VELIKANI METODIZMA
(Objavljeno u Glasu Jevanđelja, časopisu Evangeličke metodističke crkve u Republici Srbiji, u brojevima 3/2012 i 4/2012)
(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)
(this article is a loose translation of the following material)
(članak je dostupan i na stranici "Pisani materijal" na ovom blogu)
(this article is a loose translation of the following material)
Ovaj neobični čovek se rodio
u selu Mojbeg, u blizini grada Londonderi u Severnoj Irskoj. Tačan datum
njegovog rođenja nije poznat, ali se pretpostavlja da je rođen u proleće 1760.
god. Adam je bio drugi sin Džona Klarka. Njegov otac je završio visoku školu u
Dablinu i imao je velike planove za sebe, u Americi. Zbog određenih okolnosti,
ipak je ostao u Irskoj i povukao se u malo selo, u kome se kasnije i Adam
rodio, u kome je radio kao učitelj.
Kad je imao svega pet
godina, oboleo je od malih boginja, čiji je ishod u to vreme najčešće bila smrt.
Međutim, milošću Božjom je preživeo, nakon čega su ga roditelji poslali u
lokalnu školu, ne bi li naučio da čita i piše. Imao je u tome malo problema,
zbog čega ga je njegov učitelj nazvao „veliki glupan“. Jedan drugi učitelj je
ipak ohrabrio njegovog oca, da će ipak možda biti nešto od njega, zbog čega ga
je pustio da se dalje školuje. Učio je latinski, što je njemu predstavljalo
veoma veliki problem, želeći da napusti taj čas. Njegov učitelj mu je tad rekao
da, ukoliko ne nauči tu lekciju, uši će mu razvući kao kod bigla (vrsta psa sa
dugim ušima) i da će do kraja života biti prosjak. Nakon što ga je jedan od
drugova iz razreda nazvao magarcem, zato što nije sposoban da nauči običnu
lekciju, odlučio je da svima pokaže da to ipak može da savlada. Odrecitovao je
to što je učitelj od njega tražio bez greške, ostavivši sve bez teksta. U tom
trenutku se u Adamu počinjala nazirati njegova buduća veličina. Takođe,
tada se rodila njegova ljubav ka čitanju i sav novac koji je dobio na poklon je
potrošio na kupovinu knjiga.
Adamov otac je bio član
Anglikanske crkve a njegova majka je bila članica Presviterijanske crkve i od
malih nogu se trudila da im pokaže koliko je vera važna u životu čoveka;
međutim Adam je bio više zauzet učenjem kao i uživanjem u mladalačkim zabavama,
nego da vodi moralan život. Kad je imao oko sedamnaest godina, jedan mladić ga
je pozvao da prisustvuje sastanku metodističkog udruženja. Nikada ranije nije
imao mogućnost da prisustvuje takvom sastanku, pa je najviše iz radoznalosti
pošao, ali je toliko bio dotaknut porukom gospodina Bretela da je i sledeće
nedelje došao da ga sasluša.
Nakon premeštaja gdina
Bretela, okružni propovednik je postao gospodin Barber. U tom periodu su i Adam
i njegova majka postale veoma aktivni u metodističkom udruženju. Ubrzo nakon
toga je Adam postao deo male klase (kućna grupa) u kojoj je
mogao zajedno sa ostalim članovima klase da ispituje i studira Sveto Pismo, dok
i sam nije dobio sigurnost da je postao dete Božje! Tada je i sam počeo drugima
da govori o tome što je doživeo. Nekoliko njegovih školskih drugova su takođe
predali svoj život Hristu! Postao je revnostan radnik u Božjem vinogradu. Često
je posećivao susedna sela i posećivao sastanke udruženja u tim mestima i svedočio.
Čak je u time selima išao od kuće do kuće i pri ulasku bi rekao: „Neka mir
Božji bude u ovoj kući“. Nakon toga je zamolio domaćine da pozovu i svoje
komšije. Ukoliko su pristali, pomolio se za njih, održao kratku propoved i
nastavio svoj put. Tako je Adam Klark postao putujući propovednik uprkos svojoj
mladosti, zbog koje su ga ljudi u stvari uvek veoma rado slušali.
Pošto je došlo vreme da se
Adam zaposli, ne bi li ostvario finansijsku nezavisnost, roditelji su ga dali
na zanat kod jednog prodavca platna, gospodina Beneta, kod koga je ostao godinu
dana. Njegovi prijatelji su mu predložili da razmisli o pozivu propovednika, da
to bude njegovo zanimanje. On to nije sasvim prihvatao, jer nije osetio poziv
za tu službu. Nakon godinu dana se, dakle, pozdravio sa gdinom Benetom i proveo
jedno vreme tražeći i čekajući na Božji odgovor u vezi sa njegovim zanimanjem.
Ubrzo nakon toga ga je
gospodin Bredin, okružni propovednik, zamolio da ga poseti i pomogne mu u
službi. Odmah, drugog dana njegove posete, Bredin ga je zamolio da ga zameni,
pa je tako 10. Juna 1782 godine, Adam imao svoju prvu pravu propoved na tekst
iz Jovana 5:19. U međuvremenu je Bredin pisao Vesliju za Adama i istraživao je
mogućnost da ga pošalje u Kingsvud školu.
Adam je to preneo svojim
roditeljima koji su bili jako nezadovoljni ovim predlogom. Njegov otac je bio
besan a njegova majka mu je pretila Božjim gnevom i da će od svojih roditelja
dobiti samo prokletstvo, a ne blagoslov. Za ovih okolnosti, ne želeći da
napusti roditeljski dom bez majčinog blagoslova, pristupio je revnosnoj molitvi
i bio je iznenađen što je nakon svega nekoliko dana njegova majka promenila
mišljenje u vezi sa ovim i oba roditelja su bili spremni da se prepuste Božjem vođstvu
u ovoj stvari.
U roku od nekoliko dana je
krenuo na put za Liverpul. Na ovaj dvodnevno putovanje je sa sobom uzeo samo
veknu hleba i pola kile sira. Nakon dolaska u Liverpul, dok su išli uz reku
Mersi, na brod se ukrcala grupa koji su regrutovali u mornaricu i nasilno
odveli jednog momka. Nakon što je stigao u Liverpul, nekoliko dana je proveo u
porodici kapetana, gospodina Kaninghama. Kako bi izrazio zahvalnost za njihovo
gostoprimstvo, želeo je i u duhovnom smislu da im se zahvali, te je mnoge sate
sa domaćinima proveo u razgovoru o Bogu. Nakon odlaska je očekivao da će, poput
ostalih gostiju u kući kapetana, morati da plati za boravak, na šta mu je
gospođa Kaninghem odgovorila: „Ništa niste dužni. Kapetan, ja i cela naša
porodica smo dužni vama. Bili ste blagoslov u našem domu.“
Od Liverpula je Bristol, u
čijoj blizini se nalazio Kingsvud, bio udaljen oko 350 km. Adam je odlučio da
ovaj put prođe peške, pošto je imao vrlo malo novca. Jedan njegov prijatelj ga
je ipak nagovorio da ne putuje peške, već na spoljašnjem sedištu teretne kočije. Iako je putovanje na ovakav način bilo mnogo jeftinije nego
putovanje pravom kočijom, novca kojeg je imao malo je sada ostalo još manje.
Nakon nekoliko dana
putovanja je dospeo u Kingsvud. Pronašao je gospodina Simpsona, direktora
škole, pokazao mu je pismo od Veslija – preporuku da bude primljen kao učenik.
Simpson mu je rekao da u školi nema mesta za njega i da mora da se vrati u
Bristol i bude tamo dve nedelje, dok Vesli ne dođe. Naravno, ovo nije bilo
moguće, pošto Adamu više nije ostalo novca, te je nakon dugog razgovora Simpson
dozvolio Adamu da ostane u jednoj maloj sobi sasvim iza škole i da ne može da
za to vreme da poseti zgradu škole. Hranu mu je svakodnevno donosio jedan od
slugu. Osećao se dosta loše zbog toga kako su se prema njemu poneli, ali je
osećao još veće razočarenje kad je saznao da je glavni razlog njegove izolacije
bio strah domaćina da je imao svrab, pošto je bio Irac. Klark je Simpsonu
pokazao grudi na kojima nije bilo vidljivih znakova infekcije, ali to Simpsonu
nije bilo dovoljno, već je insistirao na tome da se Adam premaže sa nekom
specijalnom mašću protiv te infekcije.
Trebalo bi napomenuti da je
škola Kingsvud u ovo vreme bila vođena potpuno pogrešnim osobama. Gospodin Simpson
i njegova supruga su bili veoma konzervativni, tiranski nastrojeni i škrti.
Iako su se često žalili Vesliju na njihovo ponašanje prema studentima, Vesli je
tada već bio u devetoj deceniji života i odlučio je da veruje samo dobro o
ljudima i Simpson je i dalje ostao na toj poziciji. Kako bismo bolje shvatili
kako se Adam osećao, uvodim par reči iz njegovog dnevnika: „Samo moje uporište
u Bogu mi je pomoglo. A kome sam i mogao da se požalim? Zaklon na zemlji nisam
imao. Potpuno je nemoguće da opišem kako sam se osećao, odnosno agoniju mog
razuma. Razgledao sam svoj stan – tamo se nalazio samo jedan stari pisaći sto,
vrlo jednostavan i vrlo jeftin krevet sa posteljinom, no najgore je bilo što su
bile vrlo oskudne a bilo je vrlo hladno i vlažno napolju. Bila je tamo još jedna
vrlo jednostavna stolica i osim ovog, niti tepih na podu niti bilo kakav drugi
nameštaj. Nije bilo ni jedne knjige, čak ni Biblije u toj sobi. Još dosta mojih
stvari, moja odeća i nekoliko knjiga su ostali u Bristolu, (u gostionici u
kojoj je prespavao pre nego što je došao u Kingsvud). Nisam imao čak ni da
promenim posteljinu. O tome sam obavestio direktora i zamolio sam ga da kaže njihovom
dostavljaču da ode po njih, pošto je i onako odlazio za Bristol tri puta
nedeljno. Nekoliko puta sam dobio potvrdan odgovor, ali moje stvari nisu došle.
Doneli su mi mast kojom sam morao da se namažem ispred velike vatre (prva i
poslednja koju sam na tom mestu video) koju su zbog mene i upalili. Smrdeo sam
kao tvor a moje oči su od silnog smrada suzile i takav sam otišao u krevet.
Sledećeg jutra, moja posteljina je potpuno upila mast sa mog tela i cela soba
je sada nepodnošljivo smrdela. Zamolio sam ženu, koja mi je donosila jelo u
toku dana, da mi donese i čistu posteljinu, ali uzalud. Tri nedelje niko ništa
nije učinio za mene. I pošto nisu uopšte ni preneli molbu čoveku da donese moje
stvari iz Bristola, nakon deset dana mog „zatvora“ su mi dozvolili da izađem
napolje i sam odem do Bristola i uzmem svoje stvari.
Pošto su i dani i noći bile
veoma hladne za to doba godine, molio sam da dobijem malo uglja, ne bih li
upalio vatru. Nisu mi ni to dozvolili, iako je ugalj bio vrlo jeftin. A čak i
da nije bio, gospodin Simpson nije kupovao ugalj iz svojih para, već je za
potrebe cele škole bio ugalj kupovan iz javnog fonda u koji su uplaćivali
donatori iz raznih krajeva zemlje, od kojih je nekoliko mojih prijatelja
redovno, svake godine, slalo novac.
Jednog dana dok je gospodin
Simpson bio u bašti, prišao sam mu i pokazao svoje prste koji su poplavili od
hladnoće! Pokazao mi je u jednom hodniku jedno uže koje je bilo zakačeno za
plafon i preporučio mi je da se zakačim na njega i da će mi to pomoći sa
cirkulacijom. To sam i učinio, ali nakon svega nekoliko minuta je njegova
supruga doletela i obojicu nas najurila, vičući kako ćemo isprljati pod. Od ove
žene nisam dobio ni trunku ljubaznosti! Kad sam već bio skoro paralizovan od
bolesti, došao sam na trenutak do kuhinje, kako bih se bar malo ogrejao, kad
sam čuo njen glas, istrčao sam napolje kao da me je jurio bengalski tigar. Osim
uglja, ova žena je bila škrta i sa svećama. Ukoliko moja sveća nije bila
ugašena do devet sati, bio sam pozvan na odgovornost. Moj krevet je bio jako
neudoban, pa sam ga izbegavao koliko god sam mogao. Morao sam stoga da sakrivam
svetlo sveće u samom uglu sobe, ispod svog kaputa, kako se ne bi videlo kroz
prozor da još uvek čitam, dok sam sedeo na zemlji!“
Mogli bismo još dugo
govoriti o tome šta je sve tamo doživeo, ali ćemo stati ovde za sada. Ukoliko
biste se zapitali, zašto je uopšte dozvolio da se tako prema njemu ophode i
zašto nije otišao, odgovor je vrlo jednostavan. Bio je mladi stranac, bez novca
i bez prijatelja; i sve vreme je u stvari očekivao da će Džon Vesli doći i da
će se njegov položaj poboljšati. Bio je spreman makar i malo potrpeti, kako ne
bi izgubio šansu da se obrazuje u ovoj školi. Vrlo brzo se upoznao sa
superintendentom okruga, gospodinom Rankinom, u kojoj se škola nalazila i
postali su prijatelji. Rankin ga je pozvao da propoveda u jednoj zajednici i
njegova situacija se donekle poboljšala nakon toga.
Kako bi malo i fizički radio,
Adam je zamolio da može da radi u školskoj bašti. Dok je jednom prilikom tamo
radio, pronašao je vredan novčić, zaglavljen u zemlji koji je odneo gospodinu
Simpsonu, misleći da ga je on zaboravio. On ga je uputio na gospodina Bejlija, da
je moguće njemu ispao novac, rekavši da ukoliko se ne nađe vlasnik, može novčić
zadržati za sebe. Pošto se i nakon dužeg traženja vlasnik nije pronašao, Adam
je bio srećan što se njegovom praznom novčaniku dodalo omanje bogatstvo.
Nakon što je proveo pet
sedmica u Kingsvudu, gospodin Vesli je stigao u Bristol i Adam se susreo sa
njim. Džon ga je primio ljubazno i upitao da li želi da posveti svoj život radu
za Gospoda, na šta je Adam odgovorio: „Gospodine, ja to želim da uradim i da
radim ono što Gospod od mene želi.“ Vesli ga je zamolio da stoga pođe u okrug u
Bredford, u kome u tom trenutku nije bilo propovednika. Položio je ruke na
njega i blagoslovio ga je u ime Gospoda.
Dana 27. Septembra 1782
godine, Adam je započeo svoj posao kao putujući metodistički propovednik. Kad
je došao da propoveda u jedno mesto, pošto se pročulo da dolazi mladi
propovednik, mnogi su se okupili da ga saslušaju. Nakon svoje propovedi je
zadao jednu vrlo poznatu pesmu, nakon čega je sve prisutne upitao da li su
svesni šta su pevali i da li su spremni da ispune obećanje koje su kroz pevanje
ove pesme učinili. Ovo je izazvalo takav efekat da je trinaest mladih osoba
prišlo Adamu i pitalo ga kako mogu biti spaseni? To je bio početak probuđenja u
ovom selu i od tog trenutka je metodističko udruženje bilo osnovano.
Nakon što je putovao i
propovedao skoro godinu dana, bio je primljen u pun odnos u Englesku
konferenciju, na zasedanju iste u Bristolu, 1783. godine. Jedna interesantna
situacija je nastala kad se našao pred komisijom koja je odobrila njegovo
primanje u pun odnos ka konferenciji. Prvo što su ga pitali je bilo „Da li ste
nekomo nešto dužni?“ Dan pre toga je Adam pozajmio novčić od pola penija od
jednog drugog propovednika. Pošto je taj njegov prijatelj otputovao kući pre
nego što je uspeo da mu Adam vrati novčić, našao se u dilemi, pošto je znao da
će ga pitati ovo. Ukoliko bi rekao da nije, slagao bi. A da je rekao da je dužan
pola penija, ismejali bi ga, jer se radilo o vrlo maloj vrednosti. Tako je
domišljato odgovorio „Niti jedan peni.“
Tokom jedanaest meseci koje
je proveo u okrugu u Bredfordu, propovedao je čak 500 puta, ne računajući sve
dodatne razgovore koje je imao sa ljudima, što pokazuje naporan rad ranih
metodističkih propovednika. Na konferenciji u Bristolu je Klark bio postavljen
u Norič u kome je nadzorni propovednik bio Ričard Votkoat (koji je kasnije
postao episkop). Ovaj okrug je bio siromašan i nisu mogli da priušte konja za
Klarka, zbog čega je morao svugde ići peške i nositi sam sve stvari sa sobom.
Sledeće godine je dobio još jedan premeštaj, u Sejnt Ostel u oblast Kornvol, skoro
700 km udaljen od Noriča. Imao je vrlo malo novca za troškove selidbe, ali je
ponovo i ovu situaciju predao Gospdodu u ruke, za šta se On zaista i pobrinuo. Na putu do svoje destinacije
je zastao u jednom mestu i otišao je u kuću jednog čoveka. Kod kuće je našao
samo njegovu suprugu, koja mu je pripremila večeru. Nakon jela je otišao do
štale, kako bi očistio konja i čekao da se domaćin vrati kući. Međutim, domaćin
uopšte nije bio oduševljen njegovom posetom i nije mu dozvolio da prenoći niti
da propoveda. Adam ga je upitao – „Zar nije loše da ne dozvolite svojim
ukućanima, susedima i prijateljima da čuju propovedanje Reči Božje?“ Domaćin je
odgovorio: „Ovde nećeš ostati niti propovedati ni ti, niti bilo koji drugi
metodistički propovednik!“ Adam ga je zamolio da mu ipak dozvoli da prenoći, a
da će sledećeg dana krenuti svojim putem, na šta mu je domaćin ponovo odgovorio:
„Već sam ti rekao da ti ovde prespavati nećeš!“ Nakon toga ga je zamolio da mu
bar pokaže gde bi drugde mogao da prenoći, pošto ne poznaje taj region, a već je
počelo da se smrkava. Domaćin mu je predložio da se vrati tamo gde je bio veče
pre toga ili da nastavi do grada u koji se uputio, ali u oba ova mesta ne bi
uspeo da stigne pre mraka. Ali, domaćin je bio odlučan i nije popuštao. Pošto mu
nije dozvoljeno da prenoći u toj kući, Adam se spakovao, osedlao konja i popeo
se na njega – sve vreme je domaćin njega posmatrao i nije uopšte ponudio da mu
pomogne. Nakon toga je Adam rekao: „Gospodine, ja sam stranac i odbili ste da
me ugostite, prema običajima gostoprimstva; ja sam poslanik Gospoda Isusa koji
sam došao kod vas i vaše porodice i suseda da vam govorim o Jevanđelju i
spasenju po Isusu Hristu i vi ste me odbili: zbog ovog ćete morati da
odgovarate pred Bogom. U međuvremenu, ja ću raditi ono što mi Gospod nalaže.
Upamtite da je poslanik mira došao u vaš dom, sa Jevanđeljem i vi ste odbili
njega i njegovu poruku!“ Kad je ovo rekao, otresao je prašinu sa svojih cipela,
kao simbol negostoprimstva ovog čoveka. Nakon ovoga su se iz ove oblasti
povukli metodistički propovednici.
Klark je jednom prilikom,
dok je služio u ovom okrugu, skoro poginuo kad ga je konj zbacio sa leđa, a
posledice toga je trpeo još mnogo godina, mada je milošću Božjom mogao i dalje
da služi Gospodu neometano. Na konferenciji u Londonu, 1785. god. Klark je bio
postavljen u okrug Plimut. U ovoj zajednici se desilo da je grupa od oko 50
ljudi napustila zajednicu, ali se pod uticajem Klarka većina ovih ljudi vratila
u zajednicu. Svaki slobodni trenutak je u ovom periodu iskoristio kako bi
nastavio sa svojim obrazovanjem. U tome su mu pomogli i neki prijatelji koji su
mu obezbedili neophodne knjige koje on sam nije mogao sebi da priušti. Zbog
njegovog znanja francuskog jezika ga je godinu dana kasnije na konferenciji
Vesli postavio na ostrvo Džerzi, u kanalu Lamanš. Na ovom ostrvu je ostao sve
do 1789. godine kad je premešten u Bristol. U međuvremenu, tačnije 1788.
Godine, Adam Klark se oženio sa gospođicom Meri Kuk iz Troubridža. Meri je bila
vrlo verna i mudra devojka koja je se velikom odgovornošću odlučila da stupi u
brak sa propovednikom.
Godine 1790. je Klark bio
postavljen u Dablin, u Irsku. Ovo je bilo jako važno postavljenje, pošto je
propovednik u Dablinu bio od strane Veslija smatran kao predstavnik
metodističkih udruženja u Irskoj a ujedno je služio kao nadzorni sveštenik za
iste. Tu su ga zastigle vesti o smrti Džona Veslija. Opet nakon jedne godine je
bio postavljen u okrug Mančester.
Gospodin Klark je u
Mančesteru ostao dve godine, nakon čega je 1793. godine bio postavljen u
Liverpul. Dok se jedno veče vraćao iz obližnjeg sela, napalo ga je nekoliko
huligana – katolika koji su bili sakriveni i dok je prolazio putem, gađali su
ga kamenom, pogodili ga u glavu i jako ga povredili. Njegov brat je tada bio sa
njim i odmah ga je odneo do prve kuće i odmah se vratio na mesto gde su bili
napadnuti i pronašavši napadače, dao je da ih uhapse i vratio se da se pobrine
za svog brata. Nakon što su domaćini čuli da je Klark metodistički propovednik
a da su napadači bili katolici, pošto su i sami bili katolici, izjavili su da
je dobio šta je zaslužio i izrazili su svoje žaljenje što je uopšte i ostao
živ. Kad je njegov brat video kako stvari stoje, odneo je Adama kući, zajedno
sa još jednim njihovim prijateljem, gde je oko mesec dana ležao zbog rane.
Nakon što se Klark povratio, tražio je da njegovi napadači budu oslobođeni iz
zatvora i odlučio je da ih ne tuži.
Klark je 1795. Godine bio
postavljen u okrug London gde je proveo sledeće tri godine. Ovde je započeo sa
pisanjem njegovog biblijskog komentara koji je u stvari i započeo njegovu
karijeru u pisanju. Iako je proveo puno vremena pišući, nije zapostavljao svoje
propovedničke dužnosti. Neko je izračunao da je tokom tri godina koje je u
Londonu proveo prepešačio najmanje deset hiljada kilometra! Nakon Londona je
bio premešten u Bristol i dok je služio u ovom gradu, zastigla ga je tužna vest
o smrti njegovog oca.
Nakon što je tri godine
proveo u Bristolu, Klark je bio ponovo premešten u Liverpul. Zbog sveg svog
zalaganja u službi, njegovo zdravlje je bilo ozbiljno narušeno, te je bio
primoran da poseti London radi konsultacije sa doktorom specijalistom. Doktor
mu je jasno rekao da ukoliko bude i dalje toliko čitao, pisao, propovedao i
dr., neće preživeti ni godinu dana. U svemu tome je Bog bio jedina Adamova
podrška tokom ovog perioda i po milosti Božjoj je Adam doživeo duboku starost.
Godine 1804. je iz
Mančestera ponovo bio premešten u London a dve godine kasnije su ga izabrali za
predsednika Britanske konferencije metodističkih udruženja. Takođe, Britansko i
inostrano biblijsko društvo ga je pozvalo da postane član njihovog izvršnog odbora,
zbog njegovog poznavanja biblijskih jezika.
Tokom njegove godine predsedavanja
konferencije, posetio je okrug u kome je prvo boravio i u kome je propovedao
svoju prvu propoved, dvadeset i četiri godine ranije. Prisetio se svega što se
tada desilo, kao i reči koje je jedan čovek rekao kad se predstavio pred
zajednicom: „Svašta! šta će nam još gospodin Vesli poslati?“
U ovom periodu je dobio
poziv od britanske vlade da im pomogne sa određenim projektima. Dok su neki
smatrali da je to zamka od đavola, da mu oduzme vreme, kako se ne bi mogao
posvetiti svojoj službi, većina je smatrala da je ovo mogućnost za Adama da kao
predstavnik metodističkih udruženja proširi granicu svog delovanja. Uprkos ovim
novim zaduženjima, sve svoje propovedničke dužnosti je vršio savesno. Još je
usput uspeo da završi svoj bilijski komentar, kao i neke druge knjige koje su
izazvale razne reakcije u javnosti. Njegova služba državi je ukupno trajala
deset godina.
Godine 1815, Klarkovo
zdravlje je zahtevalo da napusti London, te je odlučio da se povuče u Liverpul,
gde je kupio imanje koje je nazvao Milbruk. Na tom mestu je sagradio
metodističku crkvu o svom trošku. Sledeća zima je bila jako hladna, zbog čega
su stotine mornara u Liverpulu bukvalno ostali na ulici, bez ikakvih sredstava
za život. Klark je, odmah nakon što je čuo o ovome, pripremio nekoliko koliba
na svom imanju i obezbedio boravak za dvadesetak mornara tokom zime.
Tokom leta 1816. Godine,
Adam je ponovo posetio Irsku i Škotsku. Nakon povratka je pod svoje krilo uzeo
dvojicu mladih propovednika iz Šri Lanke. Mnogi događaji su se desili dok je
ova dvojica bila u Klarkovoj brizi. Uvešćemo jednu od njih.
Pre prve zime, Adam im je
objasnio da će tokom zime, zemlja biti prekrivena snegom i da će voda biti
zamrznuta, da je moguće hodati po njoj. Oni, naravno, nisu verovali da je tako
nešto moguće. Kad su jednog jutra ustali, videli su da je zemlja izgledala stravično
– kao da ju je progutalo nešto belo, otrčali su do Adama prepuni straha. Kako
bi ih uverio da je sve u redu, izašao je s njima do bašte, uzeo sneg u svoje
ruke i objasnio im o čemu se radi. Ubrzo nakon prvog snega se obližnje jezerce
smrzlo. Adam ih je odveo i na njihovo čuđenje, počeo da hoda po ledu. Ovo je bilo
neverovatno otkriće za njih.
U međuvremenu je prodao
svoje imanje u Milbruku i kupio drugo u okolini Londona, koje je nazvao Hejdon
Hol. Ovde je godine 1826 završio svoj biblijski komentar, nakon četrdeset
godina rada! Ovo delo je imalo ukupno šest tomova a svaki je imao oko 1000
strana! Poslednju rečenicu ovog dela je napisao na kolenima, nakon čega je
zahvalio Bogu što mu je omogućio da se u svom životu posveti ovakvom delu. Juna
1826 godine, zajedno sa jednim od svojih sinova je krenuo da poseti Šetlandska
ostrva, na samom severu Velike Britanije, ne bi li i tamo preneo metodizam. Na
putu su doživeli dosta jaku oluju i da stvari budu još gore, bili su optuženi
da švercuju neku robu. Nakon što su prispeli u luku, problem je bio rešen.
Nakon što je neko vreme proveo na ostrvu, sagledao je potrebe stanovnika i
nakon što se vratio u Englesku, odlučio je da zainteresuje druge propovednike
da zajedno sa njim krenu na misijski put na ova udaljena ostrva. Sledećeg leta
se to i ostvarilo i tada je postavljen kamen temeljac za novu metodističku
crkvu.
Na proleće 1832. godine,
Klark je ponovo posetio Irsku, želeći da poseti mnoga mesta. Tokom ove posete
se njegovo zdravlje dosta pogoršalo. Nakon što ga je reumatizam malo popustio,
nastavio je svoju posetu, ali je do njega došla vest da je njegov sin doživeo
veliku nesreću, zbog čega je krenuo nazad za Englesku. Te godine je Godišnja
konferencija trebalo da se održi u Liverpulu, ali pošto je u to vreme tim
gradom harala epidemija kolere, njegov lekar i cela njegova porodica su se zbog
njegovog oslabljenog zdravlja jako protivili da bude prisutan na zasedanju
konferencije. Međutim, njegovo ubeđenje je bilo da mora biti prisutan na
konferenciji, na kojoj se otkrio da su mnogi njegovi prijatelji i saradnici
bili žrtva ove epidemije.
Na toj konferenciji mu je bio
dodeljen okrug Vindzor, uz napomenu da ne mora ostati samo u ovom okrugu, već
da može posećivati celu Britaniju, koliko mu to obaveze i zdravlje dozvole.
Jedne avgustovske nedelje te
godine je obećao da će propovedati u mestu zvanom Bejzvoter, nedaleko od Hejdon
Hola. Dan pre toga je tamo otputovao sa svojim prijateljem gospodinom Hobsom.
Putovanje je prošlo bez ikakvih poteškoća, ali se nakon dolaska osećao dosta
umorno. Te noći je jako loše spavao i sledeć jutro se probudio, želeći da se
vrati kući, pošto nije bio u stanju da propoveda. Dok je njegov domaćin
pokušavao da pronađe kočiju koja bi ga odvezla kući, njemu je opet pozlilo i
morao je odmah da legne. Pozvali su doktora koji je dijagnozirao koleru.
Poslali su i po njegovu
suprugu, ali je još tog dana, nešto pre ponoći 26. Avgusta 1832. god. preminuo.
Tako se završio život Adama Klarka u njegovoj sedamdeset drugoj godini života i
pedesetoj godini službe kao metodističkog propovednika. Sahranjen je pored Džon
Veslija, u Londonu. Njegov najstariji sin je u okviru sahrane izjavio sledeće:
„Bože moj, blagosiljam Tvoje ime, zato što si mi dao takvog oca.“
pripremio Daniel Sjanta
No comments:
Post a Comment