snagu kako bi se svađao sa metodistima i pokušavao da dokaže kako nisu u pravu, već je odlučio da pokloni sumu od 47.500 dolara (što je u to vreme bila još impozantnija suma od danas)!

Godine 1826. je bio izabran za predsednika konferencije, što je pokazalo koliko je zaista bio cenjen. U toku te godine, iako se nije osećao najbolje, trudio se da što najbolje ispuni svoje dužnosti prema Konferenciji. Sledećeg proleća, zajedno sa Bantingom je posetio Škotsku kako bi posetio propovednike koji su tamo služili. Nakon posete Škotskoj, produžio je ka Irskoj, kako bi predsedavao irskom konferencijom koja je te godine bila održana u Belfastu. Nakon što mu je istekao mandat predsednika konferencije, 1828. godine je bio postavljen u okrug Mančester. Nakon što je toliko godina proveo u Londonu, očekivao je da će ga njegov odlazak u Mančester onemogućiti da vrši svoju dužnost u misijskom udruženju, zbog udaljenosti, zbog čega je morao da podnese ostavku. Međutim, mnogi su želeli da i dalje ostane uključen u rad misijskog udruženja. Zbog toga je na sledećoj konferenciji, 1829. godine, nakon puno diskusije oko toga gde je njegova služba potrebnija, bio ponovo postavljen u London, u okrug severnog Londona. I dalje je u ovom periodu pisao a među ostalim stvarima je bio zamoljen da napiše biografiju Džona Veslija. Nakon toga je na konferenciji bio zamoljen da takođe sastavi Teološki rečnik, što je završio 1832. godine.

Konferencija 1832. godine je bila održana u Liverpulu i u to vreme je u toj oblasti harala kolera, ali su propovednici i porodice u kojima su oni boravili tokom konferencije svi sačuvali zdravlje. Zbog zdravlja je i ove godine bio izabran za sekretara misijskog udruženja i puno vremena je te godine proveo pišući „Izlaganje Jevanđelja.“

Ta konferencijska godina će u analima metodizma ostati upamćena zbog velikog gubitka. Naime, u roku od nekoliko meseci je nekoliko propovednika Gospod pozvao u večnost. Prvi među njima je bio Adam Klark, nakon toga Tomas Stenli i pred kraj godine propovednik Džon Džejms, koji je bio i Votsonov kolega u misijskom udruženju. Vrlo brzo nakon toga je i sam Ričard Votson otišao u večnost, dana 8. Januara 1833. godine.

Umro je u pedeset i drugoj godini života na vrlo miran, čak trijumfalan način. Sahranjen je na groblju kod crkve u Siti roudu, u blizini groba Veslija, Klarka, Bensona i drugih. Tako je umro jedan od najsjajnijih ukrasa metodističkih udruženja u Engleskoj, za koga je „život Hristos a smrt dobitak.“

pripremio Daniel Sjanta