Velikani Metodizma (2): Džon Flečer

VELIKANI METODIZMA

(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 3/2011 i 4/2011)


(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)


(this article is a loose translation of the following material)

Drugi velikan metodizma o kome ćemo govoriti je Džon Vilijam Flečer (eng. John William Fletcher). Rođen je 12. Septembra 1729. god. kao Žan Gijom de la Flešer (fran: Jean Guillaume de la Fléchère, ali ga je promenio nakon odlaska u Englesku), u francuskom delu Švajcarske, tačnije u Nionu (nedaleko od Ženeve).

Njegov otac je bio oficir u francuskoj vojsci, dok je za svog sina imao u planu da postane sveštenik. Zbog toga su ga roditelji još od malih nogu poslali u Ženevu, da se školuje, gde je u svojoj grupi pokazao izuzetne sposobnosti i znanje. Nakon završenog školovanja u Ženevi, poslali su ga u jedan mali nemački gradić, kako bi naučio i nemački jezik, da bi se nakon povratka kući posvetio učenju jevrejskog jezika sa velikom marljivošću.

Vrlo rano u svom životu je otkrio elemente hrišćanske pobožnosti i kroz upoznavanje sa Svetim Pismom, sačuvao sa od mnogih iskušenja u koje su njegovi vršnjaci upadali. Čak štaviše, od svoje mladosti je mrzeo greh i druge je vodio u tom smeru. Nakon svog završenog školovanja na Ženevskom univerzitetu, uprkos želji svojih roditelja pa čak i ličnih planova, odlučio je da postane vojnik. Otputovao je za Lisabon i prihvatio službu Kralja Portugala da služi u Brazilu, ali je nesreća (nije jasno o kakvoj se nesreći radi) sprečila njegov odlazak. U to vreme mu je njegov stric pomogao da dobije zaduženje u holandskoj vojsci, ali je potpisivanje mira sprečilo da stupi u aktivnu službu.

Zbog toga što je ostao bez aktivnog zaposlenja, odlučio je da otputuje za Englesku, ali pošto nije poznavao engleski jezik, par puta se našao u nezgodnoj situaciji, ali je uvek na poseban način bio izbavljen. U tim trenucima kada se osećao tako usamljen i ranjiv, svako izbavljenje je shvatao kao Božje delovanje, što mu je i u kasnijem životu pomoglo u zbližavanju sa Bogom. Kako bi naučio engleski jezik, upisao se u jednu školu, gde je među ostalim stvarima studirao književnost. Zbog svog pristojnog i uglađenog ponašanja, mnogi meštani su ga poštovali i često pozivali u posetu.

Nakon godinu i po dana provedenih u ovoj školi, kada je usavršio veštinu engleskog jezika, odlučio je da prihvati posao tutora (privatnog učitelja) sinovima Tomasa i Suzane Hil. Bila je to bogata aristokratska porodica koja je bila iz unutrašnjosti, ali je deo godine provodila u Londonu, pošto je Tomas Hil bio član Parlamenta.

Nakon jednog događaja koji se desio u ovoj porodici, Flečer je došao do spoznanja da ma koliko bio pobožan i bogabojan, još uvek je bio grešno stvorenje kome je bilo potrebno Božje oproštenje. Jedno nedeljno poslepodne, jedan od slugu domaćinstva je ušao u njegovu sobu kako bi upalio vatru, dok je Flečer bio udubljen u pisanju muzike. Sluga je sa ozbiljnošću i poštovanjem rekao: „Gospodine, krivo mi je da vas vidim da toliko radite na Dan Gospodnji“. Iako je bio malo uvređen što ga je običan sluga prekorio, shvatio je da je njegov komentar bio na mestu. Odmah je sklonio papire i od tada je bio strogi poštovalac Dana odmora.

Kad je jednom prilikom gospodin Hil putovao u London, zajedno sa njim su putovali i njegova porodica, kao i Džon Flečer. Usput su stali u jednom manjem gradiću. Flečer je tu na trenutak otišao da prošeta, ali se zadugo nije vratio. Pošto su Hilovi želeli da nastave svoj put, ostavili su mu jednog konja, kako bi mogao da im se kasnije pridruži. Kad im se kasnije i pridružio, gđa Hil ga je pitala gde se zadržao, na šta je on odgovorio:

„Dok sam šetao, sreo sam jednu siromašnu stariju ženu, koja je sa takvom radošću pričala o Isusu, da nisam ni primetio da je vreme proletelo.“

Na to je gđa Hil odgovorila: „Pa, po tome što čujem, uopšte me ne bi iznenadilo kad bi naš tutor postao metodista.“

„Metodista, gospođo? Moliću, šta je to?“

„Metodisti su ljudi koji ne rade ništa, nego se samo mole; mole se ceo dan i celu noć“.

„U tom slučaju ću ih s Božjom pomoći pronaći i upoznati!“ odgovorio je Flečer.

Nakon dolaska u London je upravo to i učinio. Našao je mesto gde se sastaju, čak je upoznao i braću Vesli a kasnije je čak i postao član udruženja. Bio je oduševljen time što je čuo, ali je ujedno bio i obuzet velikom žalošću, pogotovo nakon što je čuo jednu propoved na temu vere. Tada je izjavio: „Da li je moguće da sam ja, kojeg su uvek svi smatrali tako pobožnim, koji sam studirao teologiju, koji sam primio najbolje pohvale za moje pismene radove na univerzitetu – da li je moguće da još uvek ne znam šta je to vera?“ Što je više razmišljao, više je bio ubeđen da je stranac Božjoj ljubavi. Nedugo nakon toga je prihvatio Isusa Hrista kao svog Spasitelja i Iskupitelja i postao je „novi čovek“.

Nakon ovog iskustva, njegov život se iz korena promenio. Njegove nade, želje i trud su se potpuno promenili. Osetio je da je njegova obaveza da poziva grešnike ka pokajanju, te je napustio svoj posao tutora i prihvatio ponudu da radi kao sveštenik Anglikanske crkve. Dana 13. Marta 1757 je bio rukopoložen za sveštenika u kraljevskoj kapeli u palati Svetog Jakova (engl. Chapel Royal at St. James Palace) gde je bio u službi tadašnje kralja Džordža II i cele kraljevske porodice. Na dan njegovog rukopolaganja je čuo da Džon Vesli dolazi u posetu jedne obližnje crkve, te je požurio da mu pomogne sa služenjem Večere Gospodnje. Nakon ovog se u potpunosti identifikovao sa metodističkim pokretom time što je sarađivao sa njima kad god je mogao. Ubrzo nakon toga je posećivao crkve u okolini Londona i propovedao je u nekoliko crkava, ale je njegov način propovedanje čiste istine koja je dolazila iz Reči Božje duboko uvredio nekoliko sveštenika, koji su mu zatvorili vrata svojih crkava.

Godine 1755 je bilo mnogo francuskih zatvorenika u Londonu, koji su tražili da Flečer dođe i da ih poseti, kako bi čuli Reč Božju na maternjem jeziku. Ispoštovao ih je i i s vremenom ih povremeno posećivao. Kako je vreme prolazilo, neki od zatvorenika su podneli molbu Flečerovom nadležnom episkopu da mu dozvoli da im svake nedelje propoveda, što je taj episkop kategorički odbio. Nekoliko meseci nakon ovog događaja je taj episkop umro od raka. Jednom prilikom je Vesli u svom dopisivanju sa Flečerom izrazio svoje mišljenje da je bolest ovog episkopa bila povezana sa njegovom odlukom da ne dozvoli Flečeru da propoveda zatvorenicima sledećim rečima: „Ne smatram da sam nemilosrdan kad kažem da je delo koje ne priliči hrišćanskom episkopu bilo kažnjeno još na zemlji.“

U vremenu koje je sledilo, Flečer je dobio nekoliko ponuda zaposlenja, između ostalog da se vrati u rodnu Švajcarsku, kao i poziv od grofice Hantingdon da bude njen lični kapelan, ali ga je njegova angažovanost sa braćom Vesli onemogućila da to prihvati. Nekoliko meseci kasnije je na osnovu preporuke svojih nekadašnjih poslodavaca (gdin i gđa Hil) dobio ponudu da preuzme parohiju Anglikanske crkve u gradiću Medliju (engl. Madeley), što se nalazi oko 50 km od Birmingema. Pošto je u par navrata već bio posetio ovaj gradić (nalazio se u blizini mesta gde je živela porodica Hil) i upoznao i zavoleo mnoge ljude iz tog mesta, odlučio je da prihvati ovo postavljenje, na kome je u stvari ostao do kraja svog života.

To je bilo novo polje rada za ovog mladog sveštenika. Bilo je to mesto puno mogućnosti, ali i puno poteškoća. Većina stanovništva su po njegovim rečima bili „zlobni i nemoralni“. Huljenje (psovanje, ogovaranje), kršenje dana odmora, pijanstvo su do te mere preovladali u tom gradu, da su čak i mnogi aspekti hrišćanske vere bili ismejani. Žene i muškarci bi se sastajali i cele noći bančili, jeli, pili, igrali i tako donosili sramotu hrišćanstvu. Često je ljubavlju prekoravao ljude, na šta su ga oni s revoltom pitali kako se usuđuje da se meša u njihov život. Ali, nakon mnogo sati provedenih na molitvi, njegovi razgovori sa ljudima su urodili plodom i ljudi su počeli da se menjaju. Ipak, većina stanovništva i tako nije posećivala bogosluženja, uz izgovore mnogih kako nisu mogli na vreme da ustanu kako bi spremili svoju porodicu da dođu na bogosluženje. Kako bi rešio ovo, Flečer je uzeo zvono u ruke i čitavih pet meseci je svake nedelje u pet sati ujutro prošao svim ulicama grada i budio stanovnike da dođu na bogosluženje.

Ove činjenice su nam ovde samo kao dokaz Flečerove požrtvovanosti i predanosti svojoj službi i ljudima u njegovoj zajednici. Uprkos svemu tome što je radio, video je jako malo uspeha. Često je razmišljao i da napusti Medli i da postane putujući propovednik i da na taj način pomaže braći Vesli unutar metodističkog pokreta. Ipak, sva njegova razočaranja i potištenost su bili odstranjeni kada je posećenost bogosluženjima počela da raste, pa je često bio slučaj da ne samo što su sva mesta bila popunjena, već su mnogi morali da stoje, pa čak su neki morali i da ostanu napolju, jer unutra više nije bilo mesta.

Iako je Flečer bio sveštenik u Medliju, njegov rad nije bio ograničen samo na to mesto, već je veoma često posećivao sva okolna mesta a čak u dva sela je osnovao dva udruženja metodista. Zbog svoje službe, poput njegovih saradnika braće Vesli, i Flečer je mnogo puta bio proganjan i ponižavan. Žalosno je reći da je većina progonstava, opet kao u slučaju braće Vesli, bilo izvršavano od strane crkvenih i državnih velikodostojnika. A ako i nisu oni sami bili pokretači progonstava, voljno i spremno su posmatrali dok su drugi to činili.

Uprkos svemu tome, Flečer je i dalje verno radio zadatak koji mu je Gospod poverio. Pored toga što je često posećivao druga mesta, često je u svoju zajednicu pozivao braću Vesli kao i laičke propovednike koji su sa njima sarađivali. Takođe, pozivao je i Džordža Vitfilda (eng. George Whitefield), jednog od vodećih ljudi u metodističkom pokretu. Kad ga je pozivao, u pismu Vitfildu nalazimo sledeće reči: „Prošle nedelje je pred mojom zajednicom propovedao Kapetan Skot a ta propoved, iako ju je propovedao sa kamena za uzjahivanje je bila blagoslovenija od 100 mojih propovedi koje sam propovedao iza propovedaonice. Ukoliko budete želeli da posetite Šropšir (oblast u kome se nalazio Medli), moći ćete da izaberete ili da propovedate sa „Kapetanove“ ili svešteničke propovedaonice“. Dakle, vidimo da je u svom pismu spominje dve propovedaonice. Naime, Kapetan, kao i svi laički propovednici – saradnici braće Vesli nisu bili rukopoloženi u Anglikanskoj crkvi, što je značilo da nisu imali pravo da propovedaju sa propovedaonice u crkvi, dok su Vitfild kao i Džon i Čarls Vesli bili rukopoloženi u Anglikanskoj crkvi što je značilo da oficijalno mogu da propovedaju. Svi ostali su mogli to da urade ili napolju ili u jednoj od prostorija parohijske kuće.

Godine 1766, Flečer je proveo nekoliko nedelja u gradiću Bridonu gde su ljudi iz svih okolnih mesta došli da ga slušaju. Službenik u crkvi se bio naljutio zbog svih tih ljudi koji su došli, jer je to značilo da morao mnogo više da sprema crkvu nakon bogosluženja, pa je stao pred vratima i od svakog ko je došao iz drugog mesta je tražio po jedan peni. Pošto je to Flečer saznao ovo, na kraju bogosluženja je rekao: „Čuo sam da je službenik ove crkve tražio i dobio novac od vas, koji ste došli iz drugih mesta, kako biste mogli da uđete. Svakome ko je morao da plati da uđe u crkvu želim da vratim taj novac.“

Godine 1770 je zajedno sa svojim prijateljem, gospodinom Ajrlendom otišao na put i posetio svoju rodnu Švajcarsku, ali je posetio i Francusku i Italiju. Tokom pet meseci putovanja, Flečer je hteo da što većem broju ljudi posluži i govori o Gospodu. Čak je posetio i nekoliko katoličkih manastira i otvoreno i hrabro razgovarao o raznim temama sa monasima, što ga je nekoliko puta dovelo u životnu opasnost. Na svom putovanju kroz Italiju, došli su do „Apijskog puta“. Flečer je zatražio od vozača da zaustavi kočiju, izašao je i rekao svom saputniku Ajrlendu da ne može a da bar trenutak vremena ne provede hodajući po putu na kome je apostol Pavle bio vođen u okovima zbog toga što je propovedao jevanđelje (vidi Dela 28:15). Skinuo je svoj šešir i hodao je uperenog pogleda u nebo zahvaljujući Bogu što je Bog dao da se u Engleskoj propoveda jevanđelje u njegovoj čistoti i molio je da i Rim može doživeti isti takav blagoslov.

U njegovom rodnom gradu – Nionu su ga dočekali srdačno i dozvolili su mu da propoveda u lokalnoj crkvi nekoliko puta, što je značilo da su mnogi ljudi iz okoline došli da čuju ovog čoveka  koji ih je očarao svojom rečitošću i držanjem.

Takođe, želeo je da poseti i Hugenote, odnosno francuske protestante, na jugu Francuske. Takvo poštovanje je osećao prema ovim ljudima, čiji su očevi dali svoje živote za jevanđelje, da je odbio da kočijom ode to planina Seven u kojimu su oni živeli, već je insistirao na tome da put završi peške. Obukao je najobičniju odeću i sa štapom u ruci se pojavio među njima. Čak i ti najgori stanovnici regiona su u njemu videli i primili ga kao Božjeg glasnika, jer je govorio autoritativno i tom prilikom je mnogo ljudi pridobio za Hrista. Nakon kratkog vremena provedenog među tim ljudima, vratio se u Englesku.

U ovom periodu, Selina Hejstings, grofica od Hantingdona (eng. SelinaHastings, Countess of Huntingdon) koja je bila štićenica metodističkog pokreta, osnovala je teološku školu u gradiću Treveka u Velsu koja je trebalo da služi kao obrazovna ustanova svima (metodistima i ne-metodistima) koji su želeli da stupe u službu propovednika. Budući da je već u ovom periodu postojao raskol među Veslijem i Vitfildom po pitanju predestinacije, grofica, kao i škola koju je osnovala je bila pod uticajem Vitfilda koji je propagirao predestinaciju. Grofica je poziciju direktora škole ponudila Flečeru, što je on rado prihvatio. Kao direktor škole, u stvari, nije morao da bude tamo u toku cele školske godine, već je povremeno obilazio ovu ustanovu i lično razgovarao sa svim studentima. Zamenik direktora, koji je i živeo u okviru škole je bio Džozef Benson (eng. Joseph Benson). Flečerove posete su studentima bile vrlo drage. Umesto da ih zamara teškim filozofskim pitanjima, govorio im je o Hristovoj ljubavi i obično je svoje časove završavao rečima: „Svi koji ste žedni punine Duha, pođite za mnom u susednu sobu“. Tamo bi proveli i do tri sata u molitvi, u borbi poput Jakovljeve, kako bi primili blagoslov ljubavi. Jednom prilikom je Flečer bio tako jako ispunjen Božjom ljubavlju, da je mislio da to neće izdržati, te je izviknuo: „O, Bože, zadrži svoju ruku ili će moje telo pući.“ Kasnije je u vezi sa ovim iskustvom Flečer izjavio da se boji da je ožalostio Duha Svetog i da je trebalo da se radije moli da Gospod ojača njegovo telo kako bi mogao primiti Božji blagoslov u njegovoj punini. Međutim, kasnije, zbog problema koji je postojao u neslaganju po pitanju predestinacije, grofica Selina je otpustila Bensona, koji je odbacivao dogmu predestinacije. (Predestinacija ili predodređenje je učenje po kome su sva dešavanja unapred predodređena Božjom voljom a u hrišćanskom smislu obeležava Božju odluku po kojoj su neki ljudi unapred određeni za spasenje a drugi osuđeni na večno prokletstvo.) Ubrzo zatim je i sam Flečer podneo ostavku, jer je bio jako ožalošćen što je Benson bio otpušten, da je u pismu grofici između ostalog napisao: „Ukoliko ste g. Bensona otpustili samo zbog toga što veruje da je Isus Hristos umro za sve ljude, to znači da u ovoj školi vlada predrasuda i to isto tako znači, da sam otpušten i ja, budući da i ja celim svojim bićem verujem da Reč Božja govori da je Hristos umro za sve i svako ima mogućnost da se odluči da li će Njegovu žrtvu prihvatiti ili ne.“

Pre 1773 godine, Flečerovo zdravlje nije baš bilo najbolje, zbog čestih putovanja, koja su ga izložila raznim nepovoljnim vremenskim prilikama. Međutim, mogao je bez većih smetnji da obavlja sve svoje svešteničke dužnosti. U ovom periodu je Vesliju napisao pismo u kome je izrazio svoju želju da, ukoliko bude moguće, napusti službu sveštenika i da postane jedan od putujućih propovednika i njegovih ličnih saradnika. Vesli se jednom prilikom za Flečera izrazio na sledeći način: „Ne verujem da je to ikad bila Božja volja da takvo sjajno svetlo bude sakriveno ispod posude. Umesto toga da bude ograničen na neko malo selo, trebalo bi da svetli u svakom uglu zemlje“. Nedugo zatim je za svoju parohiju obezbedio zamenu a sam je otišao i zajedno sa Veslijem je posetio mnoge delove Engleske. Tom prilikom je proputovao 2000 km, uglavnom na konjskim leđima! Njegovo zdravlje se pogoršalo a pošto je i njegov zamenik napustio Medli, vratio se kući. Međutim, njegovo zdravlje se i dalje pogoršalo, te mu je lekar zabranio da propoveda, zbog čega je morao da nađe drugog pomoćnika u svom radu a on je proveo neko vreme u jednoj banji, gde do poboljšanja njegovog zdravlja nije došlo.

U jesen 1776. godine, ponovo se pridružio Vesliju i posetio razna mesta u Engleskoj a te zime je proveo par meseci u Njuingtonu, u kući jednog od svojih prijatelja, gde je vreme proveo pišući pisma i odmarajući, ali njegova bolest (pljuo je krv) nije popuštala, što mu je onemogućilo i da govori. Pošto se ni do sledeće godine njegovo zdravlje nije poboljšalo, odlučio je da još jednom ode i poseti rodnu Švajcarsku. Na put je krenuo sa Ajrlendom i njegove dve ćerke i najpre su otplovili ka jugu Francuske. Ovaj put mu je u svakom slučaju pomogao, jer se njegovo zdravlje prividno poboljšalo, te je odlučio da ponovo poseti Rim i druge delove Italije. Dok su bili u Rimu i vozili su se u kočiji, naišli su na papu koji se vozio u otvorenoj kočiji. Pošto je običaj bio da svako ko se vozio u kočiji, da je zaustavi, klekne kraj nje i pokloni se papi u čast, Flečera i Ajrlenda je to dovelo u nezgodnu situaciju, pošto oni to nisu hteli ni u kom slučaju da učine, ali su time bili u opasnosti da navuku na sebe mržnju lokalnih stanovnika. Međutim, vozač kočije je nekako uspeo da izmanevriše tu kočiju i da uđu u jednu usku ulicu i tamo su čekali dok papa nije prošao.

Nakon što je posetio razne delove Francuske i Italije, svoje putovanje je nastavio do Niona, njegovog rodnog grada. Radi svog zdravlja je čak do 1781. godine ostao u rodnoj Švajcarskoj, kada se uz kratko zaustavljanje u Londonu vratio u Medli, gde su ga ljudi dočekali vrlo srećni.

Flečer je sve ovo vreme živeo samačkim životom. Iako je još na početku svog života u Engleskoj ostvario poznanstvo sa jednom veoma predanom i pobožnom mladom damom, nikada se nije nosio mišlju da se oženi sa njom, ali to samo iz tog razloga što je smatrao da će biti korisniji za carstvo Božje ukoliko ostane neoženjen. Nakon povratka sa drugog putovanja u Švajcarsku (1781. god.), Flečer je odlučio da se oženi sa gđicom Meri Bouzenket (eng. Mary Bosanquet) koja je desetak godina pre toga postala prva žena koju je Džon Vesli opunomoćio da propoveda. Suprotno Flečerovom strahu, umesto da ih njihov brak odvrati od Boga, poslužio je da se plamen božanske ljubavi u njima rasplamsa još više i da njihov zajednički rad na carstvu Božjem donese još veći blagoslov. U leto 1784, nakon što je nekoliko puta otkazivao, konačno je prihvatio poziv da, tada već u pratnji svoje supruge, poseti metodističko udruženje u Dablinu u Irskoj. Bilo je to zaista blagoslovena poseta, kako za metodiste u Dablinu, tako i za bračni par.

U leto sledeće godine, nakon što se njegova bolest ponovo vratila, tačnije 14. avgusta 1785., Flečer je preminuo. Sahranjen je u Medliju, gde je 25 godina služio kao sveštenik, a njegovoj ženi Meri su dozvolili da ostane da živi tamo u crkvenom stanu, jer je i nakon smrti svog supruga aktivno služila u toj zajednici. To je činila čak 30 godina kada je i ona preminula i bila sahranjena pored svog supruga, 1815. godine.

Na prvoj godišnjoj konferenciji metodističkih udruženja nakon njegove smrti, Džon Vesli je Flečera opisao sledećim rečima: „Džon Flečer je napustio ovaj svet u nadi blaženog i slavnog vaskrsenja. Tako je umro jedan od najsvetijih ljudi koji su živeli od vremena apostola Jovana.“ Po rečima drugih ljudi, Flečer je od svih svojih savremenika najviše imao svoj pogled uperen ka Božjoj slavi i bio je čovek koji je nakon samog Džona Veslija najviše širio veslijansku teologiju. Svi koji su ga poznavali su oplakivali njegovu smrt.

Pripremio Daniel Sjanta